Kurt Vonegat (1922), jedan od najznačajnijih američkih prozaista druge polovine XX veka, na ovdašnjim prostorima uživa status neprikosnovenog kultnog pisca, pre svega među čitaocima naklonjemi naučnoj fantastici. Ipak, obzirom na Vonegatov samosvojni tretman žanra i njegovo slobodno kretanje u glavnoj književnoj struji, odnosno nonšalantno (postmoderno?) preplitanje svih tema i diskursa, ovaj autor privlači pažnju svih koji iole otvorenije, bez predrasuda, prate literaturu. Sa problemom svrstavanja u žanr Vonegat se sretao vrlo često u početku karijere. Poznate su njegove izjave da ga svrstavaju u SF pisce jer ’ozbiljni’ autori nikako ne smeju da znaju kako radi frižider (a on to, eto, zna), odnosno da kritičari tretiraju SF kao pisoar; tek pošto je napisao nekoliko ’ozbiljnih’ romana i postao poznat, omalovažavajuće etiketiranje je utihlo. Žanrovsko mesto Vonegata u nas najviše određuje činjenice da od šest njegovoh prevedenih romana samo jedan nema elemente SFa. Dodaju li se ovome i SF priče – sve do jedne izvrsne – objavljene u domaćim SF časopisima i SF almanahu „Monolit“, slika recepcije ovog pisca u nas je kompletirana.
            Roman „Hokus pokus“, originalno objavljen 1990.g. po svemu je reprezentativno Vonegatovsko delo koje odlikuje izvrnut pogled na totalitet stvarnosti te britko, lepršavo cinično-humorno pripovedanje. Američki SF pisci rado su posezali za negativnim budućnostima svoje zemlje u vidu svakojakih propasti, atomskih, ekoloških ili društvenih (rasni nemiri, totalitarizam, beskrupulozna eksploatacija). Najlešće je u finalima ovih dela trijumfovala Pravda, ruku pod ruku sa Slobodom i slobodnom kapitalističkom inicijativom; mnogo ređe će pobediti mešavina socijalističko-hipi-anarhistikih koncepata. Poslednji decenija dela tzv ’socijalne naučne fantastike’ izuzetno su retka (čitaj, izdavači protežiraju druge teme) a ako ih i ima u njima prevladava prihvatanje zadatih odnosa; oštrica socijalne kritike u američkom SFu očito je otupela. U ovoj činjenici-trendu možemo videti potvrdu teorije o uplivu političkih krugova i ’friziranju’ interesa publike, što ne mora biti tako proizvoljna teza (setimo se masovnog publikovanja SF knjiga o osvajanju Marsa, pre neku sezonu, što je bila zgodna medijska pratnja obelodanjenju planova NASAe za stvarnu akciju u tom pravcu i traženju povećanja budžeta za takvu svrhu).
            Vonegat, pak, ostajući veran svojoj otpadničkoj naravi zbog čega su ga nazvali i „kosmičko apokaliptičkim piscem“, u „Hokus pokusu“ piše o mračnoj budućnosti Amerike koja, iscrpljena ekonomski i duhovno, biva rasprodata stranim kompanijama a ove, prema svojim planovima, eksploatišu preostala dobra na štetu najširih slojeva Amerikanaca (dok su bogati još bogatiji). U ovkao sumornoj slici svakodnevice 2001. godine (prvoj novog milenijuma koji bi trebalo da bude bolji i humaniji; setimo se i proslavljene Klarkove „Odiseje“ iz iste godine), bez sigurnosti i budućnosti, upravo po receptu današnjih banana država, poslednji američki vojnik koji je pobegao iz Sajgona u plamenu, pokušava da skrpi svoj život između poludele tašte i supruge, svog libida i profesure u koledžu za mlade mentalno retardirane bogataše, smeštenog pored rasno čistog zatvora (što je u skladu sa zakonom koji je imao nameru da poboljša položaj osuđenika). Posle pobune u ovoj ustanovi, univerzitet biva ’prekomandovan’ u novi zatvor a predavač u njegovog upravnika a potom i korisnika koji vodi svojevrsni dnevnik sećanja. U romanu se nižu mračni, gušeći nanosi koje epizode iz običnog života samo potcrtavaju, sklapajući se, kao klopka bez izlaza, oko nevoljnih junaka. Sveukupna tenzija svakako bi obeshrabrila čitaoce da Vonegat ne poseže za svojim legendarnim ciničnim humorom koji stvari, u prvom sloju, čini podnošljivijim ali u ukupnom doživljaju ne ublažava (radi dodvoravanja) težinu celokupne priče. Lako se krečući kroz prošlost i budućnost, sa brojnim izletima u anegdote, kratke oglede o raznim temama koje nisu u funkciji osnovne pripovesti ili matematičku zagonetku u finalu, autor uspeva da tren sadašnjosti prikaže u svoj dubini, sa pripadajućim balastima onog što ga je uzrokovalo i začecima onoga što će se izroditi u nastupajućim vremenima. Tako se generalana, delatna strela vremena sagledava u punoj teksturi. Humor ima ulogu dobrodošlog katalizatora-agensa koji pročišćava mutne tokove otkrivajući težišne linije.
            Rezultat nizanja (nelinearnog) fragmenata je, s jedne strane, visok stepen životnosti priče a, s druge, jasnoća svih planova: globalnog, kolektivnog, pojedinačnog. Sigurno i elegantno, u maniru starog, iskusnog majstora Vonegat gradi roman koji ’drži’ čitaoce mada je osnovni zaplet i rasplet jasan već posle nekoliko stranica, Ali, zadovoljstvo čitanja ove knjige nije u okrivanju tajne već u razgledanju njene bogate arhitekture, u udivljenosti pred filigranskim radom pisca.
(1999)



0 komentara:

Постави коментар

top