TVRDO KUVANI KRIMIĆI I DETEKTIVI

            Kada se pomene 'privatni detektiv' ogromna većina konzumenata krimića, tog popularnog literarnog žanra koji se raširio od trafika i palp roto svezaka do tvrdokoričenih knjiga u respektabilnim edicijama, pomisliće na par junaka: Šerloka Holmsa, Filipa Marloua, Majka Hamera, Sema Spejda, Herkula Poaroa. Redosled zavisi od ličnih afiniteta ispitanika ali se ne može poreći da većina imenovanih detektiva pripada takozvanom 'tvrdo kuvanom' krimiću. Davne 1922.g., ravno pre 85 godina, objavljen je prvi tvrdi krimić i odgovarajući detektiv - bilo je to u priči «The False Burton Combs» Kerola Džona Dala (1889-1958). Dalov najpoznatiji detektiv Rajs Viliams prototip je tvrdog momka, sa uličnim instinktom i rečnikom, sposobnog za brzo razmišljanje i akciju; on uspeva da izbegne iz nemogućih situacija, najčešće otvarajući sebi put pucanjem. Dal je bio redovni saradnik tadašnjih, vrlo popularnih palp magazina, pre svih «Crne maske» u 1920-tim i «Petparačkih detektiva» u 1930-tim. Uz Dala ubrzo, u «Crnoj maski», staju još dvojica velikama, Dešajel Hemet i Rejmond Čendler. Pošto novi manir preko noći postaje popularan, i ostali magazini u branši («Detektivske priče», «Deset detektivskih asova», «Nedeljnik detektivskih priča» i drugi), štancuju svoje tvrdo kuvane momke i bacaju ih u bezbrojne akcije. Posle otkrivanja tvrdog krimića, kako se to često kaže, u ovom žanru više ništa nije bilo kao pre. Dotadašnjim pričama vladali su inteligentni, prefinjeni, pomalo ekscentrični detektivi sposobni za izuzetnu dedukciju. Opisi zločina bili su retki, verzija događaja iz ugla kriminalca nije postojala. No, uzavreli asfalt gradova Novog sveta nosio je sasvim drugačiju realnost: s jedne strane siromaštvo i nesigurnost za široke mase, s druge, prohibicija koja je otvorila neslućene prostore za gangsterske bande; krvavi obračuni punili su stranice novina, policija nije uspevala da vlada situacijom. U takvom okruženju, klasični detektivi bili su bliži vanzemaljcima nego koliko-toliko realnim ličnostima. Dal i njegovi sledbenici su u svoje priče i romane ubacili ono što se dešava na okolnim ulicama i tako vezali publiku koja je ponovo mogla da se identifikuje sa svojim herojima. Mada je zadatak palpa bio da razonodi, da čitaoca odvede u neki drugačiji svet u kome ideali i principi i dalje važe, tvrdi detektivi, koji se nisu mogli podičiti savršenom čistotom, nadoknađivali su te nedostatke uličnim dosetkama, cinizmom, brzim pesnicama i preciznim pucanjem. Tako je jedna žanrovska ikonografija zamenjena novom, bližom realnosti. Delitelj pravde u novim vremenima živi na sredini ulice, među kavgadžijama, pijancima, beskućnicima, sirotinjom propalih iluzija; svakodnevno je u prilici da meri šta je dobro a šta ne ili, tačnije, šta je manje a šta veće zlo. U društvu moćnih kriminalaca i njihovih pomagača iz redova policije, sudstva i države, sa nadolazećom Velikom depresijom na horizontu, ubistva su deo svakodnevice a pravda  diskutabilna opsena. Zato valja preživeti makar to značilo biti i gori od zla koje preti.

