Zbirku kratkih proza «Vilina
planina» Tamare Lujak (1976) čini 11 segmenata koji se, u pokušaju
preciznijeg određivanja, mogu najpribližnije nazvati bajkama. Ovo
'prepoznavanje' je dvojako: s jedne strane, ono će čitaoca lakše uvesti u svet
knjige, naznačavajući mu šta tamo može očekivati, a s druge strane, ono je i
svojevrsna 'otežavajuća okolnost' zbog potrebe da se najpre autor (a potom i njegov
čitalac) izbori kako sa predrasudama tako i sa pravilima i ograničenjima koja
ovakva vrsta priča nameće. Bajka je narodna priča fantastičnog sadržaja (Vuk Karadžić je naziva i 'ženskim pripovestima') koja se kreće u
jasno definisanim prostorima i barata odgovarajućom ikonografijom. Za nju je
bitno da su i pripovedač i slušalac-čitalac svesni njene izmaštanosti (zbog
koje se ne insistira na identifikaciji na nivou pojedinačnih i opštih realnosti
već prevashodno na nivou ideja i etičkih principa), odnosno da se podrazumeva
poštovanje mogućih početaka, zapleta i raspleta kao i adekvatnih pripovedačkih
strategija. Bajke sadrže poruku-pouku što ih čini pogodnim za vaspitavanje dece
kojoj se, kroz zanimljive priče, prenose nizovi etabliranih principa po kojima
funkcioniše zajednica. Odnosi između bazičnih načela svekolikog ljudskog
postojanja (porodične i partnerske ljubavi, odrastanja, stasavanja i starenja,
pravde i pravičnosti kao vodilja kroz život, pomaganja bližnjima kao i
namernicima) korigovani su pravilima koja postavlja društvo (poštovanje
aristokratije i svojina) ali je ideal harmoničnih odnosa u grupi onaj kome se
svi ostali pokoravaju i u svrhu čijeg poštovanja se 'upotrebljavaju'. Usvajanje
pravila življenja kroz priče jeste sveopšti oblik procesa socijalizacije novih
članova, procesa nužnog za dalji opstanak zajednice. Istovremeno, deca se uče
strpljivosti i postupnosti u radu i ostvarenju ciljeva kao boljim i ispravnijim
osobinama za razliku od naprasitosti i otimanja. Naravno, sirovost i surovost
života ne može se sakriti pa bajke
mnogih naroda nisu ni malo blage; tek su masovni mediji XX veka uspeli da, u
ime dodvoravanja i povlađivanja malograđanskim konzumentima, bajkama prilepe
oreol 'nežnih' (a često i romantičnih) priča.
Zbog svega rečenog,
pisac koji danas namerava na piše bajke (kao svoja autorska dela) ima težak
zadatak da, poznajući nasleđe, ne pređe zadate okvire odnosno da u njihovim
okvirima bude svež i zanimljiv. Tamara
Lujak je, očito, bila svesna navedenih problema i uspela da ih ubedljivo
razreši. Autorica vrlo precizno 'barata' znanom ikonografijom bajki uspevajući
da njene elemente spaja i razvija u novim zapletima. Bajke se, u okvirima
knjige, prema nekim svojim (pretežnijim) karakteristikama izdvajaju u manje
celine: „Dubrava“, „Mazar“, „Vilina planina“ i „Gospa
od Škpjela“ vezane su za postojeće geografske pojmove odnosno svojevrsno su
fantastičko objašnjenje njihovog nastanka. Motiv zmaja sreće se u „Četvoroprstom“, „Mojrama“ i „Gospi od Škpjela“; potrage za čudesnim
predmetima i venčanja kao srećno finale takvih avantura okosnice su „Četvoroprstog“, „Dubrave“, „Zaveta“, „Zorila“
i „Viline planine“. Nesretna ljubav
je u finalu „Mazara“ i „Gospe od Škpjela“
dok je dobrodušnost i blagorodnost prema porodici i zajednici okosnica „Tandarića Mandarića“ i „Mojri“.
Unekoliko apartne su bajke „Ruža
vetrova“ i „Mali beli Zec“; prva,
o sukobu vetrova koji je razrešio nežni cvet (i u kojoj nema aktivnih ljudskih
učesnika), ispripovedana je u natprirodno-magijskom ključu (natprirodnost je,
pošto nema literarnih ljudi junaka kao posrednika, izmeštena izravno na
čitaoca) dok je bajka o zecu koji će, zarad spasavanja seoskog drveta, odvažno
žrtvovati svoj dotadašnji, komotni život i bespovratno se promeniti, bliža basnama
ili alegorijskim pričama u kojima nema mitskog nanosa (i ovde se ljudi pominju
samo kao pojave sa kojima konkretne životinje nemaju kontakte niti ih
priželjkuju). Dakle, kroz različite priče autorica proteže iste motive
povezujući tako bajke u celinu koja nije strogo formalna (nema jedinstva
vremena-mesta-likova) ali je postojeća jer se motivi prepoznaju i slažu u
čitaočevoj svesti i tako se samostalno stvara veza među njima. Otuda su zmajevi
sličnih oblika i karakteristika, ponašanje vila takođe poštuje obrazac; posebno
je prepoznatljivo višestruko pominje lekovitih biljaka kao zaloga ozdravljenja
ali i življenja u skladu sa prirodom. Ipak, mogu se zapaziti i pomaci odnosno
za originalne bajke netipični postupci kakvi su bračna neverstva oba supružnika
(kažnjena propašću kraljevstva i nestajanjem krivaca u stihijama). Tamni nanosi
nisu strani bajkama Tamare Lujak, ona
se nije opredelila za njihovu uprošćenu i zašećerenu medijsku verziju, već za
onu bližu originalima, onu koja je balansirala između potrebe da se pouči,
usmeri a da se, istovremeno, ne stvara potpuno lažna slika, opsena. Jer,
ukoliko se takva, vrlo delikatna ravnoteža ne uspostavi priča će, u jednoj
krajnosti, možda biti dopadljivija a u drugoj potpuno 'realistična' ali će
nestati njena svrsishodnost; u oba 'iskliznuća' priča prestaje da bude bajka i
mutira u neki drugi sadržaj. Autorica nije dozvoljavala da joj se to desi
odnosno da se zapleti otrgnu. Takođe je uložan primetan napor da se poštuju
zanatska pravila pripovedanja bajki; ova dela teže primarnom pripovedanju u
kome nema mesta literarnim egzibicijama već su i zaplet i rečenice (zarad
efikasnog ostvarenja cilja) redukovani do nivoa u kome se izostavljanjem bilo
koje reči ruši čitava konstrukcija bajke. Ovakvu jezgrovitost i jednostavnost
teško je postići jer zahteva autorsku samodisciplinu, škrtost i kritičnost.
Cilj je postignut kada pripovedanje bajke teče, fokusirano, bez zastajanja,
nedoumica ili neprepoznavanja likova. Tamara
Lujak se trudila i uspela da odoli ambicioznijim književnim postupcima i
metodama pripovedanja, poštujući, od prve do poslednje reči, cilj koji se sebi
postavila. Ova usredsređenost svakako je doprinela da naum, na zadovoljstvo
čitalaca, u potpunosti bude ostvaren.
(2007)
0 komentara:
Постави коментар