IZAŠAO JE!
Tako je, svojevremeno,
u „Džuboksu“ (staroj rokerskoj
novini), glasio prikaz albuma „The
Beatles“. Samo dve reči. Dovoljno. Sve ostalo se podrazumevalo.
Isto važi i za „Monolit 6“.
Za svakoga ko je iole
zaintersovan za SF, u našim krajevima, knjižurine sa ovim naslovom nezaobilazno
su štivo. Još od 1984. u njima se šepuri prava, dobra umetnost koja se ispravno
piše onim velikim SF. U njima se nikad nije robovalo imenima, popularnosti i
tiražu. Samo šlag, otkačena, neklišeizirana, blistava čudesa su tu. Prvo nam je
Boban Knežević, šef parade, priredio
najvažnije od onoga što nismo mogli pročitati (a nije se u međuvremenu
ubajatilo) a sada su pred nama najbolji komadi iz proteklih nekoliko godina.
Kad već ne možemo biti na izvoru, u kuhinji, barem da smo u blizini.
Probajmo, dakle,
ponude:
Najveći komad, torta
takoreći, roman R. Silverberga „Vreme
promena“ (relativno matorije parče iz 1972, dobilo je Huga) klasična je antiutopija: dobro društvo koje to i nije,
buntovnik koji otkriva skrivenu falinku i bori se protiv nje. Tako nešto smo
već „X“ puta čitali. Ali... Ovaj
roman je dokaz teze da SF nije samo dobra ideja (dobra=nova, a toga ovde nema)
već da je i stil, način pisanja, boja, takođe bitan element dela. I to nam Silverberg superiorno demonstrira. On,
jednostavno, ume da piše pa i bajata ideja može da bljesne. I te kako.
Posle torte stižu sitni
kolači. I kako nam to i Boban Knežević, u uvodnoj reči, reče, po ovome
će se „Monolit 6“ pamtiti. Zato što
su retka mesta gde se ovakve đakonije mogu probati i zato jer ih ima svih vrsta
i ukusa. Pođimo redom.
„Jedino povoljno rešenje“ (1985) J. Teptree juniora je pričica o dve devojčice, ljudskoj i
neljudskoj, i njihovom, bezuspešnom, pokušaju da razreše prvi kontakt na
obostrano zadovoljstvo. Suptilno, simpatično i tužno na kraju.
Dan Simons je nova SF zvezda s one strane bare, a „Sećanje na Siri“ (1982) prvo njegovo
pojavljivanje u nas (što je već stalni „Monolitov“
specijalitet), spada u one tihe, s nežnošću i setom ispisane priče kod kojih se
morate vratiti na početak i ponovo ih prelistati. Glavni junak se priseća
svojih susreta sa draganom. On je svemirac, njegovo vreme teče sporije. Za
nekoliko njegovih godina Siri sazreva, rađa decu, stari, umire. Po mom
(skromnom) mišljenju ovo je jedan od bisera „Monolita
6“.
„Njutnov san“ (1986) Gregori
Banforda, nas, opet, vraća u Pakao (setite se Silverbergovog „Gilgameša u pograničju“ ali i Farmerovog „Sveta-reke“, pa još unazad, nekih Bredberijevih priča – sve je to na istom tragu) Ovog puta tu su Hadrijan, Hemingvej, Njutn, Če. I
raznorazni đavoli. Zgodno parčence.
Sledeća su „Dvadeset četiri pogleda na brdo Fuji, od
Hokusajia“ (1985, Hugo) starog
mahera Rodžera Zelaznija. Taj čovek
je postao staro vino. Pije se sa guštom. Lagano. Njegova junakinja putuje Japanom,
meditira o umetnosti i životu, da bi na kraju (koji mi se nije previše dopao)
ubila duha svog muža (a i sebe) uvučenog u kompjutersku mrežu. Bi mi žao što
nema više. Još jedan biser.
M. Swanwick je kiberpanker a priča „Trojanski konj“ (1984) to i dokazuje. Ali, kad se razaberete kroz
svu silu tehničkih iskaza shvatite da, u stvari, momak traži svoju devojku,
makar, ovaj put, usađivao, kompjuterski, naravno, ličnost voljene u tuđu glavu.
Vrše se tu i silni eksperimenti sa svešću, a muva i neko ko je Bog. Sve u svemu
– nije loše. Jedino ne verujte jednom od junaka kada kaže: „Dakle, pokušaću ovo da objasnim...“ Laže.
Ali, zato se u „Kirinjagi“ (1988, Hugo) Mike Resnika niko
ne pali na čipove. Vrač ima dotičnu spravicu ali to ne menja stvari. Njegov
narod će ostati svoj, neće da se menja, pa makar to, za nekoga, bilo i
divljaštvo. Ako treba i boriće se protiv civilizacije. I, čini se, uveren je u
pobedu. Uznemirujuća pričica.
