BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE: JAD I BEDA SVAKODNEVICE

Kad se iz centra Vršca krene, novoimenovanom ulicom Feliksa Milekera, prema gradskom parku, posle Pošte, Narodne banke i Gradskog muzeja, stiže se do zgrade pred kojom je parkirano mnoštvo bicikala, svih vrsta i oblika, i poneki moped. Tabla na zidu kazuje da je ovde Služba za zapošljavanje, bivši 'biro rada'. U malom 'ajnforu', u zastakljenoj oglasnoj tabli, stoje tri oglasa kojima se traže pomoćni trgovci. Levo od njih, niz hodnik, otegao se red 'od vrata do vrata'. Tridesetak ljudi (više ne može da se nagura u maleni prostor), i mladih i već sedokosih, čeka pred vratima kancelarija. U jednoj se prijavljuju nezaposleni sa osnovnom školom, u sledećim oni sa srednjom školom, malo dalje sa višom i visokom, s druge strane hodnika oni koji imaju pravo na materijalnu pomoć. Svi koji trebaju samo da overe svoj karton mogu to da urade u kancelariji odmah do ulaza. Prijavljivanje je na svaka tri meseca i to tačno u zakazan dan; za kašnjenje se dobija opomena, 'žuti karton', a ako se tako nastavi nezaposleni može biti skinut sa evidencije za određeni period. Sve to objašnjava strpljiva službenica mladoj majci koja u naručju nosi dete uplašeno ovolikim brojem ljudi oko sebe. Red se ne smanjuje, na jednog koji je obavio poslove dolazi jedan ili dvoje novih. Za razliku od drugih redova, ovde nema ni padobranaca, niko ne upada preko reda; ako se baš i žuri upita okupljene i biva pušten do ulaza. Punački 60-godišnjak pakuje papire u kesu i, za sebe, konstatuje: «Eto, rešeno.» Onima pred sobom objašnjava da je 32 godine radio u trgovini, da mu je novi gazda rekao da bira: ili ide sam ili dobija otkaz, pa je potpisao da se odriče otpremnine kao tehnološki višak i prijavio se na biro. Materijalno će primati skoro dve godine; posle mu ostaje još godina do penzije i nju će nekako morati da pregura. Jedan od čekalaca konstatuje: «On će bar da dobije penziju a mi?» «Ko zna? Možda će dotle da ukinu penzije», dodaje sledeći do njega. Mesto pred službenicom već je zauzeo novi 'slučaj': žena koja je 15 meseci radila u privatnoj apoteci, išla je i na pijacu i spremala stan, a kad se razbolela nije mogla da overi knjižicu jer nije bila prijavljena. Sad ima problema da dobije svoju radnu knjižicu. Pominju joj neke manjkove. Ne zna šta da radi.

