Jutro na periferiji lepe varoši usred ravnice a
podno brega. Nekoliko držećih penzionera, naoružanih korpama, platnenim torbama
ili ’jakim kesama’ koje mogu da izdrže bar kilo-dva tereta (a ne kao one tanušne
koje se pocepaju od vekne hleba a ova je, svi znamo - laka ko duša), susrelo se
ispred male, reonske prodavnice. Svi tu redovno pazare svakodnevne sitnice, od
hleba i mleka, preko šećera, soli i brašna do slatkiša za unuke (a pomalo i za
svoju dušu). Poznaju se odavno a i prodavačice ih zovu po imenima. Srećom je
prošlo vreme onog bivšeg gazde koji je svaki mesec menjao devojčice: kao uzimao
ih na probu, bez plate, a posle mesec dana ili nije bio zadovoljan ili je
tvrdio da su ga pokrali. A deca su radila sve, od istovaranja teških kutija do
pranja podova, sve su trčale da pokažu kako su vredne a, onda, pošto bi se
gazda izvikao na njih, odlazile su plačući. Samo, ni njegovo nije potrajalo,
kako je radio tako mu se vratilo pa je propao a radnju je preuzeo novi trgovac
koji je sasvim drugačiji, ne sili se i ne maltretira radnice. Zato i one
pošteno rade a i kupcima je milije. Sad možeš da naručiš da ti ostave hleb ako
ujutro moraš kod lekara ili u grad drugim poslom. A, bogami, ako zatreba možeš
da zamoliš i da te upišu u svesku pa onda, kad stigne penzija, platiš šta si
ostao dužan. Dobro gazdi - ide roba, a dobro i tebi jer nekako preguraš do
sledećeg meseca.
Kad
je sve normalno, ujutru, oko osam sati, nađu se redovni kupci ispred ’radnje’
pa progovore koju, pitaju se za zdravlje, razmene vesti iz komšiluka, čuju kome
se šta desilo ili šta koga čeka. Bez tih 15-20 minuta priče dan kao da nije
počeo kako treba, što bi se reklo ’sve nešto fali - ko da su šugavi’. Zato je
ova ’penzionerska prozivka’ skoro obavezna. Ovaj put priču počinju muški, deda
Pera, stari trgovac, pita ispisnika, deda Đoku: „Što sinoćke nisu došo na
sastanak u mesnu kancelariju?“
Prozvani
ga začuđeno pogleda.
„Zaboravio
si! Znao sam. Reko sam babi da ćeš da zaboraviš i da pozove telefonom a ona će
’Neće da zaboravi. Sigurno. Rekla sam njegovoj Radojki’. Al, svi ste
zaboravili.“
„Pa
što nisi ti zvao?“
„Kako
kad ti ne znam broj? A ne umem ni da nađem. Upisala je ova moja u svesku al ko
to da nađe? A ona ne vole kad preturam oko telefona. Odma digne larmu, kako ću
nešto da pokvarim, da opet neću da spustim slušalicu kako treba pa će da bude
zauzeto i niko ne može da nas dobije, da ona uvek mora za mnom da sklanja...
Prođe me volja.“
„Dobro,
mani to. I šta je bilo na sastanak?“
„Skoro
pa - ništa. Bili došli ovi iz opštine, ti novi što su izabrani za naš kraj. Da
se, kao, upoznamo. Al, niko njih ne poznaje, uopšte nisu odavde. Onda su
pričali kako će da se dalje radi kanalizacija, pa će da se srede ulične
sijalice, ima redovno da se kosi trava oko igrališta zbog krpelja i komaraca.
Svašta su nabrojali, kao, ima da bude bolje nego pre i tako... Posle se prešli
pa rekli da li ima kakva pitanja. I onda je krenulo naopako. Ustala je baba Jula
i počela da veze: te, kad će da izbetoniraju trotoar kod škole, deca se
sapliću, kad pada kiša sve su bare a deca ne smeju da idu po putu zbog kamiona,
pa onda kad će da se sredi kanal za kišnicu da ne ulazi ljudima voda u kuće kad
je pljusak. A opštinari sve nešto tuc-muc. Ne znaju oni ni di je škola ni kakvi
kanali. Jedva su nešto smandrljali kad će Jula: A kad ćete da sredite potok, to
nije čišćeno bar dvajs godina, zakorovilo se, baca se đubre i svašta pa smrdi
da ne smeš prozor da otvoriš a od komaraca ne možeš ni ispred kuće da sedneš. Ovi
ni da beknu! A Jula će: Pa šta ste dolazili kad ništa ne znate. Bolje bi bilo
da ste obišli po kraju pre sastanka a ne ovako... Na kraju se opštinari
pokupili i pobegli ko pokisli.“
„Tako
im i treba. Kad su dolazili pred izbore sve su sladili: ima da vas predstavljaju
ljudi koji su vaši, koji znaju šta treba. A posle iznikli neki koji ovuda nisu
ni kolima prošli a kamoli stali i prošetali. Sve su to neka gospoda iz centra a
ovamo bi da nas predstavljaju u
opštinu.“
„E
nije to tako bilo“, ubaci se baba Divna, koja je odavno pregurala osamdesetu.
„Pre rata su nama bili u opštini poslanici, ondak se to tako zvalo. Sve su to
bila gospoda iz bogatih familija, trgovačkih, fabrikantskih, doktorskih. I oni
su živeli u centru ali se znalo da jedared ili dvared nedeljno može da se dođe
kod nji u kancelariju i da se kaže koji je problem. A umeli su oni da obilaze
svoj reon, i puno su sveta poznavali. Posle rata, kad su došli partizani, isto
su se birali poslanici, od običnog sveta, kojima si znao i oca i majku i dedu i
babu. Isto smo mogli da odemo kod njih u kancelariju, u opštini, da pitamo i
žalimo se. Posle se sve pokvarilo, pa ne znaš ni koji ti je poslanik. A ne smeš
ništa ni da ga pitaš.“
„Delegat
se to zvalo posle rata. Sad ne znam kako ih zovu. A da ih pitaš ili ne pitaš -
na isto ti ispadne. Ništa ti ne znaju. Ali, bogami, i ne mare.“
„Ma,
mogu oni da se zove kako oće. Baba Jula da vam kaže: džaba im ime ako ne valjaju,
jel tako?“
I
svi klimnu glavama.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар