IZAŠAO JE!
            Tako je, svojevremeno, u „Džuboksu“ (staroj rokerskoj novini), glasio prikaz albuma „The Beatles“. Samo dve reči. Dovoljno. Sve ostalo se podrazumevalo.
            Isto važi i za „Monolit 6“.
            Za svakoga ko je iole zaintersovan za SF, u našim krajevima, knjižurine sa ovim naslovom nezaobilazno su štivo. Još od 1984. u njima se šepuri prava, dobra umetnost koja se ispravno piše onim velikim SF. U njima se nikad nije robovalo imenima, popularnosti i tiražu. Samo šlag, otkačena, neklišeizirana, blistava čudesa su tu. Prvo nam je Boban Knežević, šef parade, priredio najvažnije od onoga što nismo mogli pročitati (a nije se u međuvremenu ubajatilo) a sada su pred nama najbolji komadi iz proteklih nekoliko godina. Kad već ne možemo biti na izvoru, u kuhinji, barem da smo u blizini.
            Probajmo, dakle, ponude:
            Najveći komad, torta takoreći, roman R. Silverberga „Vreme promena“ (relativno matorije parče iz 1972, dobilo je Huga) klasična je antiutopija: dobro društvo koje to i nije, buntovnik koji otkriva skrivenu falinku i bori se protiv nje. Tako nešto smo već „X“ puta čitali. Ali... Ovaj roman je dokaz teze da SF nije samo dobra ideja (dobra=nova, a toga ovde nema) već da je i stil, način pisanja, boja, takođe bitan element dela. I to nam Silverberg superiorno demonstrira. On, jednostavno, ume da piše pa i bajata ideja može da bljesne. I te kako.
            Posle torte stižu sitni kolači. I kako nam to i Boban Knežević, u uvodnoj reči, reče, po ovome će se „Monolit 6“ pamtiti. Zato što su retka mesta gde se ovakve đakonije mogu probati i zato jer ih ima svih vrsta i ukusa. Pođimo redom.
            „Jedino povoljno rešenje“ (1985) J. Teptree juniora je pričica o dve devojčice, ljudskoj i neljudskoj, i njihovom, bezuspešnom, pokušaju da razreše prvi kontakt na obostrano zadovoljstvo. Suptilno, simpatično i tužno na kraju.
            Dan Simons je nova SF zvezda s one strane bare, a „Sećanje na Siri“ (1982) prvo njegovo pojavljivanje u nas (što je već stalni „Monolitov“ specijalitet), spada u one tihe, s nežnošću i setom ispisane priče kod kojih se morate vratiti na početak i ponovo ih prelistati. Glavni junak se priseća svojih susreta sa draganom. On je svemirac, njegovo vreme teče sporije. Za nekoliko njegovih godina Siri sazreva, rađa decu, stari, umire. Po mom (skromnom) mišljenju ovo je jedan od bisera „Monolita 6“.
            „Njutnov san“ (1986) Gregori Banforda, nas, opet, vraća u Pakao (setite se Silverbergovog „Gilgameša u pograničju“ ali i Farmerovog „Sveta-reke“, pa još unazad, nekih Bredberijevih priča – sve je to na istom tragu) Ovog puta tu su Hadrijan, Hemingvej, Njutn, Če. I raznorazni đavoli. Zgodno parčence.
            Sledeća su „Dvadeset četiri pogleda na brdo Fuji, od Hokusajia“ (1985, Hugo) starog mahera Rodžera Zelaznija. Taj čovek je postao staro vino. Pije se sa guštom. Lagano. Njegova junakinja putuje Japanom, meditira o umetnosti i životu, da bi na kraju (koji mi se nije previše dopao) ubila duha svog muža (a i sebe) uvučenog u kompjutersku mrežu. Bi mi žao što nema više. Još jedan biser.
            M. Swanwick je kiberpanker a priča „Trojanski konj“ (1984) to i dokazuje. Ali, kad se razaberete kroz svu silu tehničkih iskaza shvatite da, u stvari, momak traži svoju devojku, makar, ovaj put, usađivao, kompjuterski, naravno, ličnost voljene u tuđu glavu. Vrše se tu i silni eksperimenti sa svešću, a muva i neko ko je Bog. Sve u svemu – nije loše. Jedino ne verujte jednom od junaka kada kaže: „Dakle, pokušaću ovo da objasnim...“ Laže.
            Ali, zato se u „Kirinjagi“ (1988, Hugo) Mike Resnika niko ne pali na čipove. Vrač ima dotičnu spravicu ali to ne menja stvari. Njegov narod će ostati svoj, neće da se menja, pa makar to, za nekoga, bilo i divljaštvo. Ako treba i boriće se protiv civilizacije. I, čini se, uveren je u pobedu. Uznemirujuća pričica.
