OŽIVLJAVANJE MITOVA KROZ NOVE PRIČE – Povodom “Rečnika slovenske mitologije (priče i legende)” i “Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende)”; izdanje Laguna 2021.

 

U izdanju “Lagune” pojavili su se prošle godine “Rečnik slovenske mitologije (priče i legende)” i “Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende)”, potekli iz pera Tamare Lujak (1976), spisateljice koja se većim delom svog dosadašnjeg opusa bavila proučavanjem baštine i starine odnosno ispisivanjem dela koja su na tragu tradicije. Otuda su novoizašli rečnici nastavak njenih traganja i nastojanja da se otkrije, prepozna i u novo ruho odene duhovno bogatstvo naših predaka nastalo u paganskim vremenima. Kako to i sama spisateljica konstatuje, mitologije mnogih naroda, od starogrčkih preko nordijskih do onih vanevropskih naroda, dobrano su istražene odnosno poznate čitaocima dok je mitologija Slovena i Srba velika nepoznanica jer je pisanih tragova malo. Stoga je proučavanje ovih oblasti, očito, ne samo nalik arheološkim iskopavanjima već zalazi i u sfere nagađanja i spekulacija odnosno posrednih zaključivanja. Neretko nedostaju i najosnovnija znanja o pojedinim bogovima ili bićima. S druge strane, mitologija, koliko god bila nevidljiva i neuhvatljiva i dalje se može prepoznati u svakodnevnog govoru i frazeologiji, u određenim obrascima rasuđivanja i zaključivanja. Stoga je autoru koji se bavi mitologijama potrebno da bude ne samo znalac prošlosti i tragova koji su nam od nje ostali već i savremenosti i, možda kao najvažnije, da bude kreativan i vispren u njihovom prepoznavanju i spajanju. Tamara Lujak ovim knjigama dokazuje da poseduje sve pomenute kvalitete. Otuda su ovi rečnici jedinstveni i moglo bi se reći prvi u novostvorenoj kategoriji “oživljene i razigrane mitologije”. Mada se obraća čitaocima mlađe dobi, osnovno i srednješkolcima, Lujak im ne povlađuje “olakšavanjem” sadržaja; kod nje nema mesta za famozne oznake “preveo i za decu priredio” koje su, posebno u drugoj polovini XX veka, značile da je prevodilac (svakako uz pomoć urednika) “filtrirao” sadržaj knjige prema sopstvenom shvatanju, očekivanju i tumačenju onoga što je primereno za decu. Spisateljica, pak, ne odustaje ni od obrazovne linije niti od zabavne linije svojih odrednica-priča – naprotiv ona na obema ravnopravno insistira. Dakle, svaka odrednica, od “ale” ili “aždaje” preko “vampira” i “vukodlaka”, “patuljaka” i “psoglava” do “čini” odnosno “džina”, jeste originalna kratka priča na zadatu temu a u njoj su sadržane i prepoznatljive osnovne karakteristike pojma-bića koje biste, iznesene strogo funkcionalnim rečnikom, našli u bilo kom leksikonu. U ovim rečnicima, međutim, bogovi (kakvi su recimo Veles, Dažbog, Perun, Belobog, Stribog...) i bića a samim tim i mitologija ponovo zadobijaju svoju životnost, duh i dušu što ih čini prijemčivijim za mlade koji će ih lakše zapamtiti i poneti kao svoj “paket” mitologije u dalji život. Lujak mitološkim bićima daruje personalnost sa vrlinama i manama, smešta ih u određene predele i situacije odnosno u manje ili više komplikovane međusobne odnose gradeći tako, u sveukupnosti priča, jedan bezvremeni-svevremeni univerzum u kome vladaju moćne prirodne sile ali i bića koja, već prema svojim karakterima, raspoloženjima i kapricima prekrajaju svet kroz koji prolaze. A tamo gde su mitovi i legende nedostajali da popune taj primarni univerzum spisateljica se, po sopstvenom priznanju, potrudila da ih izmisli i preko toponima veže za našu zemlji i zemlje u regionu. Naravno, u ponašanju tih bića prepoznajemo pokušaj ondašnjeg čoveka da, suočen sa nepoznatim i neretko neprijateljskim okruženjem prirode ali i saplemenika, sebi objasni određene pojave voljom nekih bogova i stvorova koji svojim snagama nadmašaju smrtnog, uplašenog i zapitanog, uspravljenog dvonošca. Pošto su danas barem osnovne prirodne pojave objašnjene uloga prastarih bogova i bića unekoliko se promenila pa su oni prinuđeni da traže svoje novo mesto pod suncem o čemu Lujak piše u nekoliko priča smeštenih u savremeni Beograd. Nemalu ulogu u “prepoznavanju” i približavanju bogova i bića čitaocima imaju i dopadljive dvobojne ilustracije Marice Kicušić.

