DUBOKI KORENI SRPSKE NAUČNE FANTASTIKE «Rađanje žanra, počeci srpske naučno-fantastične književnosti» Bojan Jović, izdanje Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2006.

U smutnim vremenima opšte apatije, dnevne aktuelnosti uspevaju da zauzmu sve vreme koje nam je na raspolaganju i zamagle šire perspektive. Medijski proizvodi (među njima i knjige), koji se širokom puku nude kao otkrovenja činjenica prošlosti i sadašnjosti, uglavnom su svedeni na senzacionalističke ili tendenciozne objave nepravdi i zavera koje su uzroci ovdašnjeg jada i bede. A kako to biva prema onoj narodnoj da se 'od šume ne vidi drvo', pravi podaci koji mogu imati značaja za razumevanje dešavanja nalaze se u delima koja nisu reklamirana jer ih mediji smatraju nevažnim. Među takvim, neopravdano skrajnutim knjigama je i «Rađanje žanra, počeci srpske naučno-fantastične književnosti» Bojana Jovića, u izdanju Instituta za književnost i umetnost, Beograd, 2006. Nepažljivom čitaocu će se učiniti da je teza o važnosti upravo ove studije proizvoljna ali bude li imao volje da je pročita, uveriće se da je u zabludi jer bi, između ostalog, kroz sudbine nekih pisaca sagledao i načine na koje je, i onda i sada, funkcionisalo društvo-država a kojima se nimalo ne možemo dičiti.

            Doktor književnih nauka, Bojan Jović, poduhvatio se pionirskog traganja za počecima naučno fantastične književnosti u Srba, otkrivši da ovaj žanr, koji i danas uglavnom 'uživa' prezir i ignorisanje od etablirane, akademske nauke, ne samo da ima svoje predstavnike među srpskim piscima na prelazu iz XIX u XX vek, već da su njihova dela reprezentativna u kontekstu svetske naučne fantastike. Nakon što, kako nalažu principi naučnog razmatranja materije, izloži opšte odrednice i karakteristike naučne fantastike, sa težištem na fundamentalnoj temi koju nalazi u razmatranju utopijskih zajednica, što je, sveukupno, za sve zaiteresovane čitaoce dobrodošao i inspirativan uvod, Jović otkriva elemente žanra već u znamenitom srpskom «Romanu o Aleksandru», u fantastičnom putovanju u utopijsko Ostrvo blaženih i tamni vilajet, mesto večitog mraka, nakon koga junak stiže do kraja sveta; na tim putešestvijima Aleksandar upoznaje direktne potomke Adama i Eve koji žive u višim etičkim sferama. U komediji «Laža i paralaže» Jovana Sterije Popovića, žanrovskom prepoznatljivošću se izdvaja epizoda o putovanju Barona Golića na Mesec, tamošnjim avanturama i prekinutoj romansi sa kraljicom. Tekst Milana Jovanovića «Nove varoši - novi Beograd» iz 1867.g. usmeren je na budućnost prestonice za koju se tvrdi (kao i danas) da joj je «suđeno da bude jedna od najvažnijih trgovačkih varoši na istočnom suhozemlju Evrope». Anonimni autor je 1871.g. objavio članak «Beograd posle 200 godina» u kome opisuje srećne i savršene ljude budućnosti koji uživaju u životu, oslobođeni rada zahvaljujući napretku nauke i tehnologije. Sa ovako optimističkom slikom nije se slagao Svetolik Ranković koji je 1895.g. objavio tekst «U XXI veku» u kome izvesnog profesora Nikolića iz 1895. šalje u 2095. godinu. Tehnika, urbanizam i arhitektura promenili su Beograd: na sve strane su velelepne palate, po putevima jure kola na električni pogon a kroz vazduh brojne letilice. Poseta gimnaziji u kojoj je radio otkriva profesoru da su se stvari i tu bitno promenile jer je neprikosnoveni direktor - žena. Pošto se svi školuju pod kontrolom žena ratovi su nestali; i zaštita reda je u ženskim rukama. Čitava država je organizovana po efikasnim birokratskim principima, koji ne trpe bilo kakvo izdvajanje. Ideologija srpske države je «miran i pravilan tok života (jelo, piće i odelo)» a ne umni i kulturni napredak; sve što direktno ne doprinosi uspehu države, kao npr. umetnost, beznačajno je. Profesor  prisustvuje predavanju o XIX veku koji je predstavljen kao mračan i bedan što mu se nimalo ne dopada; rezultat njegove pobune protiv predavanja je povratak u vreme iz koga je otišao, na šta on radosno kaže: «Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku!» Stojan Novaković će 1911.g. objaviti tekst «Posle 100 godina» u kome predviđa razvoj nauke i blagostanja ali i potrebu da se Južni Sloveni povezuju i ujedinjuju zarad opstanka na istorijskoj sceni a Beograd je centar takvog ujedinjenja.

