ŠTA (NI)JE DOMAĆI KRIMIĆ, "Na tragu, srpska krimi priča", izdanje Knjižara "Prota Vasa" Pančevo, 1998.

Knjiga "Na tragu, srpska krimi priča" (izdanje Knjižara "Prota Vasa" Pančevo, 1998.) višestruko je zanimljiva pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. Ponajpre je to zbog načina svog nastanka:  Vasa Pavković i Dejan Ilić uputili su poziv domaćim pripovedačima da se oprobaju u pisanju krimi priče; prikupljena dela objavljena su u časopisu "Reč" a sada i u posebnoj knjizi koja sadrži i dve neobjavljene priče. (Na isti način realizovana je i knjiga srpske erotske priče "Čarobna šuma", 1996. god.) Obzirom da u nas i dalje opstaje pretpostavka/predrasuda da se 'prava umetnost' (šta god to značilo) ne može stvarati po narudžbini već samo po volji muza, ovako koncipiran projekat budi podozrenje kod književnih čistunaca koje je dodatno uvećano odabranom temom. U svetu, pak, već decenijama izlaze tzv 'originalne antologije' u kojima se objavljuju priče pisane po zadatku. Kvalitet takvih knjiga zavisi od teme koju su priređivači odabrali, odnosno pisaca kojima su uputili poziv za saradnju te, naravno, od sposobnosti autora da reše ’domaći zadatak’. Za mlađe pisce dobiti poziv znači i biti svrstan među 'proverene kadrove'. Dešava se da oni od kojih se očekivao visok rezultat - podbace a da zablistaju autsajderi. U tome je jedna od čari ovog sporta ili, ako želimo da eliminišemo poređenja sa takmičenjima, zanatsko-žanrovske vežbe.

                                                Ima li žanra

            Odabir zadatka u slučaju projekta "Na tragu" skreće pažnju i na pitanje postojanja kriminalističkog literarnog žanra ovde i sada. Mada je prisutna već jedan vek, od Tanasija Mladenovića 'prvog srpskog policajca', krimi priča u srpskoj literaturi nema pravu, kontinuiranu tradiciju, što će reći da nema autora koji su joj se isključivo ili, barem prevashodno, posvećivali. Razlozi za ovakvo stanje su brojni, od društvenih jer je krimić urbani žanr, do kulturno-političkih, pošto je ovaj žanr u doba socijalizma tretiran kao šund produkt 'trulog zapada'. Stoga su ozbiljni autori izbegavali ovaj skliski teren, mada je krimić u svetu uznapredovao do literature kojoj se priznaju kvaliteti ako ih ima (a ne odbacuje se 'a priori'). Ovakav stav s jedne, i potražnja odgovarajućih sadržaja u zlatno doba roto-romana, 60-tih i 70-tih, stvorili su grupu domaćih krimi pisaca - ilegalaca, na čelu sa legendarnim tvorcem Luna, kralja ponoći, Frederikom Eštonom/Mitrom Miloševićem i njegovim učenikom, ocem inspektora Hejzija, T. H. Greičom/Gradimirom Pašćanovićem; pre pomenutih stvarao je, i to najčešće pod svojim imenom i prezimenom, Milan Nikolić koji je, na žalost, gotovo zaboravljen. Pomenuti ilegalci obilno su tezgarili u brojnim roto edicijama, dnevnoj štampi i časopisima. Kriza i rat uništili su ovu 'delatnost', izbrisali je sa trafika mada se stari krimi romani vrlo dobro prodaju na buvljacima. Trenutno, dakle, domaće krimi literature, ni one s umetničkim ambicijama, ni one štancajuće, nema iako svakodnevna dešavanja daju obilje materijala odgovarajućeg predznaka. Poduhvat "Na tragu" je pokušaj skretanja pažnje piscima na mogući pravac stvaranja.

                                                U klišeu i van njega

            Pozivu priređivača odazvalo se 26 autora različitih generacija i umetničkih opredeljenja, što je otvorilo široku lepezu odgovora na postavljeni zadatak. Tako se na jednom polu nalaze realistički, stvarnosni pogledi (J. Lengold, M. Prodanović, M. M. Dimovska) a na drugom su, s većom ili manjom ironijskom distancom, preuzeti šabloni žanra, ponajviše one tvrde struje (Đ. Pisarev, Z. Ćirić koji dešavanja prebacuje u fiktivno-domaći Nišvil, delom i V. Tasić i D. Nikolić). Između ovih bitno različitih odgovora nalazimo nekoliko stilskih slojeva: upliv artizma u žanrovsko (S. Arsić, M. Pavlović, Saša i Slobodan Ilić, Lj. Đurđić, M. Vuković); reciklaža žanrvoskih iskustava (Lj. Arsić koja u priči gradi paralelu romanu "Ubojstva na festivalu" Arta Bourgeona, objavljenom u ediciji "Trag", br. 250, T. H. Raič se bavi slučajem Boni i Klajd, V. Pavković iz novog ugla otkriva velikog detektiva Nero Volfa, S. Damjanov kombinuje Luna, Poa i Vidakovića); grupa priča za predmet ima same krimi priče, kao fenomene koji oblikuju stvarnost (M. Pantić) ili je određuju (S.Tešin, M. Vuruna, S. Radonjić); konačno, nekoliko priča egzistira u labavim, pogodbenim okvirima krimića (V. Žurić, S. Basara, J. Vrbavac, G. Petrović). Ukršanja i preplitanja pomenutih (sasvim pogodbenih) kategorija u istim pričama dodatno zamagljuju, relativizuju problem i, u krajnjem, otvaraju pitanje šta jeste krimi žanr.

            Zločini i kriminalne 'aktivnosti', kao segment realnog sveta svakako 'izazivaju' literaturu koja mimetički obrađuje model. Kriminalistički žanr ovaj sloj podrazumeva ali izmiče i korak ustranu, gradeći  specifičnu stvarnost sa sopstvenom ikonografijom, pravilima i varijacijama arhetipskih odnosa. Ta paralelna stvarnost teži da se izdvoji i nametne kao prevashodna, što joj u ponekim podžanrovima uspeva manje a u drugima više (u policijskom podžanru, kakav su pisali Simenon ili Mekbejn doza paralelnog mnogo je manja nego u detektivskom podžanru, koji se odmetnuo u potpuno konstruisane realnosti, što je započeli Rejmond Čendler i Miki Spilejni a nastavili ini sledbenici). Koji i kakvi odnosi realnog i artificijelnog će postojati u konkretnom krimiću zavisi od zahteva tržista, tako gde je krimić popularna roba, i afiniteta samog pisca, ako ima slobodu da ga izrazi. Dilema da li krimić postoji ili ne izvan granica žanra ostaje otvorena, stalna i promenjiva. Nju  definiše i junak priče Saše Radonjića rečima: "Kakav je smisao krimi priče izvan klišea?" Knjiga "Na tragu" daje 26 mogućih odgovora, a ta je raznovrsnost čini zanimljivim dokazom o zrelosti i fleksibilnosti savremene srpske proze.

(1999)