Vanredna sveska „Pegaza“, revije
za istoriju i teoriju stripa i vizulenih medeija koji se izražavaju grafičkim
putem, jedine ovdašnje publikacije koja se seriozno bavi devetom umetnošću
i koju izuzetno uspešno uređuje veliki strip znalaca Žika Bogdanović, posvećena je fenomenu Tarzana, jednom od (retkih) mitova koje je XX vek ostavio.
Prva pojava Tarzana bila je oktobra 1912.g. u časopisu
„ALL STORY“ iz pera Edgara Rajsa Barouza (1875-1950).
Trebalo je da to bude još jedna obična, jeftina avantura za ne preterano
zahtevnu publiku. No, bilo je neke snage
u priči o dečaku aristokratskog porekla koga su othranili majmuni i koji je
postao kralj džungle, da bi zatim sreo svoje bele srodnike, doživeo nesretnu
ljubav i vratio se u divljinu. Čitaoci su tražili nastavak, pravedan (dakle,
srećan) kraj. Ali, upravo je takav kraj prve knjige bio početak stvaranja
jednog mita. Tarzan će u sledećim avanturama
postati, kako to kaže F. Lakasen
„prašumski vitez, samosveni pravednik koji se ne obazire ni na kakva opšteprihvaćena
pravila, zatočenik divljeg i uzvišenog“, spona između džungle iskona i
džungle na asfaltu.
Popularsnost Tarzana rasla je iz godine u godinu;
1929.g. pojavila se ilustrovana verzija (u 300 slika) Barouzove knjige „Tarzan,
čovek-majmun“ (koja je u knjiškom obliku objavljena 1914.g.). Ilustracije
je uradio mladi i perspektivni Herold
Foster. Ova adaptacija je bila izuzezno prihvaćena tako da je 1931.g. Foster odabran od samog Barouza da počne da radi redovnu
novinsku stranicu stripa o Kralju džungle.
Tako je Tarzan prešao u vizuelne
medije. Strip i film (kao logičan nastavak vizualizacije) preuzeli su primat u
širenju ovog mita kroz čitav svet. Knjige su pomalo pale u zaborav i tek su
desetag godina po smrti Barouza
ponovo postale popularne.
Šest eseja posvećenih
fenomenu Tarzana, koji čine prvi deo ove knjige (na žalost ne postoje podaci o
tome odakle su eseji preuzeti, tj. kad su prvi put objavljeni), pokušaj su da
se definiše mesto ovog junaka u sveukupnoj kulturi Zapadne civilizacije. Od istaživanja korena, preteče Tarzana, te odjeka i značaja prve knjige
o Gospodaru džungle, prelazi se u
ispitivnaje mesta koje on ima u kontektu sukoba potrošačkog mentaliteta visoko
urbanizovanog tehnološko-kibernetskog društva, s jedne, i bazičnih emocija
čoveka, s druge strane. Ovom autoru se čini (mada to ni u jednom tekstu nije
nedvosmisleno rečeno) da će vremena koja dolaze samo potvrđivati snagu mita o Tarzanu, mita koje je već pobedio sve
one koji su u njemu videli kič tvorevinu koja će, kao i sve te vrste, po
definiciji, brzo nestati, biti zaboravljena. Pokazalo se, međutim, da je Tarzan mnogo veća enigma nego što se u
negovim prvim danima dalo i naslutiti.
Drugi deo knjige o Tarzanu čini već pomenuta Fosterova polu-strip ilustracija iz
1929.g. U pitanju je rad o kome ni sam Foster
nije imao preterano visoko mišljenje (kao ni o čitavom radu na stripu o Tarzanu iako je godinama od tog rada izdržavao
sebe i porodicu), što je i rekao u svom poslednjem intervjuu datom Arnu Sabi 1979.g., dakle tri godine pre
svoje smrti u 89. godini. Objavljivanje ovog rada ima nesumljivu
kulturno-istorijsku vrednost a ni njegova umetnička vrednost, uprkos mišljenju
autora, nije zanemarljiva.
132 stranice ove knjige
ipak nisu dovoljne za potpuno predstavljanje Tarzana. Njegov svet ni izdaleka nije otkriven i procenjen. U nekim
novim projektima bilo bi mesta za radove
koji bi bili svojevrsna analiza Tarzanovog
sveta odnosno koji bi se bavili razvojem stripa o njemu. U takvoj knjizi
neizostavno bi trebalo štampati stripove Berna
Hagarta (njegovo sjajno promišljanje mita o Tarzanu možemo pročitati u ovoj knjizi) prepoznatljive po izuzetnom
crtežu, u kome su glavni junaci Tarzanova
snaga i njen kontrapunkt, fantazmagorijska džungla.
A dok ne stigne ta nova
knjiga treba uživati u ovoj koja nam je otvorila vrata blistavog sveta
detinjstva, iskrenosti i pravde, sveta tajni i otkrovenja, Tarzanovog sveta.
(1995)
0 komentara:
Постави коментар