Kurt Vonegat (1922), jedan od najznačajnijih američkih
prozaista druge polovine XX veka, na ovdašnjim prostorima uživa status
neprikosnovenog kultnog pisca, pre svega među čitaocima naklonjemi naučnoj
fantastici. Ipak, obzirom na Vonegatov samosvojni tretman žanra i njegovo
slobodno kretanje u glavnoj književnoj struji, odnosno nonšalantno
(postmoderno?) preplitanje svih tema i diskursa, ovaj autor privlači pažnju
svih koji iole otvorenije, bez predrasuda, prate literaturu. Sa problemom
svrstavanja u žanr Vonegat se sretao
vrlo često u početku karijere. Poznate su njegove izjave da ga svrstavaju u SF
pisce jer ’ozbiljni’ autori nikako ne smeju da znaju kako radi frižider (a on
to, eto, zna), odnosno da kritičari tretiraju SF kao pisoar; tek pošto je
napisao nekoliko ’ozbiljnih’ romana i postao poznat, omalovažavajuće
etiketiranje je utihlo. Žanrovsko mesto Vonegata
u nas najviše određuje činjenice da od šest njegovoh prevedenih romana samo
jedan nema elemente SFa. Dodaju li se ovome i SF priče – sve do jedne izvrsne –
objavljene u domaćim SF časopisima i SF almanahu „Monolit“, slika recepcije ovog pisca u nas je kompletirana.
Roman „Hokus pokus“, originalno objavljen
1990.g. po svemu je reprezentativno Vonegatovsko
delo koje odlikuje izvrnut pogled na totalitet stvarnosti te britko, lepršavo
cinično-humorno pripovedanje. Američki SF pisci rado su posezali za negativnim
budućnostima svoje zemlje u vidu svakojakih propasti, atomskih, ekoloških ili
društvenih (rasni nemiri, totalitarizam, beskrupulozna eksploatacija). Najlešće
je u finalima ovih dela trijumfovala Pravda, ruku pod ruku sa Slobodom i
slobodnom kapitalističkom inicijativom; mnogo ređe će pobediti mešavina
socijalističko-hipi-anarhistikih koncepata. Poslednji decenija dela tzv
’socijalne naučne fantastike’ izuzetno su retka (čitaj, izdavači protežiraju
druge teme) a ako ih i ima u njima prevladava prihvatanje zadatih odnosa;
oštrica socijalne kritike u američkom SFu očito je otupela. U ovoj činjenici-trendu
možemo videti potvrdu teorije o uplivu političkih krugova i ’friziranju’
interesa publike, što ne mora biti tako proizvoljna teza (setimo se masovnog
publikovanja SF knjiga o osvajanju Marsa,
pre neku sezonu, što je bila zgodna medijska pratnja obelodanjenju planova NASAe za stvarnu akciju u tom pravcu i traženju
povećanja budžeta za takvu svrhu).
Vonegat, pak, ostajući veran svojoj otpadničkoj naravi zbog čega su
ga nazvali i „kosmičko apokaliptičkim
piscem“, u „Hokus pokusu“ piše o
mračnoj budućnosti Amerike koja,
iscrpljena ekonomski i duhovno, biva rasprodata stranim kompanijama a ove,
prema svojim planovima, eksploatišu preostala dobra na štetu najširih slojeva
Amerikanaca (dok su bogati još bogatiji). U ovkao sumornoj slici svakodnevice
2001. godine (prvoj novog milenijuma koji bi trebalo da bude bolji i humaniji;
setimo se i proslavljene Klarkove
„Odiseje“ iz iste godine), bez sigurnosti i budućnosti, upravo po receptu
današnjih banana država, poslednji američki vojnik koji je pobegao iz Sajgona u
plamenu, pokušava da skrpi svoj život između poludele tašte i supruge, svog
libida i profesure u koledžu za mlade mentalno retardirane bogataše, smeštenog
pored rasno čistog zatvora (što je u skladu sa zakonom koji je imao nameru da
poboljša položaj osuđenika). Posle pobune u ovoj ustanovi, univerzitet biva
’prekomandovan’ u novi zatvor a predavač u njegovog upravnika a potom i
korisnika koji vodi svojevrsni dnevnik sećanja. U romanu se nižu mračni, gušeći
nanosi koje epizode iz običnog života samo potcrtavaju, sklapajući se, kao
klopka bez izlaza, oko nevoljnih junaka. Sveukupna tenzija svakako bi
obeshrabrila čitaoce da Vonegat ne
poseže za svojim legendarnim ciničnim humorom koji stvari, u prvom sloju, čini
podnošljivijim ali u ukupnom doživljaju ne ublažava (radi dodvoravanja) težinu
celokupne priče. Lako se krečući kroz prošlost i budućnost, sa brojnim izletima
u anegdote, kratke oglede o raznim temama koje nisu u funkciji osnovne
pripovesti ili matematičku zagonetku u finalu, autor uspeva da tren sadašnjosti
prikaže u svoj dubini, sa pripadajućim balastima onog što ga je uzrokovalo i
začecima onoga što će se izroditi u nastupajućim vremenima. Tako se generalana,
delatna strela vremena sagledava u punoj teksturi. Humor ima ulogu dobrodošlog
katalizatora-agensa koji pročišćava mutne tokove otkrivajući težišne linije.
Rezultat nizanja
(nelinearnog) fragmenata je, s jedne strane, visok stepen životnosti priče a, s
druge, jasnoća svih planova: globalnog, kolektivnog, pojedinačnog. Sigurno i elegantno,
u maniru starog, iskusnog majstora Vonegat
gradi roman koji ’drži’ čitaoce mada je osnovni zaplet i rasplet jasan već
posle nekoliko stranica, Ali, zadovoljstvo čitanja ove knjige nije u okrivanju
tajne već u razgledanju njene bogate arhitekture, u udivljenosti pred
filigranskim radom pisca.
(1999)
0 komentara:
Постави коментар