    U hodniku, na vratima sudaraju se dve sredovečne koleginice. Zajedno su radile u fabrici kalupa dok nije prodata-privatizovana. Ne znaju da li je još neko ostao u staroj firmi. Dok su bili društveno preduzeće plata je stizala tačno, u dan; ni velika ni mala ali redovna. Sad su kod kuće, ne idu nigde, ne viđaju se sa starim društvom. Bile su na nekim razgovorima za nov posao ali - kome trebaju radnice od 50 godina kad može da bira među onima od 20 i kusur. Susret zaključuju pozivom da svrate, da se izjadaju. Jedna sapatnica odlazi a druga staje u red, raspituje se ko ovde čeka. «Ovde je poljoprivreda. Traktoristi», odgovara joj mlađi brkajlija i dodaje: «Ima nas ko blata. Sve poljoprivredne firme su propale, one iz bivših «Ritova», i «Panonija» i «Zadruga» i po selima, Vlajkovcu i Uljmi. Godinama se to vuklo i sad je gotovo. Razjurili nas. Privatnici otkupili firme, ne seju ništa ili daju njive u najam. Ostali nam dužni silne plate.» «Eh, nije baš tako. I moj komšija je radio tamo i nije dobijao platu ali je dobijao brašno, jaja, polutke. Nije da je bilo ništa», dobacuje neko od iza. «Pa šta? Svi su to radili. Ali nam nisu uplaćivali staž i socijalno. Sad mi fale 3 godine staža. I šta ću? Kome trebam ovako mator?» «Treba, treba. Mladi neće da rade za 10 hiljada mesečno. Neće da podmetnu grbaču. Samo, gazde znaju da mesa ima mnogo pa zakidaju i ucenjuju. Ja imam 28 godina staža u livnici. Radili smo bez plate pa su nas poslali kući. Posle pola godine opet zvali da radimo. Radio sam dva meseca, neki i duže i - ni dinara nisu nam dali nego nas opet poslali kući. Jesenas su opet zvali da radimo i opet za džabe. Da su bar ono od prošli put platili. Ali, ko im šta može... A moje dete počelo da radi u prodavnici, pralo, čistilo od ujutru do uveče, i posle 10 dana vrati se i kaže 'gazda nije zadovoljan'. A ono što je radila? To je bila samo proba pa ako se gazdi svidi - primiće je. Rintala mu za džabe. Danas ona, sutra neka druga i - ne treba mu čistačica. I šta da radim? Da idem da se bijem? U inspekciji se prave naivni, kao treba da podnesemo prijavu, navedemo svedoke, sto čuda traže pa će videti. Ostaje da zovem onaj cinkaroški telefon ali ko zna da li je i to istina.»
    Razgovori, rastrzani i nepovezani, planu ti-i-tamo. Mlađi uglavnom ćute. Jedan visoki kaže: «Dao sam otkaz čim je prva plata kasnila. Neću nikom da radim za džabe.» Oni stariji odmahuju, oni su radili, trpeli, nadali se da će biti bolje i - ostali na ulici. Jadaju se zaposleni u nekadašnjim privrednim uzdanicama Vršca: «Obnovi», «Kluzu», «Zlati», «Imou», «Prometu», «Uzoru», «Graničaru», «Uči». Otkako su izgubili posao radili su na određeno, sezonski, nisu birali, ali stalan posao nisu uspeli da nađu. Previše je nezaposlenih, oko 10 hiljada u gradu i okolini, ne računajući one koji rade a ne primaju plate. «Važno da nam je prosek plata u opštini visok», konstatuju okupljeni. U stvari, niko od zaposlenih koji nisu primili platu ne ulazi u obračun i zato je ta prosečna zarada u opštini tako visoka. Prosek se računa tako što se ukupne isplaćene zarade podele sa brojem radnika koji su ih primili; pošto zarade isplaćuju samo dobre firme cifra je velika. One koji su radili a nisu primili zaradu niko ne računa. A ne mogu svi da rade u dobrim firmama. Više je onih slabih i loših, koje jedva sastavljaju kraj s krajem. Ni privatizacija nije donela ništa dobro, mnoge je ojadila a gazde obogatila. Zašto je stanje takvo kakvo je, svako objašnjava na svoj način a ostali odsutno slušaju. Odavno su prestali da veruju pričama. I u biro dolaze po navici. Ne nadaju se, znaju kako se dobija dobar posao. Ali, eto, naučeni su da poštuju neki red pa... Na sve te priče s tužnim krajem, dežurni šaljivdžija iz reda dodaje: «Ma, ljudi, ni gazdama nije lako. Znate onaj vic kad se jedan gazda kaže drugom da časti jer je kupio firmu a ovaj se žali kako baš nema sreće jer  kaže 'radnici nisu primali platu godinu dana, ni ja im 6 meseci nisam dinar dao a oni svi i dalje dolaze da rade. Ne znam šta da radim'; a prvi će na to 'pa naplaćuj im ulaznice'.» Smeh koji prati šalu kiseo je, tužan kao mesto na kome je odzvanja.