MARS PONOVO NAPADA!

Kako je sve počelo?

            Pre ravno 99 godina (1898) prve horde sa Crvene planete došle su da osvoje Zemlju i pretvore ljudski rod u robove i hranu. Naravno, čovečanstvo se oštro suprotstavilo ovoj nameri, mada je slične (osvajačko-istrebljivačke) tretmane rado primenjivalo kako prema životinjskim i ostalim prirodnim resursima majčice Zemlje tako i prema drugim narodima i rasama svoje vrste. Ipak, da ne beše mikroba, sav ljudski otpor Marsovcima bio bi uzaludan, tako reći smešan. No, kako se pobedi ne gleda u zube, propast invazije zacementirao je ovdašnji antropocentrizam i šovinizam, te logične nastavke lokalnih ksenofobija dignutih na širi, svemirski nivo. Tako je Mars obeležen kao prvi kosmički neprijatelj naše planete; dotada poznati vanzemaljci, uglavnom stanovnici Meseca, na koji su se ljudi već popeli (još od Lukijana i Sirana, koji je, istini za volju, išao i na Sunce), okarakterisani su kao bezazleni (ili umereno opasni) i ta će ih ocena pratiti do dan danas.

            Pomenuti neprijateljstvo masovno će biti potvrđeno neke tri decenije posle ovog prvog „Rata svetova“, kada će mase vanzemaljaca gotovo svakodnevno napadati jadnu, nezaštićenu plavušu Zemlju. Počasno mesto najgorih i najopakijih nevaljalaca biće trajno rezervisano za Marsovce. Od svog prvobitnog oblika: drhtave, mozgolike mase sa pipcima i velikim okom, oni će mutirati u svakojake oklopljene, insektolike monstrume sa mnoštvom zuba, kandži i sluzi, naoružane svakojakim čudesima od zraka smrti do lasera i sličnih prskalica do klasičnih kasapskih sečiva. Međutim, ma kako bili nadmoćniji i bez obzira na početne uspehe, Marsovci (i ostali vanzemaljci) morali su da izgube rat jer na svojoj strani nisu imali srčane, mlade, jake i lepuškaste junake (uglavnom belce) kojima u pomagali briljantni naučnici (uglavnom kratkovidi i rasejani). Ako bi takvi naučnici imali još i bajne kćeri, koje redovno zapadaju za oko zlim napadačima (a nejasno je šta bi im oni radili čak i da ih zarobe), pa junaci moraju da ih izbavljaju – pobeda bi bila sjajnija i slađa.

            I tako je Zemlja provodila svoje dane braneći se od nasrtljivaca i činilo se da tome neće biti kraja.

Nova stara moda

            Sve do sada rečeno odnosi se na književni segment Science Fiction žanra, odnosno na roman „Rat svetova“ H. Dž. Velsa i bujice tzv ’palp’ šund proze koje su potekle američkim tržištem od polovine 1920-tih sve do 1950-tih. Vulgarizovanje Velsove ideje, totalno i besramno, ipak nije uspelo da joj oduzme snagu koja je još decenijama ostala nedirnuta. Dokaz za to je i radio verzija „Rata svetova“ koju je 1938.g. izveo Orson Vels sa svojim „Merkjuri teatrom“ nateravši desetine hiljada ljudi na bekstvo od osvajača. Uverljivost priče i medijskih efekata izbrisali su razliku između fikcije i stvarnosti.

            Razvoj filmske umetnosti i industrije (čitaj specijalnih efekata) prebacuje težište invazionih tema na vizuelni plan. Filmska verzija „Rata svetova“ iz 1953.g. Bajrona Haskina i u ovom mediju je svojevrsni kamen temeljac za nebrojene varijante osvajanja i odbrane u kojima Mars i te kako učestvuje, još opakiji i ružniji (jer jedna slika vredi više od 1000 reči).

            Ipak, razvoj žanra odnosno uticaj napretka u realnom svetu (među njima svakako i rezultati svemirskog programa) udruženi sa zasićenjem konzumenata, doveli su do postepenog nestajanja invazionih dešavanja pa samim tim i Marsa sa SF pozornice. Vanzemaljci su od glasnih i krvožednih bivali sve miroljubiviji i kooperativniji da bi se, na kraju, pojavili i oni koji za ljude i Zemlju uopšte ne mare, što je poprilično uzdrmalo nadmenost pobednika. Invazije su prestale nenajavljeno kao što su i počele. Zauvek?

Mars i oko njega

            „Nikad ne reci nikad“, reče Džejms Bond. Mode odlaze i vraćaju se. Nakon obznanjivanja planova o nastavku čovekove svemirske odiseje i putu na Mars, u prvim decenijama XXI veka, odjednom se pojavljuje mnoštvo SF priča i romana na ovu temu. Ako je, do sada, čovek u SF retko (i ne previše slavno) silazio na Mars, nove knjige listom su optimističke i – bez Marsovaca. Kao da su zaboravljeni (ili su se sakrili). Promenu po ovom pitanju nudi vest o otkrivanju tragova života u meteoru došlom sa Marsa. Spekulacije o vanzemaljskom životu ponovo postaju aktuelne a u srcu rasprave je, znate već koja, planeta lako prošarana misterioznim kanalima.

            Film je svim događanjima na ovu temu odgovorio, za početak, na dva načina (očekujemo da ubrzo odgovor bude masovniji). Indirektno vezan za Mars, a vrlo tesno za (ne)postojanje vanzemaljskog života je letošnji hit „Dan nezavisnosti“ koji se vraća temi invazije zlih zelenih i pobedi svetlog (američkog) oružja koje (vođeno sigurnom rukom amer predsednika) bije neprijatelja i vraća Slobodu i Demokratiju Zemlji. Drugi film „Mars napada“ potpuno je direktan i nedvosmislen u imenovanju neprijatelja. Jedan od slogana koji ga reklamiraju glasi: „Mars napada! Kongres masakriran! Pas umire! Milioni beže! Tom Džons spasava Zemlju!“. Priča je bazirana na seriji sličica iz žvakaćih guma kojoj je, pod vođstvom Tima Bartona, pridodata gomila slavnih glumaca – glume Džek Nikolson, Glen Klouz, Rod Stajger, Deni de Vito, Pol Vinfild i pop pevač Tom Džons, koji igra samog sebe. Uz svu silu kompjuterskih animacija stvorena je urnebesna i cinična komedija o napadačima (kombinaciji patuljaka sa glavom-lobanjom i šarenim mozgom povrh svega) koji ruše sve pred sobom dok ih sprečavaju, manje-više hrabri i trapavi branitelji. Stiže, eto, i jedna šala na račun teme sa kojom se, ako smo iole oprezni, ne bi trebalo igrati. Možda je ovaj film zaista samo dobar, korektan vic za podiznaje morala (i profita) najvećoj sili  ovog sveta ali, ko nam garantuje da već koliko sutra sa Marsa neće, iznervirani sprdnjom na njihov račun, krenuti bojni brodovi da bi nam pokazali ko je, u stvari, gazda? Zato, ako se smejete – smejte se u sebi i, kako to reče naslov jednog SF romana, „Pretražujte nebo“.

(1997)