            Za razliku od pomenutih tekstova drama «Posle milijon godina» Dragutina Ilića, objavljena 1889.g. u časopisu «Kolo» odlazi u daleku budućnost u kojoj su, posle kataklizme, od čitavog ljudskog roda preostali samo otac Natan i sin mu Danijel. Njih hvataju pripadnici «Duho-sveta», razvijenijeg ljudskog soja; novi svet nastanjuju još Marsovci i Merkurovci. Natana i Danijela pripitomljavaju i proučavaju a onda poklanjaju novoj gospodarici Svetlani; Danijel se zaljubljuje u nju ali ona ne može da razume emocije jer tako nešto ne postoji u njenom svetu. Očajan, Danijel se ubija a za njim odlazi i Natan, no, ovaj čin nimalo ne uzbuđuje nove ljude. Ilićeva drama je, prema sada dostupnim podacima, prva naučno fantastična drama u svetu; on je na njoj ustrajno radio i 25 godina posle njenog objavljivanja, unoseći izmene i dopune u tekst, očito smatrajući delo bitnim u svom opusu. Godine 1902. objavljen je roman «Jedna ugašena zvezda» Lazara Komarčića, koji je istovremeno naučno-popularno objašnjenje astronomskih znanja i pregled mogućih razvoja, stasavanja i propasti civilizacija u dubinama vremena i svemira. Po svojoj slobodi Komarčićeve ideje i vizije umnogome prevazilaze one iznete u Flamarionovom romanu «Uranija» objavljenom 1889.g, delu koje se u svim istorijama naučne fantastike pominje kao jedno od ključnih. Knjiga naučnika svetskog glasa, Milutina Milankovića «Kroz vasionu i vekove, pisma jednog astronoma», objavljena 1928.g, nastavlja Komarčićevim tragom. Milanković opisuje zakonitosti koji određuju klimu Zemlje, ustrojstvo Sunčevog sistema i svemira a zatim 'vasionskim vozom' odlazi u posetu Mesecu i tamošnjoj koloniji ljudi; odatle put vodi do Venere i Marsa pa u dubine beskrajnog Univerzuma. Milanković je naučnički precizniji u opisima dok je Komarčić lepršaviji u projekcijama budućnosti.

            Ilić, Komarčić i Milanković pisali su i publikovali svoje knjige rame uz rame sa velikanim žanra kakvi su Flamarion, Vern ili H. Dž. Vels. Na žalost, dela ovih novatora nisu naišla na razumevanje. Jovan Skerlić uopšte ne pominje Komarčićev naučno fantastični roman, baš kao ni Ilića; isti je slučaj i sa pregledom Jovana Deretića. Samo je Bogdan Popović unekoliko pokušao da 'rehabilituje' Ilića. Milankovićeva proza je takođe 'promakla' teoretičarima. Stavovi zapisani pre 80-tak godina i dalje su važeći; pojedinačni tekstovi o pomenutim piscima i njihovim knjigama nisu promenili uvreženo mišljenje, ma koliko je ono jednostrano i manjkavo. To govori o inertnosti i neinventivnosti ranijih i današnjih istoričara srpske književnosti i njihovoj nesposobnosti da analiziraju, u kontekstu novih saznanja, literarnu prošlost; a, ako mi ne poznajemo svoju istoriju i ne dičimo se njome možemo li očekivati da će neki teoretičar svetske naučne fantastike 'otkriti' da se u Srbiji pisala naučna fantastika pre jednog veka? I na ovom primeru se potvrđuje da je nepoštovanje sopstvene istorije konstanta ponašanja u ovim krajevima. To je i dokaz da je nivou 'kulturnog marketinga' država potpuno zakazala mada je puno priče o potrebi stvaranja pozitivne slike o Srbiji. Imajući u vidu rečeno, nije čudno što Jovićeva knjiga ne privlači veću pažnju jer ona jasno odslikava ovdašnje naravi; ono što ipak ohrabruje jeste da se mladi naučnik, neoptrećen predrasudama, hrabro upustio u traganje za istinom koja nas predstavlja boljima nego što uopšte znamo.

(2006)