DRUGA MLADOST ZOMBIJA

Među ’zaštitnim znacima’ savremenog horora, bez svake sumnje, najprepoznatljiviji su - zombiji iliti živi mrtvaci. Nema ni jednog čitaoca savremenih horor pisanija ili gledaoca filmova koji, u proteklih par decenija, nije naleteo na ove kreature. Njihov lik i ponašanje jedinstveni su i ne mogu se pomešati ni sa jednom drugom ’pojavom’ savremenog horora. Dakle, kako prepoznati zombija: on je, pre svega, mrtav, dakle ne diše; ne oseća nikakav bol, nikakve rane u stomak ili grudi neće mu nauditi (iz tih rupa na telu curi crna sluz), kad mu unište noge on će, pomažući se rukama, puzati prema svom cilju, ako ostane i bez ruku ujedaće sve što mu je u dohvatu; jedini način da zombi bude eliminisan jeste da mu se razbije lobanja i uništi mozak. Zombiji se kreću sami ili u grupama (čoporima, krdima), hodaju sporo (ako ima obe noge, oko 1,5 metara za minut, kažu stručnjaci), udovi su im ukrućeni, oči upale u duplje, često nerazgovetno mumlaju; njihovo kretanje je besciljno sve dok ne vide ili nanjuše - živo meso životinja ili ljudi; tada se pomame, kidišu na žrtvu i treba im par minuta da je rastrgnu i prožderu. Nije jasno da li i kako komuniciraju međusobno, koju im je svrhu namenio njihov tvorac (Priroda ili neki demonski bog), da li se razmnožavaju; nije najjasnije ni kako nastaju (u knjigama i filmovima opisuju se raznovrsni ’postupci’).
    Istorijski gledano, horor zombiji su relativno mladi. Pre 40 godina, 1968. godine, Džordž Romero je filmom „Noć živih mrtvaca“ izvukao zombije iz afro-karipske mitologije i ubacio u žanrovsku mašinu. Od egzotično folklornih junaka vezanih za vudu magiju zombiji postaju savremena, globalno-urbana ikona. Ta mračna kreatura naišla je na velike simpatije horor fanova i frikova pa su im proizvođači zabavnih sadržaja u svim medijima rado ispunjavali želje nudeći odgovarajuće sadržaje sa sve strašnijih, gnusnijim, detaljnije opisanim/slikanim dešavanjima. Zombiji su besomučno i vulgarno trošeni pa su vrlo brzo postali sinonim za loš horor; svi umetnički potencijali (unekoliko umanjeni ’čupanjem’ iz lokalno-folklornog miljea) mrtvaca koji beslovesno bauljaju i hrane se mesom živih ljudi protraćeni su ’za šaku dolara’. Mada su naprasno ’nikli’ na svim meridijanima, zombiji nisu dugo uspeli da budu atraktivan mamac za privlačenje publike; njihov vek trajanja mnogo je kraći od trajanja-atraktivnosti vampira, takođe pomoću horora otkrivenih celom svetu (vampiri i Drakula su prešli liniju razvoja od novog i neobičnog do zamornog ponavljanja za nekih 70-80 godina; zahvaljući inventivnosti nekolicine autora oni su ’popravljeni’ i ’osavremenjeni’ tako da i dalje ’funkcionišu’ u svojim podžanrovskim nišama). Istrošenost zombi motiva pre svega pada na dušu jeftinih filmova ali i petparačkih priča i romana koji su pratili modu. Otuda svako novo delo sa zombijima izaziva podozrenje kod probirljivijih (i oduševljenje kod ljubitelja ’treš’ umetnosti). Potreba za novim idejama koje će zombi ikonu podmladiti oseća se već dugo ali nije bilo značajnih proboja na ovom polju sve do izlaska Maksa Bruksa na žanrovsku scenu. Mladi pisac bio je svestan svih izazova, prednosti i mana koje ga očekuju ako krene ’putem zombija’. Njegovo prvo delo „Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija“ (2004) otkriva autora spremnog na poigravanje žanrovskom ikonografijom. „Priručnik...