Spuštanje robotskog vozila „Radoznalost“
na površinu Marsa postalo je iznenadni svetski hit koji su ispratili svi mediji
širom Zapadnog sveta (a i ostatak je pokazao zavidno interesovanje). Slike
zagrljenih tehničara u operativnom centru i prolaznika po velikim američkim gradovima
koji posmatraju prenos na video-bimovima, a potom daju oduševljene izjave tipa „To samo NASA može“, svakako su
izgledale lepo, potpirivale su nacionalni ponos i, iz fundusa istorije XX veka,
izvlačile sećanja na optimističke poglede prema svemirskoj budućnosti
čovečanstva. Prve fotografije koje su ubrzo stigle još malo su produžile
euforiju koja će, neumitno, splasnuti i biti potisnuta neki novim, svežim
senzacijama. Naravno, poznavaoci dešavanja na ’svemirskom planu’ znaju da je,
do sada najskuplje (2,5 milijardi dolara), najsavršenije i najkabastije (900
kilograma) robotsko vozilo, dugo pripremano, isto tako dugo putovalo da bi,
konačno, izvelo i spektakularno sletanje, posle koga ga čeka najmanje dve
godine rada, kopanja po tlu, analize uzoraka tla i atmosfere, putovanja prema
zadatim ali i vanrednim trasama, snimanja fotografija i slanja svih
prikupljenih podataka na Majku Zemlju,
gde će ih strpljivi naučnici analizirati, uporedo i unakrsno, tragajući za
odgovorima na pitanja u rasponu od karakteristika tla do postojanja vode ili,
čak, tragova negdašnjeg života – a možda u svemu tome iskrsne i neki još uvek
živi oblik – što bi svakako bio vrhunac ne samo ove misije nego i čitavog
svemirskog programa i što bi definitivno promenilo koncepcijske parametre
postojanja ljudi i ostalog života na Zemlji. Ali, naravno, to su neobuzdane
pretpostavke kojih se strogi naučnici klone, fokusirani na male, temeljne
korake kojima se otkriva ustrojstvo Univerzuma.
Poznavaoci ljudskih
ekspedicija na Crvenu planetu znaju
da je na njenoj površini vozilo, rilo, čeprkalo ali se, istini za volju,
kvarilo i zaglavljivalo, poprilično ljudskih spravica-vozila-lendera. Počelo je
to 1960-tih i 1970-tih sa sovjetskim ’Mars’
letilicama; Amerikanci su krenuli ’Mariner’
programom (1964-1969), nastavili sa dva ’Viking
lendera’ iz 1970-tih, a od kraja 1990-tih i ’Mars patfajndera’ sledi serija letelica, orbitera i lendera, koje
su se vrtele oko i po Marsu, snimale, posmatrale, eksperimentisale. Radni vek
mašina bio je različit, od neplanirano kratkog do dužeg nego što su i najveći
optimisti pretpostavljali. I danas, pored najnovijeg robota, još par
’proverenih veterana’ radi svoj posao i sa površine Marsa ili iz orbite šalje
svoje izveštaje. Uprkos povremenim bljescima bliceva svetske pažnje, ’Marsovski
posao’ nije preterano atraktivan jer je kontinuiran, svakodnevni i krajnje
naporan a rezultati laicima uglavnom ne znače ništa. Ipak, sav taj naporni rad
ima svoju svrhu koja će, jednog dana, opravdati sve napore i odricanja. U ovom
se trenutku zna da se ljudi neće iskrcavati na Mars barem još dve-tri decenije;
prethodni optimistički planovi o ljudskom putu na Mars do 2025. odbačeni su i
sve je prolongirano za period do polovine ovog veka. Čovečanstvu je umesto
klimaksa pobijanja zastave na tlo Marsa ponuđeno da se eventualno ponovo iskrca
na Mesec, ali i to ako se nađu pare koje će pokriti trošak za koji državnici ne
umeju da nađu opravdanje. Ekonomski, dakle, putovanja ljudi u svemir su skupa a
beskorisna jer se na njima ne može zaraditi. Negdašnji svemirski ideali, makar
i potpuno romantični, priče o, kako je to Artur
Klark govorio ’Zemlji koja je
svemirska kolevka čovečanstva iz koje će se ono vinuti do zvezda’, nikome
iz vrhunskih struktura vlasti ne znače ništa. Njihove su oči uprte samo u kalkulacije
troškova i profita a tamo nema stavki za želje i snove.
A Mars je, to svako zna
– ili bi trebao da zna, svemirska enigma i izazov za Čovečanstvo. Veza sa
čudnom, Crvenom planetom traje od
pamtiveka a kulminirala je otkrićem ’kanala
na Marsu’, koje je krajem XIX video Đovani
Skjapareli. Od tada se širi priča, koliko strašna toliko i zavodljiva, o
čudnim bićima koja žive na Marsu. Marsovci
su došli da pokore Zemlju 1898. godine u romanu „Rat svetova“ H. Dž. Velsa, postajući tako prvi i najstrašniji
osvajači naše rodne planete. Loš glas nastavio je da ih bije i u XX veku: kada
je Orson Vels 1938. preko radija
odigrao adaptaciju „Rata svetova“
desetine hiljada ljudi poverovalo je u invaziju i potražilo spas u planinama!
Mitovi o Marsovcima utkani su u opštu kulturu prošlog veka, eksploatisani su u
palp literaturi, ozbiljnoj naučnoj fantastici, u filmovima i stripovima, u
reklamama za svakakve trivijalne ovozemaljske potrepštine... Generacije su odrastale
sa svojim idejama i istinama o Marsu i željom da se one potvrde. Taj mit i
dalje postoji, mada nije tako jak i živ kao nekada. Setimo se
senzacionalističkih tumačenja fotografija tzv ’lica sa Marsa’ pa uzbuđenja kada je, navodno, na površini planete
pronađen led. I burna reakcija na novu
mašinu na Marsu mogla bi se ceniti kao odziv javnog mnjenja na jednu mitsku
intrigu.
Ipak, kako stvari stoje,
robotsko vozilo će špartati po Marsu i sakupljati podatke, daleko od očiju
javnosti. Sve njih će obrađivati timovi naučnika a svoje nalaze će prosleđivati
drugim timovima. Negde u lavirintima birokratije naučnih institucija biće
pohranjena znanja za neko buduće vreme kada će, možda, zatrebati da bi se
napravio ’biznis plan’ ljudskog leta na Mars. Samo, to će biti jednog dana, ko
zna kad... Do tada, današnji dečaci neće tražiti Mars na horizontu jer se ne
vidi od ’svetlosnog zagađenja iz gradova’. Možda bi, preko Interneta, i gledali
u Crvenu planetu da ih nešto sa nje
mami. Ali, dok se tamo nešto baš ’veliko’ ne desi, zadovoljiće se virtuelnim
svetovima igrica. Tako će oni odrasti bez ideje o kosmičkoj sudbini
čovečanstva, baš kao što su tu ideju njihovi očevi uspešno zaboravili,
zabavljeni sopstvenim ego-hedonizmom ili, ako nisu bogati, zagledani u sivilo
održavanja gole egzistencije na tlu rodne planete, tog ’trećeg kamena od sunca’.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар