U svom novom romanu «U srcu grada» Đorđe Pisarev uspeva da spoji naizgled nespojive elemente: on je istovremeno i dosledan dosadašnjem opusu i nastavlja da razvija svoj spisateljski svetonazor, poigrava se i reciklira sopstvene motive i uspeva da ih rekombinuje tako da deluju poletno, sveže i intrigantno. Uostalom, razmišljanje o literaturi odnosno njeno stvaranje u postmodernističkom ključu podrazumeva, uz sveobuhvatni iskorak od realističko-modernističkog, i sledstvenu neobaveznost prema stvarnosnom i logično katarzičnom te stalnost u promenama. Kada se tako postave stvari, obrasci postaju izazovi a ne okovi koji vode u bezličnost. Otuda, autorovo posezanje za modelom priče u kojoj pisac piše priču i koja se razvija u nizovima manjih epizoda, znano istoriji književnosti u nebrojanim varijetetima, nosi slatku notu prepoznavanja i laku jezu zapitanosti kako će Pisarev zaplesti i (ne obavezno) rasplesti niti pripovedanja. Dopadljiva egzotičnost (sa dozom voajerizma) bavljenja mukama i zadovoljstvima pisanja, ovog puta je zaoštrena najpre provokacijom u obliku najamnine koju pisac prima da bi proizveo-napisao priču određenog sadržaja i tona. Razbijanje miteme o mističnom iskustvu pisanja (tipa 'neko iz viših sfera vodi ruku spisateljevu' što će reći da je pisac samo indigo papir za božansko) obavlja se jasnim piščevim konstatacijama kako mu je prijatno kad je najamnik (za razliku od neobavezanog pisanja koje nema 'zvečeću' podlogu već samo neizvesnost i iščekivanje da će neko prepoznati talenat i uspešno umetničko delo). Određeni standard, valjanost priče proizvedene po narudžbi podrazumeva se jer da pisac nema takve kvalitete ne bi bio angažovan; da li će se preko toga raskriliti i neuhvativi šator umetnosti nebitno je. Kao svaki pošteni samostalni zanatlija, pisac pokušava da skicira osnovne linije budućeg dela, odbijajući da bilo šta (osim, možda, sitnica) prepusti slučaju i sumnjivom nadahnuću. Pošto priča pruža otpor, ne želi da se uobliči u zadovoljavajuću celinu već beži, grana se besciljno i nekorisno za osnovnu ideju, pisac se ispomaže stručno-naučničkom literaturom, razmišlja i premišlja o tezama sociologa i psihologa. U redovima koji razmatraju različite (hipo)teze ili konstatacije, pisac može da ispoljava svoje manje ili više kritičke stavove odnosno sposobnosti da upoređuje i meša različite teorije te da se, konačno, prema svima odnosi konstruktivno kritički. Odgovarajući odmak od ponuđenih misli drugih autora neminovan je ukoliko se želi izbeći status ilustratora koji samo propagira nečije misli (ma koliko ilustrator bio vispren njegovo delo nosi oznaku sekundarnog u odnosu na original koji prati). Zaplevši ovako niti, primarni pisac, Pisarev, otvorio je sebi prostor u kome spaja do sada razdvojene linije svog rada dakle umetnost i eseje/zapise kroz koje osmatra i promišlja neposrednu stvarnost koja ga (nas) okružuje. Ova sinteza, koja je mogući put razvoja, nova faza Pisarevljevog pisanja, daje romanu poseban kvalitet, dodaje notu čiste intelektualnosti što, s druge strane, spajanjem fikcije i realnosti, povećava ubedljivost priče (fikcije) ali i dokazuje koliko su varljive ove dve pozicije.
            No, kad se učini da su polazišta jasna na scenu stupa sposobnost primarnog pisca (Pisareva) da se poigrava, spaja i razdvaja niti vodeći ih u čeone ili bočne sudare. Tako se piscu najamniku priča potpuno otrže ispod ruke koju ne vodi jasan plan i kreće i za njega nepoznatim smerovima. Da li je to, ipak, obznana božanske namere koju smrtnik ne može da spozna? Izričitog odgovora nema jer takav i ne postoji. S druge, pak, strane je pitanje: o čemu je reč u pričama koje se (samostalno), u mističnom podrumu-klubu, pričaju u priči? O iznenadnim, neobjašnjivim, zastrašujućim banjavanjima natprirodnog u običnu svakodnevicu. Naravno, slučajevi su, ma koliko (ne)bili zastrašujući, apsurdni čak i kad se, sa prostora dalekih i vremena udaljenih, primaknu lokalno-folklornoj nam sadašnjosti. Rečju, sve su to varijacije i vežbe u plašenju slušalaca (čitalaca) i zanimljive su upravo kao pokušaji odgovora na poznate izazove. Ali, ako je tako, ako je reč o 'nameštenom' zbivanju, kakva se to božanska promisao krije iza njih? U stvari, ima li je ili je reč samo o mistifikaciji? Kako bilo da bilo, naručeno delo ne raste kako treba već se otima, pruža otpor planiranju i osmišljavanju. Uostalom, ometaju ga i drugi, spoljni događaji, uglavnom opet iz svetova vezanih za literaturu: prevođenje priča Mikija Šeparda baca u zapećak misterija (ne)postojanja njihovog pisca, dilema valjanosti onoga što je dotada napisao, njegova trenutna sudbina, odnosno nestanak na žalost fanatačnih čitalaca koji, opet, imaju i lične, intimne probleme. A kada se sam Šepard javi iz mističnog manastira, stvari se dodatno komplikuju jer uskoro pristižu i duhovi s onog sveta, lažni mrtvaci sa ovog sveta (ali drugog mesta), ubistva, mudrovanja o literaturi i životu... Pisarev vredno zapetljava pisma svih svima, tu (ne)smislenu komunikaciju trivijalnu i ezoteričnu, vodeći čitaoca različitim smerovima prema istom cilju. Usput, kao krajputaši ili linije smerova na kolovozu dugog puta iskrsavaju 'lajt motivi' teksta; ponekad im je zadatak da svojom prepoznatljivošću izmame potvrdno, zavereničko klimanje glave čitaočeve ili da ga, za tren, zbune i tako podsete da ima u rukama priču koja 'igra otvorenih karata' odnosno označava da je privid koji, uprkos svojoj egzibicionističkoj (samo)ogoljenosti, uspeva da znatiželjnika uvuče u svoje opsene. Sklapanje korica, stoga, jeste ultimativna pobeda primarnog pisca Pisareva, demonstracija njegove sposobnosti da zavede, razgali, zabrine, pouči (neobavezno a ne fatalno celomudreno) i obraduje čitaoca, da bi ga, kad se sve krivudave gorko-slatke linije priče zaključe, ostavio sa osmehom na licu, kao nespornim dokazom da je roman uspeo da bude bitna činjenica u komadu nečijeg prostorvremena.
(2005)
             

0 komentara:

Постави коментар

top