VIZIJE NOVOG TALASA – Trideset godina od antologije „Opasne vizije“ (1997)

Verovatno je malo koji od SF pisaca kojima je Harlan Elison uputio poziv da mu pošalju svoje otkačene, neobične, nepodobne priče koje nisu mogli da objave u SF časopisima, imao predstavu o bukvalno prevratničkom karakteru knjige u koju će prilozi biti sakupljeni. No, Elison, taj ’enfant terible’ naučne fantastike, dežurni rušilac kanona, znao je šta radi i u predgovoru antologije napisao: „Ovo što držite u rukama više je od knjige. Ako budemo imali sreće, ovo je revolucija.“ I – bi tako.

Podizanje Novog talasa

            1950-te su bile ’zlatne godine’ za SF u SAD. Predratna tradicija palpa nastavljala se u brojnim časopisima. Kauboji u skafanderima jurcali su svemirom i tamanili svakovrsne BOČove (buljooka čudovišta). Antropošovinizam, rasne i političke predrasude, militantnost i mačizam, šarlatansko sakaćenje svih principa nauke, svođenje junaka na crno-bele dimenzije, šepurili su se iza šarenih korica koje su obećavale neprestane avanture na radost i oduševljenje armija obožavalaca. Čvrsta zatvorenost u geto paraliterature izrodila je samodovoljan svet neprijateljski okrenut prema onima koji su van njega. Odsečen od glavnog književnog toka SF je stvorio sopstvenu sekundarnu ravan, tj. teoriju i kritiku koje su proglasile autonomiju žanra po kojoj za SF ne važe vrednosni normativi glavnotokovske literature već neka sasvim nova i specifična pravila, poznata samo odabranima. Pojedini autori nisu se pridržavali generalnog principa, težeći povratku izgubljene ozbiljnosti žanra ali pomaci su bili minimalni spram ostatka produkcije. Ako je za utehu, njihova imena i danas nešto znače za razliku od mnogih zaboravljenih, konfekcijskih pisaca; takvi su Kliford Simak, Džejms Bliš. Teodor Sterdžen, Rej Bredberi, Frederik Pol.

            Promene u Zapadnom svetu 1960-tih, pre svih one u duhovnoj ravni nastale jačanjem subkultura mladih, neminovno su se odrazile i na SF. Nova shvatanja i osećajnost najpre su izborili mesto na stranicama engleskog SF časopisa „Novi svetovi“ koji je, pod uredničkom palicom pisca Majkla Murkoka, otvorio prostor svežim idejama pisaca iz Engleske i SAD. Ovaj pokret buntovnika protiv starog u žanru, sa ozbiljnijim umetničkim pretenzijama, sklonih svim vrstama eksperimenata, nazvan je „Novi talas“. Harlan Elison aktivno je učestvovao u pokretu te rešio da ga prenese na tlo Amerike. Rezultat tog poduhvata jesu „Opasne vizije“.

33 priče

            „Opasne vizije“ pojavile su se 1967.g. i sadrže 33 nove priče; time je u žanr uveden novi pojam – originalna antologija sastavljena od do tada neobjavljenih radova. U knjizi su zastupljeni kako već afirmisani pisci tako i oni na početku karijere kojima je ovo bio ulazak u SF na velika vraata. Sa današnje distance najznačajnija imena iz antologije su: Robert Silverberg, Filip Hoze Farmer, Frederik Pol, Robert Bloh, Teodor Sterdžen, Brajan Oldis, Filip Dik, Friz Lajber, Džordž Graham Balard, Norman Spinrad, Rodžer Zelazni, Semjuel Dilejni... Sve priče bile su u ponečemu opasne, bilo po temama kojima se bave (a one su u rasponu od tvrdog SF do onih koje su jedva SF), po problematičnim moralnim stavovima (ilustrativan je naslov Sterdženove priče; „Kada bi svi muškarci bili braća da li nekome od njih dao sestru za ženu?“), po neuobičajenim pripovedačkim postupcima ili razrešenjima standardnih žanrovskih situacija u kojima su etika i religija redovno bili ’na tapetu’. Svakoj priči prethodi Elisonov uvod, redovno otkačen i provokativan a sami autori su napisali i pogovore svojim pričama sa osnovnim zadatkom da objasne ono famozno ’šta je pisac hteo da kaže’.

            Uspeh „Opasnih vizija“ bio je ogroman. Čitaocima i kritici dopali su se novootkriveni svetovi, što je ovekovečeno priznanjem Elisonu za uređivanje najznačajnije SF knjige u 1967.g. te nagradama ’Hugo’ i ’Nebula’ pojedinim pričama iz antologije (Lajber „Zakotrljajmo kosti“, Farmer „Jahači purpurne nadnice“ i Dilejni „Da, i Gomora“). Kolika je bila oduševljenost i popularnost „Novog talasa“ posle antologije svedoči i osnivanje udruženja „Druga Zadužbina“ koje je okupilo pisce voljne da zaštite ’prave, stare vrednosti’. Udruženju su pristupili i autori koji su uzeli učešće u „Opasnim vizijama“ npr. Asimov (koji je pisao predgovor celoj knjizi i Elisonovoj priči), Frederik Pol, Fric Lajber, Pol Anderson... Ipak, novo vreme nije se moglo zaustaviti. Iako mnoge od priča iz antologije danas deluju potpuno bezazleno, njihova uloga kao dela projekta ne može se zaboraviti. Od „Opasnih vizija“ SF je krenuo prostorima novih senzacija, oslobođen okova paraliterature.

            Elison je 1972.g. objavio nastavak antologije. „Opasne vizije, ponovo“ donele su nove, otkačene priče. Reakcija na njih nije bila burna kao prvi put ali su priče svedočile o sazrevanju žanra. Ne želeći da napravi ’mega knjigu’ Elison je deo prikupljenog materijala ostavio za treći tom koji, na žalost, nikada nije izašao.

            „Opasne vizije“ sinomnim su za revoluciju u žanru i ostaju jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji naučne fantastike, kao što je „Novi talas“ pokret koji je SF uveo u veliku književnost.

            Naravno, „Opasne vizije“ nisu prevedene na srpski. Neke od priča objavljene su u SF časopisima „Sirius“, „Alef“, SF almanah „Monolit“ i Kentaurovoj antologiji „Najbolje naučno fantastične priče 1986“ ali je to nedovoljno za upoznavanje sa tako važnim i značajnim delom.

(1997)