Pošto su slovenska mitologija i srpska mitološka bića neraskidivo povezani, proističu jedni iz drugih i oslanjaju se jedni na druge, neminovno je bilo da u oba rečnika postoje i isti pojmovi-odrednice što je spisateljici dalo mogućnost da na istu temu ispiše različite varijacije produbljujući i šireći time horizonte mitskog u prostoru i u vremenu. Ovaj dodatni kvalitet rečnika nadovezuje se na već pomenuto oživljavanje mitološkog i njegovo specifično inkorporiranje, kao funkcionalnog elementa, u sadašnjicu te na specifičnu popunu nedostajućih sadržaja o pojedinim bogovima i bićima, što je, sveukupno, rezultiralo izuzetnim knjigama koje traže i zaslužuju pažljive, mudre i zahvalne čitaoce.

(“Dnevnik”, 2022.)

NOVE-STARE BAJKE „Vilina planina“ Tamara Lujak, izdavač: Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2006.g.

Zbirku kratkih proza «Vilina planina» Tamare Lujak (1976) čini 11 segmenata koji se, u pokušaju preciznijeg određivanja, mogu najpribližnije nazvati bajkama. Ovo 'prepoznavanje' je dvojako: s jedne strane, ono će čitaoca lakše uvesti u svet knjige, naznačavajući mu šta tamo može očekivati, a s druge strane, ono je i svojevrsna 'otežavajuća okolnost' zbog potrebe da se najpre autor (a potom i njegov čitalac) izbori kako sa predrasudama tako i sa pravilima i ograničenjima koja ovakva vrsta priča nameće. Bajka je narodna priča fantastičnog sadržaja (Vuk Karadžić je naziva i 'ženskim pripovestima') koja se kreće u jasno definisanim prostorima i barata odgovarajućom ikonografijom. Za nju je bitno da su i pripovedač i slušalac-čitalac svesni njene izmaštanosti (zbog koje se ne insistira na identifikaciji na nivou pojedinačnih i opštih realnosti već prevashodno na nivou ideja i etičkih principa), odnosno da se podrazumeva poštovanje mogućih početaka, zapleta i raspleta kao i adekvatnih pripovedačkih strategija. Bajke sadrže poruku-pouku što ih čini pogodnim za vaspitavanje dece kojoj se, kroz zanimljive priče, prenose nizovi etabliranih principa po kojima funkcioniše zajednica. Odnosi između bazičnih načela svekolikog ljudskog postojanja (porodične i partnerske ljubavi, odrastanja, stasavanja i starenja, pravde i pravičnosti kao vodilja kroz život, pomaganja bližnjima kao i namernicima) korigovani su pravilima koja postavlja društvo (poštovanje aristokratije i svojina) ali je ideal harmoničnih odnosa u grupi onaj kome se svi ostali pokoravaju i u svrhu čijeg poštovanja se 'upotrebljavaju'. Usvajanje pravila življenja kroz priče jeste sveopšti oblik procesa socijalizacije novih članova, procesa nužnog za dalji opstanak zajednice. Istovremeno, deca se uče strpljivosti i postupnosti u radu i ostvarenju ciljeva kao boljim i ispravnijim osobinama za razliku od naprasitosti i otimanja. Naravno, sirovost i surovost života  ne može se sakriti pa bajke mnogih naroda nisu ni malo blage; tek su masovni mediji XX veka uspeli da, u ime dodvoravanja i povlađivanja malograđanskim konzumentima, bajkama prilepe oreol 'nežnih' (a često i romantičnih) priča.

