SMEHOTRESNI ANTIHEROJI „Boja magije“ Teri Pračet, izdavač Laguna, Beograd, 1998.

            Svetovi žanrovske književne fantastike obećana su zemlja za autore parodija jer nude nebrojene konfekcijske obrasce i manire koji prosto vape za razobličavanjem njihove nakaradnosti i gluposti. Nemali broj pisaca odazvao se ovom izazovu ali, nažalost, rezultat tih napora prečesto su skleptana delca za jednokratnu upotrebu. Razlog za to je ili megalomanska želja da se odjednom ismeje sve u žanru pa se dobija papazjanija bez glave i repa ili neotkrivanje odgovarajućih ’krtih’ mesta u onome što se ismeva pa poigravanje ostaje na ’pola puta’, niti je šablon niti punokrvna parodija. Očito da autori, u svom poletu, zaboravljaju da i parodija mora da, pre svega, bude kompletno, celovito delo.

            Među onima koji su uspeli u teškom zanatu parodije (u SF žanru su to Šekli, Harison, Lundval, Šo, Adams; u epkoj fantastici Antoni i Asprin) britanac Teri Pračet poslednjih godina je najpominjaniji. Ceo njegov dosadašnji opus u parodijskom je tonu. Zapaženi su mu romani u kojima je ’ismevao’ seriju „Prsten“ Larija Nivena, klasičnu spejs-operu starog kova sa bezbroj mana. No, tek kada je počeo da piše romane iz Disksveta, Pračet je izbio u žižu interesovanja te sada svaka njegova nova knjiga odmah ulazi na bestseler liste. On obilato koristi ovu ’gužvu’ i godišnje izbacuje jedan ili dva nova nastavka pa serija broji preko 20 knjiga (za sada). O razmerama uspeha govori i fascinantan podatak da jedan procenat svih knjiga prodatih u Engleskoj čine upravo Disksvet romani. Kad se tome dodaju i prateći artikli, igračke, posteri, majice ili serija crtanih filmova, jasno je da Pračetovo spisateljstvo čini značajan segment popularne kulture Engleske a zatim i ostatka sveta koji je upoznao Disksvet i počeo da uživa u njemu.

            Prva knjiga koja je otvorila Disksvet svemir je „Boja magije“ iz 1983.g. U pitanju su četiri novele sa istim junacima i mestom dešavanja – svetom koji je, kao u starim legendama, velika ploča koja leži na leđima slona a po svemiru je nosa ogromna kornjača (nepoznatog pola). Svi koji nastanjuju ovo mesto istovremeno su i poznati i nepoznati. Poznati jer su znanini iz bezbroj dela epske fantastike; reč je o srednjevekovnom miljeu, čarobnjacima, kraljevima i princezama, esnafima lopova i ubica, junacima varvarima, magijskim moćima i kultovima... Nepoznato sledi po prepoznavanju obrasca i sastoji se u tome da se niko od pomenutih ne ponaša kako bi trebalo, kako se od njih očekuje jer se Pračet potrudio da svakoga pretumba i karikira. Stoga je čarobnjak nekvalifikovan jer je izbačen sa Nevidljivog univerziteta koji obrazuje ’prave’ kvalifikovane čarobnjake, junaci varvari uglavnom imaju muka sa izgovaranjem reči sa više od dva sloga, zmajevi postoje ako se u njih veruje, glavni junak je u stvari turista koji bi da obiđe sva čudesa o kojima je čitao u zabavnim romanima a tu su i bogovi skloni varanju na kocki. Pisac je  namerio  da u priče uplate i mnoštvo otkačenih čudesa kakva su kovčeg od kruškovog drveta mudrosti koji se kreće na sopstvenim nogama i ima zube ispod poklopca, smrt koja se šeta okolo i svojom kosom skuplja duše, knjige koje su toliko opasne da moraju biti lancima vezivane u mračne ćelije, trolovi od morske vode ili prvi astronauti koji trebaju da istraže spoljne svetove...

            Manje verzirani čitaoci mogu se zabaviti vratolomijama i otkačenim avanturama punim dosetki i šala. Oni koji poznaju žanr imaće dodatno zadovoljstvo u otkrivanju aluzija na dela Tolkina, Hauardovog Konana, Murkokovog Elrika od Melnikonea i drugih, više ili manje znanih pisaca. Pračet se u „Boji magije“ zadovoljava poigravanjem tek nekim opštim mestima i šemama žanra, uspevajući da priče uglavnom budu dimanične i pune neobičnih situacija u kojima će čarobnjak kolerik i flegmatični turista stizati na rub propasti i uspevati da se izvuku (zarad novih nastavaka). Zahvaljujući skromnim ciljevima roman je spasen od padanja u pretencioznost koja bi ga ugušila. No, treba zapaziti da je ovo tek prva knjiga te su i sve teme i ideje nove. Teškoće dolaze kasnije kada treba održati svežinu i inventivnost. Ovoj opasnosti nije odolela ni legendarna serija „Galaktički vodič za autostopere“ Daglasa Adamsa u kojoj prve tri knjige, uprkos padovima, u celini uspevaju da održe kvalitet ali su četvrti i peti deo definitivni promašaji. Pračet je, za razliku od Adamsa, sam sebi zadao i jednu otežavajuću okolnost: dok je njegov kolega po volji menjao mesta dešavanja što je često bio koren uspešnosti neke epizode, Pračet se ograničio na nekoliko pravila koja važe po celom svetu. Ipak, Disksvet je izdržao 20-tak nastavaka. Ostaje nam da vidimo, održi li izdavač obećano objavljivanje novih knjiga svaka tri meseca, sa kakvim uspehom je Pračet nastavio smehotresne dogodovštine svojih antiheroja. Za sada je pred čitaocima zabavna knjiga koja je uspela u svojoj nameri da ih nasmeje.

(1998)