NAVALI NARODE, JEFTINO DAM SAMO DA PRODAM! (Pijačni šareniš i zavrzlame)

Subota izjutra. Umesto svežine nad varošicom usred ravnice treperi vrelina zaostala od pakleno toplih dana. Zagušljiva noć mučila je meštane na posteljama mokrim od znoja i teških, grčevitih snova. I taman kad se učinilo da se oseća neki prohladni povetarac a ono - svanulo. A sa novim danom vraćaju se stare brige. Jedna od njih je i odlazak na pijacu jer subota je najveći pijačni dan. Valja iskoristiti ’ladovinu’ i snabdeti se zelenišem, voćkama i povrćkama za sledeću nedelju. Prema pijačnom placu sa svih se strana približavaju namernici, ko peške, ko biciklom a ko može sebi da dozvoli, i kolima. Tezge su pune šareniša, piljarice uveliko piju svoju drugu kafu, onu ’dugačku’, iz šolja za mleko, i pridikuju jedna sa drugom, onako preko ramena, ili se dovikuju sa onima u drugom redu betonskih stolova. Muški u toj prodajnoj raboti imaju uloge nosača teških tereta od džakova i gajbi i vodonoša. Kad spuste balon sa vodom koju su natočili na česmi ukraj pijace, pune plastične litarske flaše, izbušene pri dnu, i prskaju izloženu robu da izgleda lepše i ne svene. Mušterije se već raspituju za cene, vage ’rade’ i prve prodaje su ’pale’. S vremena na vreme neko uzvikne: ’Navali narode. Jeftino dam samo da prodam!’ ali to je sad tek štos da se izmami poneki osmeh. Umesto povika koriste se prilagođene reklame preuzete sa televizije. Tako nije retko videti kako je neko na kartonu nevešto ispisao ’Akcija! Mladi krompir 130’ ili štogod slično. Magična trgovačka reč ’akcija’ tako ulazi na velika vrata među drevne piljarske običaje.

            Prvi kupci, oni ranoranioci, sve su stariji ljudi. Oni su navikli da ustaju rano jer su čitavog života radili od 6 do 2, pa su morali da ustanu u 5 i ta im je navika ostala. Takvi bi da što pre obave ono što moraju i vrate se kući. S njima nema cenkanja niti prenemaganja. Oni oštro gledaju u vagu, sami biraju robu. Prodavačice poznaju tu staru gardu i puštaju je da radi kako zna, ne sugerišu ili pridikuju. Kako vreme odmiče a sunce se penje i sve primetnije greje to je i gužva veća. Pristižu gospođe koje su se uspavale jer bi da nadoknade sva ona jutarnja trzanja kad zazvrči budilnik. Ima ih koje su se doterale ali i onih koje su jedva oči otvorile, progutale gorku kafu ’na brzaka’ i jurnule da otaljaju obavezu kupovine. One su samo na prvi pogled laki plen za neku sitnu prevaru jer će im se očas posla oči izbečiti a iz grla izleteti cika, samo ako zapaze da se vara na kantaru ili potura lošija roba. Odjednom one su potpuno budne i ljute ko osice. Jedna šansa za kakvu smicalicu je ako gospođa ’priča na mobilni’ pa joj pažnja popušta za ono oko nje jer se sva unela u novi trač. Tad je prilika da se malkice zakine na meri ili u robi jer - ko tako nešto ne radi nije pravi pijačar.       

            Izvežbano oko prodavačice prati sve brojniju povorku pred tezgom. Zapažaju vredne, fine muškarce koji su ostavili svoje supruge kod kuće pa došli da ih odmene; oni obavezno nose spisak u ruci i prema nalozima na njemu kreću ka potrebnoj namirnici. Takvi se ne cenkaju, važno im je da nađu ono što im je naloženo, tek reda radi pitaju ’pošto ovo ili ono’ i kažu koliko im treba odmeriti. Ako kupuju paradajz, kajsije ili breskve, tikvice, mladi krompir i sličnu robu koju treba odabrati, taj posao prepuštaju prodavačici što je idealna prilika da se u kesu pored dobrih ubaci i poneki smekšali, uveli, ili već ponegde pokvaren plod. Taj se ’falični’ zatrpa zdravima pa se kesa kači na vagu i čita koliko teži roba u njoj. Ako ima koji gram više, velikodušni prodavac smanji težinu do one tražene a zahvalni kupac plati i već gleda u spisak i novu stavku na njemu. Prodavci čak i kod ove klijentele sve ređe primenjuju nekada uspešnu taktiku po kojoj u kesu ubace više robe nego što je traženo, stave je na kantar pa, tobože nevešto, pitaju: ’Komšija ima 300 grama više, jel može?’ Taj štos ne pali jer narod nema para i retko se ko pređe da kupi više nego što je namerio.

            Oko podne gužva i vrućina su najveći. Onda narod počne polako da se razilazi kućama a neki trgovci krenu da se pakuju. Najuporniji su prodavci sa sela; njima je dan već otišao pa sede duže od domaćih, očekujući okasnele kupce. Ti dolaze oko jedan ili dva, užurbani, usplahireni, pazare šta im treba i beže. Svako je okasnio iz nekog svog razloga pa bi sad da nadoknadi propušteno. Ali, robe je manje nego što je bilo, najbolje je odavno probrano pa moraju da se zadovolje onim što je ostalo. Kad i ova poslednja grupa ode, oko tri popodne, po najvećoj pripeci, i najuporniji prodavci se pakuju. Valja im potovariti robu u usijane traktore ili kombije i krenuti kući. Popodne je pijaca gotovo pusta, na njoj su još samo prekupci koji najlonima prekriju robu koju će i sutra prodavati. Oni spavaju na džakovima ispod tezgi, umivaju se i peru na onoj česmi i ostaju tu gde su dok sve ne rasprodaju, istovremeno merkajući da jeftino otkupe kakvu robu koju će odvesti u drugo mesto gde mogu da dobiju bolju cenu. Svi redom se žale da su megamarketi ’ubili posao’ jer su im cene tako niske da pošteni (pre)prodavci ne mogu da ih prate, ne mogu da zarade ni za gorivo a kamoli za pivo.

            Popodne nad tezgama tiho je, sparno i nikako da prođe. Svuda okolo čuju se glasovi varoškog života koji teče svojim tokom dok ovde vlada mir koji će potrajati do sutra ujutru kad će se zavrteti nova pijačna zavrzlama.

(2012)