            Zbog svega rečenog, pisac koji danas namerava na piše bajke (kao svoja autorska dela) ima težak zadatak da, poznajući nasleđe, ne pređe zadate okvire odnosno da u njihovim okvirima bude svež i zanimljiv. Tamara Lujak je, očito, bila svesna navedenih problema i uspela da ih ubedljivo razreši. Autorica vrlo precizno 'barata' znanom ikonografijom bajki uspevajući da njene elemente spaja i razvija u novim zapletima. Bajke se, u okvirima knjige, prema nekim svojim (pretežnijim) karakteristikama izdvajaju u manje celine:  „Dubrava“, „Mazar“, „Vilina planina“  i „Gospa od Škpjela“ vezane su za postojeće geografske pojmove odnosno svojevrsno su fantastičko objašnjenje njihovog nastanka. Motiv zmaja sreće se u „Četvoroprstom“, „Mojrama“ i „Gospi od Škpjela“; potrage za čudesnim predmetima i venčanja kao srećno finale takvih avantura okosnice su „Četvoroprstog“, „Dubrave“, „Zaveta“, „Zorila“ i „Viline planine“. Nesretna ljubav je u finalu  „Mazara“ i „Gospe od Škpjela“ dok je dobrodušnost i blagorodnost prema porodici i zajednici okosnica „Tandarića Mandarića“ i „Mojri“.  Unekoliko apartne su bajke „Ruža vetrova“ i „Mali beli Zec“; prva, o sukobu vetrova koji je razrešio nežni cvet (i u kojoj nema aktivnih ljudskih učesnika), ispripovedana je u natprirodno-magijskom ključu (natprirodnost je, pošto nema literarnih ljudi junaka kao posrednika, izmeštena izravno na čitaoca) dok je bajka o zecu koji će, zarad spasavanja seoskog drveta, odvažno žrtvovati svoj dotadašnji, komotni život i bespovratno se promeniti, bliža basnama ili alegorijskim pričama u kojima nema mitskog nanosa (i ovde se ljudi pominju samo kao pojave sa kojima konkretne životinje nemaju kontakte niti ih priželjkuju). Dakle, kroz različite priče autorica proteže iste motive povezujući tako bajke u celinu koja nije strogo formalna (nema jedinstva vremena-mesta-likova) ali je postojeća jer se motivi prepoznaju i slažu u čitaočevoj svesti i tako se samostalno stvara veza među njima. Otuda su zmajevi sličnih oblika i karakteristika, ponašanje vila takođe poštuje obrazac; posebno je prepoznatljivo višestruko pominje lekovitih biljaka kao zaloga ozdravljenja ali i življenja u skladu sa prirodom. Ipak, mogu se zapaziti i pomaci odnosno za originalne bajke netipični postupci kakvi su bračna neverstva oba supružnika (kažnjena propašću kraljevstva i nestajanjem krivaca u stihijama). Tamni nanosi nisu strani bajkama Tamare Lujak, ona se nije opredelila za njihovu uprošćenu i zašećerenu medijsku verziju, već za onu bližu originalima, onu koja je balansirala između potrebe da se pouči, usmeri a da se, istovremeno, ne stvara potpuno lažna slika, opsena. Jer, ukoliko se takva, vrlo delikatna ravnoteža ne uspostavi priča će, u jednoj krajnosti, možda biti dopadljivija a u drugoj potpuno 'realistična' ali će nestati njena svrsishodnost; u oba 'iskliznuća' priča prestaje da bude bajka i mutira u neki drugi sadržaj. Autorica nije dozvoljavala da joj se to desi odnosno da se zapleti otrgnu. Takođe je uložan primetan napor da se poštuju zanatska pravila pripovedanja bajki; ova dela teže primarnom pripovedanju u kome nema mesta literarnim egzibicijama već su i zaplet i rečenice (zarad efikasnog ostvarenja cilja) redukovani do nivoa u kome se izostavljanjem bilo koje reči ruši čitava konstrukcija bajke. Ovakvu jezgrovitost i jednostavnost teško je postići jer zahteva autorsku samodisciplinu, škrtost i kritičnost. Cilj je postignut kada pripovedanje bajke teče, fokusirano, bez zastajanja, nedoumica ili neprepoznavanja likova. Tamara Lujak se trudila i uspela da odoli ambicioznijim književnim postupcima i metodama pripovedanja, poštujući, od prve do poslednje reči, cilj koji se sebi postavila. Ova usredsređenost svakako je doprinela da naum, na zadovoljstvo čitalaca, u potpunosti bude ostvaren.

(2007)