            Tvrdo kuvani detektiv je urbana pojava; grad je njegovo mesto življenja i ratovanja i on van grada ide samo ako mora (i najčešće u drugi grad, sela su za njega nepoznata zemlja). Auto, telefon i pištolj su redovna oprema koju kruniše šešir. Detektiv ima svoju kancelariju koju ne posećuje prečesto; to je jeftini ćumez u potpunom neredu. Poneki detektiv ima sekretaricu koja je poverljiva, sposobna i uvek spremna da radi duže i više nego što joj piše u ugovoru; sekretarica gaji simpatije za svog šefa ali ga time (previše) ne opterećuje. Detektiv je samotnjak i slobodnjak, ima par prijatleja na koje se može osloniti. Sa policijom je u promenjivim odnosima: uglavnom reže jedni na druge a detektiv je često glavni osumnjičeni za svakojaka dela. Detektiv dobro poznaje ulicu, sumnjiva mesta i sitne kriminalce. Posao mu uglavnom ne cveta, jedva sastavlja kraj s krajem ali se i ne brine previše jer živi 'od danas do sutra' što mu dozvoljava da radi ono što hoće i, još važnije, kako hoće, po svom osećaju za pravdu (koji se najčešće ne poklapa sa stavovima državnih institucija). Naravno, svaki detektiv ima svoje specifičnosti i na svoj način dopunjuje opšti lik tvrdog momka. Hemetov bezimeni detektiv, koji se predstavlja kao «Kontinental Op» (što je skraćenica imena detektivske firme za koju radi), u seriji priča o podzemlju Otrovgrada, sabranim u roman «Krvava žetva», nema ni jednu skrupulu i prvo puca a onda postavlja pitanja; on se protiv kriminala i korupcije bukvalno bori sa 45-ticom. Hemetov drugi junak, Sem Spejd, malo je umereniji ali je isto tako tvrdoglav i nepredvidiv, najbolje se snalazi među običnim ljudima dok bogataše prezire. Čendlerov Filip Marlou, pak, često kruži upravo kroz više socijalne slojeve da bi tamo otkrio ne samo njihovu povezanost sa kriminalcima već i moralnu i etičku izopačenost. Konačno, momak koji je tvrde detektive prebacio u drugu polovinu XX veka - Majk Hamer, delo nedavno preminulog Mikija Spilejnija - zaokružio je repertoar ove ikone popularne kulture (ali i kulturološkog fenomena koji je ušao u novi milenijum). Hamer je tvrđi od prethodnika, ciničniji i nemilosrdniji; on uspeva da i žene, koje su tvrdim prethodnicima bile 'predmet obožavanja', svede na 'legitimne mete': dok Spejd u «Malteškom sokolu» 'samo' prijavljuje ženu koju voli ali koja mu je ubila partnera, Hamer joj svojeručno presuđuje. Hamer se, prateći uznapredovali repertoar kriminala, češće od prethodnika petlja sa prostitutkama, sa transvestitima, drogom, emigrantima.

            Osim tematske prepoznatljivosti, tvrdi krimić ostaje u istoriji literature zapamćen po jedinstvenom maniru - pripovedanju u prvom licu jednine. Gotovo svi tvrdi detektivi pričaju svoju priču i tako joj daju onaj specijalni 'šmek', mešavinu lepršavih, neobaveznih poređanja, ciničnih komentara i bizarnih opisa. Pogled na svet iz vizure 'delatnog' momka koji je ispekao uličnu školu preživljavanja ume da bude čas škrt čas filozofski širok ali je uvek svež i neposredan. Hemetovi detektivi su sirovi, Hamer je na to dodao i zluradost dok Marlou ume da sklizne (ili se izdigne) u ozbiljne sfere mudrovanja, koje uz briljantne opise i ingeniozne dijaloge čini ovog junaka stilski besprekornim.

            Popularnost tvrdog krimića u pisanom obliku namamila je filmske producent koji su želeli nove krimiće u bioskopima; Hemetov pohod u Holivud je otvorio vrata za bezbrojne varijante tvrdih junaka; istovremeno su takvi detektivi navalili i u stripove. Posle II svetskog rata  došle na red TV serije. Tvrdo kuvani krimić i njegovi detektivi promenili su lik žanra postajući i prepoznatljiva kulturološka ikona Zapada, dopadljiva i intrigantna. Mada su se proteklih decenija stvari u svetu poprilično promenile, tvrdi pogled na njega, sa sve cinizmom i malo romantike, i dalje je izazovan i pleni pažnju. 

(2007)