Fantastika,
ona epska i naučna, višestruko je prisutna u delima Gorana Stankovića (1958) ili kao neposredni okvir za prozu ("Hronike o Hlojgeru" 1991.g. i
"Terra Marginalis" 1997.g.,
obe pisane u saradnji sa S. Bošnjakom
i Z. Pešićem Sigmom) ili kao osnov pesničkih
slika i vizija. I kratki roman "U
traganju za Zlatnom Lipom" prati ta i takva interesovanja. Njegov
kostur/sažetak mogli smo čitati u knjizi-projektu "Terra Marginalis" a "U
traganju..." nalazimo potpunu priču o trojici prijatelja koji traže
blagorodnu Zlatnu Lipu u srcu Peščare, sred kužnog, postapokaliptičkog
sveta. Njihov put iz gradića u kome žive, posle pomnog istraživanja starih
letopisa i mapa, legendi i svedočenja retkih putnika, vodi ih kroz puste i
prašnjave ravnice, kraj retkih ljudi, do mračnih prstenova šuma, sve dublje u
nepoznato. Što više odmiču od znanog, ma kako ono bilo bedno i bolesno, putnici
sreću sve čudnije osobe i predele; bilo kakav okvir, ma i labav, očito je
bolji/ugodniji od nepoznatog koje traži onu krajnju, iskonsku hrabrost da se
iskorači iz ustaljenog. Prepreke, dakle, nisu samo žega, neprohodna šuma,
demoni ili sluz već i otpor 'unutar' junaka. Konačan nagrada za žrtvovanje je Cvet Zlatne Lipe iz koga će nići drvo
koje svojim rastom menja, prosvetljuje vazduh i sve oko sebe, tako da postaje
čisto, sjaji, buja u zdravlju. Svoj trofej i zalog moguće bolje budućnosti
tragači će odneti kući i zasaditi da širi snagu boljitka.
Arhetipska potraga za izvorom
moći/sreće koren je bezbrojnih priča iz svih vremena i sa svih prostora
ljudskih civilizacija a Stanković u
svojoj verziji akcenat stavlja na samu avanturu, na događanja, izmene pejzaža kao
scena-okvira dešavanja, te na susrete, borbu sa novim, neobičnim, tajanstvenim,
što podcrtava epsku širinu poduhvata (i onog u priči i samog čina njenog
ispisivanja). I škrta ali precizna karakterizacija namernika u funkciji je
narečene širine (prema kojoj su likovi sasvim sitni i prolazni a njihova
izuzetnost tek je igrarija viših principa) i ne remeti pretežnost pikarskog
principa.
Najupečatljivija osobenost dela,
pak, jeste neskrivena piščeva želja da se iskuša i na ovoj temi, te njegovo
poigravanje tekstom i očigledno uživanje u tome. Koristeći matricu priče Stanković u nju smešta svoja iskustva
čitanja epske i naučne fantastike, namerno ih potencira, gradi i dograđuje da
bi, potom, krenuo u istraživanje samog fenomena fantastičnog, njegove sadržine
i odnosa spram 'razumskog'. U tom iskušavanju vidljive su gradacije, od
fantastike kao oneobičavanja običnog, fantastike koja ima 'opravdanje' u
aluzijama i alegorijama do one najzahtevnije koja nema objašnjenje kao takvo
već jednostavno postoji, ne mareći za svoju uverljivost i/ili verodostojnost
jer joj opravdanja nisu potrebna. Do ove, nazovimo je, 'čiste fantastike' vrlo je teško stići, možda i nemoguće (zbog
razumske osnovanosti i percepcije jezika kao medija-nosioca značenja). Ali,
sama potraga za esencijom fantastike plemeniti je zadatak koga je vredno
poduhvatiti se. Stanković je krenuo u
tom pravcu a njegovo uživanje u stvaranju teksta/priče preporuka je
znatiželjnim čitaocima.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар