Po skromnom znanju pisca ovih redova „Galapagos“
je peti Vonegatov roman objavljen na
našem (ma šta to značilo) jeziku („Klanica
5“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska
ptičica“ – nije SF – i „Mehanički
pijanino“). Ponešto priča pojavilo se u „Siriusu“
i „Monolitu“. Summma summarum, nije mnogo ali neki su prošli i gore.
Muka je pisati o
knjigama autora koji su jednom bili verni SF-ovci pa počeli da vrludaju.
Čistunci, i glavnog toka i SF-a, ne priznaju njihova dela koja im se ne
uklapaju u fijoke. Otuda i objašnjenja tipa ’mladalačka dela’ ili potpuno
poricanje ostatka opusa. Ali, tako im i treba kad su nevere! A kad takav pisac
dobije Nobelovu nagradu, onda se svi busaju.
Vonegat je od tih pisaca koji su promenili društvo ali on nije
spalio mostove za sobom pa i dalje tura SF u svoje knjige. To tek izluđuje kritičare
i prikazivače! Opet moraju da razdvajaju babe i žabe i određuju šta je to pravi
SF, i zašto ovo jeste/nije to. Nije im lako.
Ali Vonegat ne pušta nikome fore i ne haje
za tuđu muku pa tera po svome i tu-i-tamo napiše po neku knjiigu zagonetku. „Galapagos“ je upravo takav.
To je priča o gomili
bezveznih tipova i tipica koji, sticajem kojekakvih okolnosti, preživljavaju
opštu propast i na Galapagoskom ostrvlju, baš tamo gde je Darvin ukapirao
teoriju o vrstama, začinju (već ko može) novu vrstu ljudi koja mnogo liči na
foke, s velikom prednošću u odnosu na pretke: njihov mozak je mali, u njemu nema
mesta za sve one koještarije tipa sećanja, misli, umetnost, skrupule i tako to
- znate na šta mislim - koje su mučile ljudski (nam) rod. I tako su svi
foka-ljudi bezuslovno srećni! Ni regres nije onakav kakav je bio dok smo verovali
da imati veliki mozak znači i biti
pametniji a to je trebalo da ima veze sa srećom. Šta ćete, ko nam je kriv što
nismo slušali Kanka-bone.
Celu tu priču
pripoveda, s distance od (jedva) milion godina, sin omiljenog Vonegatovog lika,
nesretno-nepoznatog SF pisca Kilgora
Trouta čije su knjige, ipak, nekoga zabavile, ali to nije saznao jer je
(šta bi) umro.
„Galapagos“ je, kao i sve Vonegatove
knjige, prepun zafrkancije na sve velike, ozbiljne stvari koje čine Život, sa
velikim T. Ništa nije pošteđeno jer nije ni vredno gledanja kroz prste. Možete
se smejati onome što Vonegat priča,
ali ostaje gorko u ustima na kraju. A tako i treba. Jer, stari cinik ponovo
jaše!
Ako vam je onih 300
grama SF, nekalirajućih jer nisu kozmetika, nisu dovoljni da knjigu pročitate –
neka. Lično mislim da grešite.
(„Perpetuum Mobile“ br. 2,1991.)
0 komentara:
Постави коментар