NESRETNA I NESPRETNA EKSPEDICIJA "Vrabac" Meri Dorija Rasel, izdavač: Polaris, Beograd, 1999.

U svetskoj SF literaturi poznati su slučajevi romana-prvenaca koji nailaze na izuzetno interesovanje publike, dakle i dobro se prodaju, dobijaju žanrovske nagrade i tako svoje autore lansiraju u prvu ligu pisaca. Naravno da sličnih primera ima i u književnosti glavnog toka ali su, čini se, manje zapaženi jer je ova umetnička oblast mnogo razuđenija nego SF koji je višestruko centralizovan, odnosno pod primatom američke scene koja ima najveću produkciju knjiga, časopisa i nagrada te ogromnu reklamnu mašinu i, konačno, veliko tržište; otuda ostale scene i pisci na njima 'gaje' kompleks pametnih provincijalaca koji žude za svetlima metropole (ovo ne važi za britanski SF koji se oštro bori za svoju samostalnost i u tome dobrano uspeva, mada ne treba smetnuti s uma da je obema scenama, američkoj i britanskoj, jezik isti). S druge strane, pak, zahvaljujući imperativu začudnosti koji karakteriše SF, mladi pisci mogu svežinom svojih ideja relativno lako da uđu u žižu interesovanja čitalaca (čak i ako u zanatskim finesama njihovo delo nije doterano; ova ravan SF knjiga ionako se kod prosečnih konzumenata ne ceni previše jer je težište na zanimljivoj priči).

Roman Meri Dorije Rasel "Vrabac", originalno objavljen 1996.g, osvojio je pažnju publike i važne žanrovske nagrade, postajući tako najuspešniji SF prvenac 90-tih; deceniju pre to je bio kiber-pankerski "Neuromanser" Vilijema Gibsona. No, dok je Gibsonovo delo u mnogo čemu prevratničko, "Vrabac" je, u osnovi, pristojna, pomalo oneobičena, varijacija znanih žanrovskih motiva. Reč je, naime, o motivu prvog kontakta sa vanzemaljcima, najpre onom posrednom, putem uhvaćenih radio signala, a potom i onom uživo, sa sledstvenim upoznavanjem nove planete i civilizacije na njoj. Donekle  netipičnu vizuru priči daje uvođenje religijskog elementa jer, po otkriću muzike u okolini Alfa Kentaura, ekspediciju u nepoznato organizuje Društvo Isusovo, to jest jezuiti koji čine i većinu posade svemirskog broda. Sa ovog puta vraća se samo jedan čovek, otac Sandoz, i kroz njegova svedočenja pred zvaničnicima reda (sa pripadajućim tzv đavolovim advokatom), pratimo dešavanja na planeti Rahat, od upoznavanja sa prirodom do ulaska u zamršene društvene odnose, koji će se tragično završiti kako za deo domorodaca tako i za posetioce. Civilizacijsko ustrojstvo vanzemaljaca odražava razliku između rase biljojeda, Runa, i rase mesoždera, Janaata; prvi su pomalo tupi ali zadovoljni svojim mestom u svetu a drugi su preduzimljivi, stvorili su državu, industriju, umetnost. Ravnoteža između slugu i gospodara veoma je osetljiva jer jedni zavise od drugih pa se funkcionalna surovost, u ograničavanju rađanja obe vrste, podrazumeva. Stoga će naizgled bezazleni postupak došljaka, kakav je zasejavanja bašta, rezultirati prevelikim brojem novorođene dece slugu koju će gospodari morati da pobiju, usput uništavajući i većinu došljaka koji su se pokolju suprotstavili. Preživele zemljane usvaja trgovac-mesožder i podvrgava ritualu sakaćenja koji je dokaz potpune zavisnosti od gospodara, da bi poslednjeg došljaka podario svom gospodaru i tako za sebe obezbedio dozvolu za osnivanje porodice. Egzotični poklon dekadentnom umetniku poslužiće za brutalna seksualna iživljavanja koja pretače u stihove. Otac Sandoz odlučuje da prekine torture tako što će naterati mučitelje da ga ubiju, ali uspeva da ubije dete domorodaca koje je zavoleo. U slomu svih svojih nadanja on se odriče svoje vere, koja mu je vredela više od života. Spasioci ga nalaze i vraćaju na Zemlju ali sveštenik je samo ljuštura bola koju ispitivanje, kao svojevrsna psihoterapija, treba da izvuče iz bolne klopke.

Zaplet romana, mada upadljivo sledi neke od žanrovskih šablona (posebno u konstrukciji vanzemaljskog društva), nosi potencijal kome autorica jednostavno nije   dorasla. Mnoštvo scena i odnosa između likova ovlašno je skicirano, gotovo otaljano (od događaja za vreme leta do odredišta, preko neubedljivog opisivanja prirode na planeti do zbrzane poslednje trećine romana). Očito je zalogaj bio prevelik za početnika. Druga okolnost koja umanjuje ukupni utisak je neprestano insistiranje na dorečenosti: kad nešto počne da objašnjava autorica to radi tako da i poletarcima bude jasno; zbog toga su stvari često potpuno banalizovane, instantno bljutave i neinteresantne. No, ovaj manir je usvojila velika većina američkih pisaca tako da je Raselova samo dobra učenica koja marljivo savladava zadatke. Koliko je to tačno govori i činjenica da je, posle uspeha prvenca, Raselova odmah napisala nastavak, u kome se, naprasno, pojavljuje još jedan preživeli iz ekspedicije na Rahat (mada su svi lepo upokojeni u "Vrapcu"). Ovaj postupak potvrđuje sumnju da će se autorica pozabaviti ispravljanjem sopstvenih zanatsko-stilskih propusta jer će i dalje slediti recept starijih kolega da je za uspešnu SF knjigu dovoljno smisliti priču koja nema prevelike nelogičnosti i ispisati je što je jasnije/jednostavnije/napetije moguće, ne opterećujući se kojekakvim ’umetničkim kerefekama’. Uostalom, ko za njih mari ako se roman dobro prodaje.

(2000)