Po dobrodošloj jutarnoj svežini koja dnevne vrućine
čini snošljivim i najavljuje jesen, dvojica starijih muškaraca sreću se na
pijačnoj kapiji u lepoj varošici sred ravnice. Obojica guraju bicikle čiji su
’kormani’ okićeni torbama.
„Zdravo
Slavko! Kako si? Odavno se nismo videli“, kaže sedokosi brkajlija.
„Zdravo
Blagoje. Bogami odavno. Pravo da ti kažem, od kako su nam firmu rasturili,
slabo da negde idem. Dok sam morao da se mesečno javljam u Biro rada još sam i
dolazio u grad a sad ni toliko... Uplatio sam pet godina staža, pozajmio mi sin
pare, pa čekam rešenje i penziju. Dođem do grada samo kad me žena pošalje da
nešto kupim.“
„I
kod mene isto. Kad me negde pošalju idem a ovako i nemam volju. Ko da se sprema
i oblači? Penziju mi uplate na račun pa ćerka podigne i donese... Od starog
društva ne pamtim da sam koga video. Oni mlađi se negde zaposlili a naša generacija
sve čeka kad će u penziju.“
„Jeste.
A baš sam juče spominjao firmu. Gledao sam one silne požare pa se setio kad nas
je mobilisala Civilna zaštita da idemo u Peščaru da gasimo vatru. Sećaš se?“
„Kako
ne bi! Ima tome jedno 20 godina, ako ne i više. U pola noći me probudio kurir.
Ja u firmu a već stigli direktor i tehnički pa svi pravo u opštinu. Predsednik
održao govoranciju, kao mora da se gasi da ne stigne do sela, obezbedili su
naftu, odmah da se ide na teren. Potovarimo buldozere na trajlerke i pravac
Peščara. Dim se video na daleko. Rasporede nas da širimo požarni put. A ono sve
zaraslo, bagrem debeo kao moja ruka, to od kako je iskrčeno nije čišćeno. Sreća
što sam terao stari ruski bager inače bi se zaglavio posle dvajs metara. Al
Rusi su napravili da to čudo čupa sve živo. Čistim ja, prođe podne, sumrak se
hvata a niko da dođe ni da me smeni ni da donese nešto da se jede. Tek u neko
doba dođeš ti sa ’tamićem’ i buradima sa naftom. Sreća da si doneo i hleba i
paštete inače bi pao u nesvest.“
„To
je tehnički poslao da odemo do sela i kupimo nešto. Oni iz Civilne obećali
ručak pa omanuli. A u seoskoj prodavnici ništa nije ostalo, pokupovalo se, nisu
oni mislili da će da dođe toliko ljudi. Posle, kad je došla i vojska, nije bilo
zime, oni dovukli kazan pa se kuvao pasulj i šta bi više? Onda nije bilo
mobilnih pa je vozač išao da obavesti familije da nećemo da dođemo kući.“
„Predveče
je naređeno da se ne staje jer vatra stiže, pa sam upalio farove i vozi. Probio
sam do kraja a vatra već negde stigla do puta. Strašno izgleda kad gori po
noći. Sve je crveno, topli vetar bije iz vatre i sve ti se čini da će sad da te
progutaju plamenovi. A najgore su bile šišarke. Kad se zapale počnu da pucaju
pa polete u vis kao raketa i mogu da prelete i po 10 metara. Ako padnu na travu
ili u žbunje odmah ih zapale. Bogami, nije bilo svejedno. Tek je pred zoru
vatra počela da slabi. Trava i sitno drveće je izgorelo a ono krupnije, deblje
drveće ili se nije upalilo ili su ih vatrogasci ugasili. Mi smo ostali dok niste
dovezli smenu pa nas vratili kući.“
„Posle
nije bilo tako strašno. Samo se dežuralo da negde ne bukne ako pirne vetar.“
„Kad
sam se vratio drugi dan, sve je bilo mirno. Onda sam pričao sa nekima od onih
iz Civilne i svašta sam čuo. Kaže čovek da je požar goreo bar 3-4 dana dok nisu
prijavili. Kako to, pitam, a on će: To se dešava svake godine. Uvek neko
zapali; ili pale korov po njivi pa se proširi, ili ko ima privatnu šumu mrzi ga
da je čisti od mladica pa misli da to reši vatrom. Ili se šumari dogovore pa
kresnu. Onda vatra spali travu i sitnije drveće i sama se ugasi a oni proglase
da to treba da se iskrči i zasadi novo drveće pa za jeftine pare iseku ona
krupnija stabla i imaju ogrev za par zima. Samo kad se vatra otme i izbije požar
onda zovu u pomoć. Uvek ima neko ko bi da ućari makar i napravio štetu.“
„I
sad su javljali na televiziji da se sumnja da su neki namerno palili. Znaju da
nema kontrole pa bi da sebi naprave posla.“
„Zato
što nema reda i kontrole, zato smo i stigli dovde“, zaključi brkajlija. „E baš
lepo što smo se videli. Odoh sad kući. Ajde uzdravlje.“
„I
tebi. Pa, videćemo se...“
(2012)
0 komentara:
Постави коментар