“ koji je pisan kao vodič (sa odrednicama koje se tiču osnovnih zombi pojmova, oružja i tehnika borbe protiv njih, pravljenja skloništa i sličnih praktičnih pitanja), sveukupno, sumira žanrovska iskustva i filtrira ih kroz zdrav humor i ironiju. „Svetski rat Z“ iz 2006. (nedavno objavljen i kod nas u izdanju beogradskog ’Paladina’ iza koga stoji pisac Goran Skrobonja) nastavak je (raz)gradnje zombi ikonografije ali sada još ambicioznije i delotvornije. Osnovna postavka jeste da je ’epidemija’ zombija izbila na čitavom svetu i da su ljudi morali da se bore protiv masovne najezde mrtvaca. U sveopštem napadu na svet živih, zombiji su gotovo uništili civilizaciju i svet je uspeo da pobedi tek posle radikalnih mera pregrupisavanja i reorganizovanja i 10 godina ratovanja. Ali, cena pobede je enormna kako u gubicima života tako i u raspadu dotadašnjeg načina življenja. Svet je bačen na kolena i valja početi ponovo uz rizik da se neuspe. Ovako zahtevnu priču, koja je u suštini priča o krhkosti ljudske tehnološki orijentisane civilizacije, Bruks pripoveda (oponašajući dokumentarističke metode poznate iz knjiga o I i II svetskom ratu) na sasvim osoben način - kroz ispovesti veterana tog rata, sa svih meridijana (čak i iz svemira). Čitalac osnovne činjenice o ratu saznaje kroz vizuru učesnika koji znaju tek deliće ogromnog mozaika. Oslobođen imperativa linearnog praćenja događaja autor se usredsređuje na pojedine epizoda i, pre svega, na ljude; naravno, reč onih koji su bili ’na licu mesta’ svojom neposrednošću pojačava uveljivost pripovesti, čak i kada su ove o nedvosmisleno fikcionalne (ljudska uverljivost nije jača strana čistih zombi horora).
    Bruks ne beži od scena u kojima zombiji jedu ljude, bauljaju u različitim stepenima osakaćenosti ili im glave bivaju razbijane; ovakvi, tipični horor prizori očito služe za tematski identifikaciju ali su vrlo retki. Češći su prizori mase zombija koja proganja žive, ruši sve pred sobom i ubire krvavi danak dokazujući kako su ljudi razmaženi civilizacijom nesposobni za delanje, odnosno otkrivajući koliko su moderna oruđa i oružja nedelotvorna ako njima rukovode birokrati zadojeni sumnjivim idejama o svojoj moći. Opstanak ljudske vrste zavisi od sposobnosti da se misli i praktično radi, uz svesno žrtvovanje pojedinačnih interesa i ciljeva opštim: povratku primarnim ljudskim aktivnostima, odbacivanju postindustrijskog sveta precenjenih veština manipulisanja masama i, konačno, ponovnom ’otkrivanju’ zaboravljenih osećaja ljudske solidarnosti i rada u ime zajednice. Slika ’zatečenog stanja’ i sveta u promeni mestimično pati i od neskrivenog ’amero-centrizma’; no, autor time nije toliko zasenjen da zaboravi na zdrav razum koji kaže da nepraktična civilizacija, makar i američka, mora da propadne. U svetlu svih muka, konačna pobeda jeste zaslužena ali nikako nije ’čista’ jer su milioni stradali zbog sopstvene i tuđih gluposti a zgarište starog sveta nije baš idealno mesto za novi uzlet čovečanstva.
     „Svetski rat Z“ izazvao je veliku pažnju ljubitelja žanra i brzo postao kultno delo; i ’nežanrovska’ publika bila je intrigirana ovom knjigom. Čitava ’gužva’ oko knjige nije promakla filmskoj industriji pa uveliko traju pripreme za snimanje visokobudžetnog filma za koji se očekuje da bude hit 2010. godine. Zahvaljujući Bruksovoj nadgradnji istrošene žanrovske ikonografije, zombiji doživljavaju svoju ’drugu mladost’ u kojoj će nastaviti da plaše i jedu ljude - na radost ljudi koji to vole da gledaju/čitaju.