            Zatim sledi novi specijalitet „Monolita“: domaće priče.
            Prva je „Dubrava“ Zorana Jakšića. Priča je osvojila prvo mesto na Konkursu za SF priču Znaka Sagite 1990. što već, samo po sebi, ima određenu težinu i značenje. Dubrava je ljudsko naselje koje će uništiti astralna čudovišta i karakondžule. Kroz sav taj haos provući se se, do fatalnog kraja, i sudbina Vedrane i njene porodice.
            Priča „Nema mesta za svilene bube“ Radmila Anđelkovića bila je drugoplasirana na istom konkursu i govori o svetu (mestu) gde odlaze mrtvi i početku borbe ljudi (ako oni to i dalje jesu) sa vanzemaljcima koji bi da se tamo ubace. Čini se da je ovo tek prva iz serije priča na ovu temu.
            Ono što važi za obe priče je da se ravnopravno, rame uz rame, nose sa onim (belo)svetskim.
            U. K. Leguin je u „Bufalo devojke nećete li izaći večeras“ (1987, Hugo) ispričala modernu bajku-basnu o izgubljenom detetu i veselim ljudima-životinjama (sve zavisi kako se gleda na stvari). Razgaljujuće. Biser. Gospođo Legvin, moj naklon.
            Na obali „Reke Hatrak“ (1986) O. S. Carda, živi devojčica koja vidi tajne u srcu, čemu se niko ne čudi, i rađa se Alvin, sedmi sin sedmog sina, što je moćna stvar. Dakle, jedno fantasy mesto. Lako se čita i očas posla stiže do „Noćnih kretanja“ (1986) Tima Powersa, koja su već jedan konkretan fantasy-horror o duhu iskiretiranog fetusa koji nikako da se smiri pa stalno zavodi ljude.
            Pravi horror nudi nam C. Barker (’budućnost horrora’) u „Sinu celuloida“ (1984). Ovde jedan tumor ubija u bioskopu pretvarajući se u Džona Vejna i Merlinku. I nema puno krvi. Više ima truleži, smrada i sluzi. Ali i za to ima leka – kiselina, pa ko voli nek izvoli.
            G. R. R. Martin je za „Portret njegove dece“ (1985) dobio Nebulu. Priča o piscu koga posećuju junaci njegovih romana nije loša, mada, možda, malo bledunjava.
            Novo veselje donosi „Bekstvo iz Katmandua“ (1986) K. S. Robinsona. Neki momci, kroz egzotičnu gužvu sa sve Džimi Karterom i njegovom mu ženom Rozalin, vraćaju jetija, koga su oteli koristoljubivi Ameri, u rodni kraj, tj. Himalaje. Tamo stvarno nije dosadno.
            A pre kraja bavićemo se i teologijom. U priči M. Bishopa „Teoevanđelje po Gimalielu Crucicu“ (1983) na Zemlju stiže bogomoljka sa božanskim sposobnostima, čini čuda i sakuplja vernike. Pritivnici će je ubiti, ili, bolje rečeno, ona će im to dozvoliti. Ali, bogomoljka je bila samo prethodnica najezde svemirskih sinova božjih.
            „Zeleni dani u Bruneji“ (1985) B. Sterlinga liče na početak romana (iako su na kraju „Monolita“). Sve je tu: i država koja posle nestanka nafte smišlja nove načine življenja (kolektivni konformizam), izolovana od globalne mreže, i junak koji je iz tog, globalnog, sveta, i ljubav i intrige. Kraj, pa još happy end, zaista me je zatekao. A dok je trajalo bilo je dobro. kao i kod Zelaznija.
            I tu bi kraj našoj gozbi. Mogu samo reći: kad pre. Nema eseja i francuskog SF-a. Šteta. Ali ovo što se može pročitati svedoči da SF ume bogato da nagradi. Kad se sklope stranice ostaje, dugo, osećanje zadovoljstva, sitosti.
            Ova knjiga je potvrda opravdanosti neortodoksnog tretiranja žanra koji je Knežević sve ovo vreme zagovarao. SF jeste žanr ali je, pre svega, književnost. Umetnost.
            Ovu knjigu morate pročitati. I kupiti. Nepristojno ju je pozajmiti. Jer, sigurno je nećete vratiti na vreme. A možda je uopšte ne vratite. Što nije lepo, mada je korisno.
(„Perpetuum Mobila“ br. 3,1991)


0 komentara:

Постави коментар

top