„1. i dalje ću se baviti
kratkom pričom
2. neću pisati
romane
3. šta god budem
pisao, trudiću se da odiše ironijom, i, ako uspem, da bude duhovito, „iščašeno“,
ili bar zabavno za čitaoca.“
Ovako Slobodan Ivkov, umetnik koji se, između
ostalog, bavi i grafičkim dizajnom, stripom, kao scenarista i crtač,
karikaturom (1983.g. objavio je knjigu karikatura „Zid“), fotografijom, u pogovoru svoje prve SF knjige-zbike priča,
definiše nameru, odnosno predočava čitaocima svoj program daljeg bavljenja
SF-om. Ovaj manifest ocrtava istovremeno i ono što je autor i do sada radio na
ovom polju a što je (delimično) sakupljeno između korica na kojima je čudan
naslov: „Na granici knjige“, koga
Ivkov objašnjava kao pobunu protiv birokratije UNESCO-a po kome se knjigom
smatra samo izdanje sa više od 48 stranica.
Zbirku otvara
minijatura „Svečano otvaranje“ (o
svetskom prvenstvu u ratnim igrama 2084.g. u kojima hrabri Jugosloveni
trijumfuju) i u kojoj su sadržane bitne karakteristike Ivkovljevog stila:
postojanje globalno groteskne situacije i njeno podcrtavanje britkim,
razgaljujućim dijalozima konkretnih junaka (često izdvojenim u kratke epizode)
što, sveukupno, veoma dobro funkcioniše. Po ovom principu izgrađene su i
’priča-reka’ (aluzija na ’roman reku’) „Atomi,
svuda oko nas“ (kao vesela verzija atomske apokalipse) te priča „O napredovanju privrede, uopšte“
(inspirisana neuništivom birokratijom); visoka vrednost ove priče potvrđena je Nagradom „Lazar Komarčić“ za najbolju
jugoslovensku kratku SF priču objavljenu u 1989-1990. godinama.
Dve prilče Ivkov
uokviruje u epistolarnu (u starijem SF često korišćenu) formu. „Pismo za ko zna gde“ je prepiska
nesretnog autora koji pokušava da dobije svoj honorar, dok je priča „Oni su tu, sigurno“ ispovest paranoika
koji svet oslobađa Posmatrača (čiji mozgovi nemaju vijuge). I ove priče,
svojevrsne varijacije znanih žanrovskih tema, izmamiće čitaocu osmeh iza koga
stoji tvrdi grumen gorčine.
Završni segment zbirke,
priča „Letnji mememnto“ izdvaja se od
svojih prethodnica ’ozbiljnošću’. I ovde je istražena jedna od velikih SF tema
– kontakt sa vanzemaljcima. U njenom prvom delu autor maniristički gradi
upečatljivu atmosferu punu lirizma ali završni je deo (u kome dečak, koga su
vanzemaljci uhvatili i podvrgli ispitivanjima, odrasta sa svim psihofizičkim
promenama u sebi koje je susret ostavio), na žalost, suviše štur te ne uspeva
da iskoristi sve što bavljenje produženim posledicama kontakta nudi. Ali, kako
Ivkov, u svom „demistifikujućem“ i na
momante polemičkom Pogovoru, kaže, on
u pričama voli strast kao rezultat bljeska zanosa (inspiracije!) u kome delo
nastaje. Duža forma nosi svojevrno razvodnjavanje esencije na koje on, za sada
a i ubuduće, ne pristaje.
Ivkov je jedan od
retkih domaćih SF autora koji neguje humorno-ironijski pristup žanru (i u svetskim
razmerama ovakav pristup je redak; možda zato što je teži i zahtevniji od
ozbiljnosti koja se podrazumeva). Utolika je veća šteta što je trebalo čekati
punih 12 godina (od nastanka i objavljivanja prve priče) da autor (upotrebimo u
poslednje vreme čest izraz) ’oknjiži’
svoje radove. Dokaz je to već znanog marginalnog položaja koji je SF-u nametnut
nezavisno od kvaliteta knjiga iz žanra. Mnogi autori upravo iz tog razloga pre
ili kasnije gube strpljenje i prestaju da se bave SF-om koji nudi slabe
perspektive i po pitanju objavljivanja knjiga i onim drugom, odraženom ako ne u
novcu a ono bar u širem priznanju rada i njegove vrednosti. Zbog svega toga,
svaka domaća SF knjiga važan je događaj. U ovom slučaju nadamo se da će njeno
pojavljivanje povoljno uticati na autora (te ga naterati da pisanju posveti
više vremena). Takođe se nadamo da će i izdavač nastaviti sa hrabrim potezima
(kakav je bio objavljjivanje ove knjige) i u svoj izdavački program uvrstiti
još neko domaće SF delo.
Vratimo se, na kraju,
citiranom manifestu i obećanoj zabavi, podsećajući šta je o zabavi napisao
veliki cinik Emrouz Birs u „Đavolovom rečniku“: „Zabava, im. Bilo koja vrsta
razonode čije posledice ne uključuju smrt od potištenosti.“
(1995)
0 komentara:
Постави коментар