Roman «Crne cipele - okultni triler» Oto
Oltvanjija (1971), kako piše na klapni knjige, nije njegov prvenac ali
jeste prvi koji potpisuje svojim imenom; naime, sa 18 godina Oltvanji je objavio jedan
kriminalistički roman pod pseudonimom. Sopstvenim imenom autor je potpisao i
15-tak priča koje pripadaju žanru fantastike
natprirodnog (iliti horora). U «Crnim cipelama» spojena su ova dva
piščeva tematska interesovanja začinjena sasvim posebnim začinom - našom
lokalnom svakodnevicom. Postavka priče, dakle, izgleda ovako: mesto dešavanja -
Beograd, vreme - negde u 1990-tim.
Milje je prepoznatljivo jeziv: teška sirotinja i obesni 'novokomponovani'
bogataši, masna lova koja ide iz ruke u ruke, državno-porodična strahovlada,
korumpirana policija, vojska sa svojim mutnim rabotama, odjeci ratova koje
država nije vodila niti pomagala, sponzoruše, žurke, viski, besna kola i
džipovi. U ovakvu scenografiju umetnut je Bruno
Kostić, privatni detektiv za sitne poslove otkrivanja švaleracija, prinudnu
naplatu alimentacije, dadiljanje fudbalera u noćnim izletima; na njegovoj
vizit-karti piše «Virim kroz ključaonice
po kućama». Kako to biva kod ovih tvrdih momaka gubitnika, sasvim običan
posao stražarčenja pred magacinom u kome se odvija opskurna zabava,
zakomplikuje se u pokolj i Bruna, kao
nepoželjnog preživelog svedoka, počnu da ganjaju sve moguće policijsko-vojne i
para-vojne grupe i bande; detektiv je nateran u bekstvo ali i izazvan da rasplete
klupko zavere što će ga odvesti pred potpuno bizarne protivnike.
«Crne
cipele» pisane su u maniru tvrdo kuvanog krimića, američke škole nastale
1920-tih u okrilju palp časopisa «Crna
maska», predvođene Hemetom, Kejnom i
Čendlerom. Uronjen u svakodnevicu recesijskih godina, tvrdi krimić
promoviše novog junaka, privatnog detektiva na ivici zakona sa sopstvenim
etičkim kodom, tvrdoglavog gubitnika koji brani male od obesnih. Opora, škrta
proza, najčešće ispisana u obliku detektivskih ispovesti koje vrcaju dosetkama
i cinizmom, iza koga je, ipak, zrno toplog romantizma (ma koliko besmislenog),
zadobila je pažnju čitalaca i otvorila nove mogućnosti za izlazak žanra iz šund
brloga. I danas priče o Semu Spejdu i
Filipu Marlou nose u sebi dovoljno
ikonografsko-arhetipskog naboja koji ih čini čitljivim i atraktivnim. Oltvanji
je «Crne cipele» ispisao u tvrdom
kuvanom ključu otkrivši da ovaj ikonografski ključ idealno otvara bravu smutnih
vremena ovdašnjih. Američka recesija, sa sve jadom i bedom poniženog i uvređenog
puka, preganjanjima gangstera i sumnjivo poštenih policajaca, korumpiranim
sudijama i političarima, ima parnjaka 'na
brdovitom Balkanu'. Naravno, Balkan
ne bi bio to što jeste da nema i svoje specifičnosti ali lokalni kolorit je
samo dobrodošla nijansa koja bitno ne menja obrazac. Bruno Kostić, dakle, korača vrelom asfaltnom džunglom svojim crnim
cipelama pravljenim za šorke, dobija udarce i uzvraća odbijajući da bude
potrošni pijun u igrama velikih faca, sreće fatalne žene koje mu nisu suđene,
jurca, skriva se i napada dok, konačno, zahvaljujući pameti ali i ludoj sreći,
ne uspe da kako-tako namiri račune sa lošim momcima (mada, u stvari, on i nije
pobednik). U ovdašnjoj literaturi tvrdi krimić smešten u lokalni milje i
potpisan pravim imenom pisca nije poznat; bilo je retkih domaćih krimi pisaca
koji se nisu skrivali iza pseudonima i svoje romane smeštali u naše krajeve (M. Nikolić), postoji (retko ali ipak)
savremena 'ozbiljna književnost' sa
krimi zapletima ali ovdašnji, neskriveno žanrovski krimić ređi je od retkog što
Oltvanjiju obezbeđuje izuzetan
položaj na našoj savremenoj literarnoj sceni.
«Crne
cipele» se, međutim, ne iscrpljuju u tvrdom obrascu. Jer, drugo (od tri)
poglavlje, otkriva da je Kostić,
detektiv, tajni lik Marjana Popolca,
običnog šljakera u brodogradilištu, koji živi negde između radnog mesta,
opijanja sa drugarima, braka sa ženom koja ga mrzi i deteta sa kojim ne uspeva
da uspostavi pravi roditeljski odnos; Marjan
je vatreni ljubitelj roto krimi romana koji mu nude mogućnost da pobegne od
neprijateljskog okruženja. Ovaj neočekivani obrt u romanu kojim se izlazi iz
krimi žanra u stvari je ulaz u žanr mračne
fantastike sa sijamskim blizancima-najamnicima koji svojim parapsihiloškim
sposobnostima kontrolišu umove odnosno sa mitskim vukom čije srce, onome koga
pojede, daje novi život. Tako krimi priča mutira i ulazi u sfere 'okultnog', kako piše u podnaslovu, da
bi, kako se bliži kraju, zaplela raznorodne žanrovske elemente u teško
razmrsivo klupko u kome su političko-lovatorski interesi samo stepenica na putu
ka trajnijim moćima s one strane realnosti (baš kako i priliči okultnim željama
i traganjima). Usložnjavanje obrazaca i njihovo mešanje, nametnuli su piscu
težak zadatak da bude uzročno-posledično jasan i dosledan (što priliči krimiću)
ali i namerno nedorečen i višesmislen (što je nužno u opisu onostranog); sudar
(pogodbeno) realnog i (pogodbeno) nadrealnog nije mogao proći bez štete i na jednom i na drugom obrascu što
čitaoca stavlja na muke jer mu neka dešavanja i odnosi nisu očekivano (u skladu
sa krimi manirom) razjašnjeni. Pisac, ipak, istrajava u svojoj nameri i nakon
obračuna dobrih, loših momaka i blizanaca privodi roman kraju (koji ostavlja
mogućnost za nastavljanje Kostićevih
avantura pošto je lik Popolca definitivno
'prerastao'). «Crne cipele» se, u svođenju računa, ukazuju kao neuobičajeni 'hibrid' roman koji nudi sasvim
nesvakidašnji literarni doživljaj i zavređuje pažnju.
(2006)
0 komentara:
Постави коментар