Zatim sledi novi
specijalitet „Monolita“: domaće
priče.
Prva je „Dubrava“ Zorana Jakšića. Priča je osvojila
prvo mesto na Konkursu za SF priču Znaka
Sagite 1990. što već, samo po sebi, ima određenu težinu i značenje. Dubrava
je ljudsko naselje koje će uništiti astralna čudovišta i karakondžule. Kroz sav
taj haos provući se se, do fatalnog kraja, i sudbina Vedrane i njene porodice.
Priča „Nema mesta za svilene bube“ Radmila
Anđelkovića bila je drugoplasirana na istom konkursu i govori o svetu
(mestu) gde odlaze mrtvi i početku borbe ljudi (ako oni to i dalje jesu) sa
vanzemaljcima koji bi da se tamo ubace. Čini se da je ovo tek prva iz serije priča
na ovu temu.
Ono što važi za obe
priče je da se ravnopravno, rame uz rame, nose sa onim (belo)svetskim.
U. K. Leguin je u „Bufalo
devojke nećete li izaći večeras“ (1987, Hugo)
ispričala modernu bajku-basnu o izgubljenom detetu i veselim
ljudima-životinjama (sve zavisi kako se gleda na stvari). Razgaljujuće. Biser.
Gospođo Legvin, moj naklon.
Na obali „Reke Hatrak“ (1986) O. S. Carda, živi devojčica koja vidi tajne
u srcu, čemu se niko ne čudi, i rađa se Alvin, sedmi sin sedmog sina, što je
moćna stvar. Dakle, jedno fantasy
mesto. Lako se čita i očas posla stiže do „Noćnih
kretanja“ (1986) Tima Powersa,
koja su već jedan konkretan fantasy-horror
o duhu iskiretiranog fetusa koji nikako da se smiri pa stalno zavodi ljude.
Pravi horror nudi nam C. Barker (’budućnost horrora’) u „Sinu celuloida“ (1984). Ovde jedan tumor ubija u bioskopu
pretvarajući se u Džona Vejna i Merlinku. I nema puno krvi. Više ima
truleži, smrada i sluzi. Ali i za to ima leka – kiselina, pa ko voli nek
izvoli.
G. R. R. Martin je za „Portret
njegove dece“ (1985) dobio Nebulu.
Priča o piscu koga posećuju junaci njegovih romana nije loša, mada, možda, malo
bledunjava.
Novo veselje donosi „Bekstvo iz Katmandua“ (1986) K. S. Robinsona. Neki momci, kroz
egzotičnu gužvu sa sve Džimi Karterom
i njegovom mu ženom Rozalin, vraćaju
jetija, koga su oteli koristoljubivi Ameri, u rodni kraj, tj. Himalaje. Tamo stvarno nije dosadno.
A pre kraja bavićemo se
i teologijom. U priči M. Bishopa
„Teoevanđelje po Gimalielu Crucicu“ (1983) na Zemlju stiže bogomoljka sa
božanskim sposobnostima, čini čuda i sakuplja vernike. Pritivnici će je ubiti,
ili, bolje rečeno, ona će im to dozvoliti. Ali, bogomoljka je bila samo
prethodnica najezde svemirskih sinova božjih.
„Zeleni dani u Bruneji“ (1985) B.
Sterlinga liče na početak romana (iako su na kraju „Monolita“). Sve je tu: i država koja posle nestanka nafte smišlja
nove načine življenja (kolektivni konformizam), izolovana od globalne mreže, i
junak koji je iz tog, globalnog, sveta, i ljubav i intrige. Kraj, pa još happy end, zaista me je zatekao. A dok
je trajalo bilo je dobro. kao i kod Zelaznija.
I tu bi kraj našoj
gozbi. Mogu samo reći: kad pre. Nema eseja i francuskog SF-a. Šteta. Ali ovo
što se može pročitati svedoči da SF ume bogato da nagradi. Kad se sklope stranice
ostaje, dugo, osećanje zadovoljstva, sitosti.
Ova knjiga je potvrda
opravdanosti neortodoksnog tretiranja žanra koji je Knežević sve ovo vreme
zagovarao. SF jeste žanr ali je, pre svega, književnost. Umetnost.
Ovu knjigu morate
pročitati. I kupiti. Nepristojno ju je pozajmiti. Jer, sigurno je nećete
vratiti na vreme. A možda je uopšte ne vratite. Što nije lepo, mada je korisno.
(„Perpetuum Mobila“ br. 3,1991)
0 komentara:
Постави коментар