Na pominjanje putopisa, gotovo svi naši savremenici će pomisliti na televizijske emisije o dalekim zemljama, otkrivajući tako svoje puno pripadanje civilizacije s kraja XX i početka XXI veka. Jer, televizija je odavno određena kao ’prozor u svet’ kroz koji se vide sva čudesa, lepote i strahote planete po kojoj milimo. Ovaj medij je definitivno skratio i smanjio svet smestivši ga u dimenzije ’malog ekrana’ koji briše daljine i vremenske razlike i u dnevnu sobu gledalaca donosi sve aktuelnosti u ’direktnim prenosima’ ili uz minimalni vremenski zaostatak. Bilo da je reč o prenosima ratova ili rok koncerata, utakmica i moto trka, parlamentarnih rasprava ili prvih reči izgovorenih na Mesecu, televizija je na ’licu mesta’ gde god ono bilo. A kad prođu termini za najnovije vesti, u programima ostaje dovoljno vremena za emisije o drugim zemljama, podnevljima i ljudima. Da nema televizije, mnogi nikada za svog života ne bi videli Veliki kineski zid, australijske pustinje, amazonske i afričke džungle i bezbroj drugih mesta širom rodne nam planete. Televizijske slike koje navodno ’govore više od 1000 reči’ postale su dakle sinonim za savremene putopise. Oni koji malo duže pamte (ali ih je sve manje) i koji znaju da televizija nije postojala oduvek, setiće se da su od početka XX veka pa sve do posle II svetskog rata, pre početka bioskopskih predstava, u takozvanim ’filmskim žurnalima’, mogli par minuta da gledaju snimke iz egzotičnih zemalja koje su se činile nezamislivo daleke. U tim decenijama u dnevnim novinama i ilustrovanim listovima mogli su se redovno čitati feljtoni o putovanjima u nepoznate krajeve, često praćeni fotografijama. Bile su to poslednje godine punog zamaha za stari literarni žanr - putopis - koji je vekovima zainteresovanima bio jedini izvor informacija o nepoznatim zemljama i ljudima. Jer, ma kako to danas nepojmljivo zvučalo, svet je tek od skoro globalno seoce a jako dugo je bio ogromno, tajanstveno prostranstvo koje krije bezbroj tajni. Samo su retki putnici, koji bi se otisnuli na daleke puteve i sa njih se vratili (a većina nije), mogli da otkriju šta se to krije iza visokih planina ili preko ’debelih’ mora. Njihova svedočenja bila su uzbudljiva, zastrašujuća i fascinantna - setimo se Marka Pola ili nekolikih zapisa o osvajanju Južne Amerike. Tehnološki razvoj olakšao je tegobe putovanja, smanjio rizike i troškove i donosio mnoštvo novih putopisa koje su rado čitali oni koji su silom (finansijskih i ostalih) prilika čitavog života ostajali u mestima svog rođenja. Naravno, nisu svi putopisci bili jednako vešti u opisivanju svojih doživljaja, bilo da su se zadovoljavali nabrajanjem pukih činjenica, postajući tako praktični ’bedekeri’, bilo da su ’zastranjivali’ u nadobudne antropološko-kulturološke rasprave. Kako god bilo, intenzivna glad za ovakvim štivom (dopunjeno bakropisnim ilustracijama ili, kasnije, fotografijama) postojala je i opstajala sve do kraja XIX veka. Širenje filma otvorilo je nove mogućnosti za upoznavanja sa svetom i gurnulo u senku knjiške putopise. Dolazak televizije a odskora i Interneta, putopisnu literaturu kao da je definitivno poslalo u muzeje. Ili, možda, ipak nije?
Prelistavajući i iščitavajući nedavno reprintovani putopis „Afrika“ Rastka Petrovića (kao prvu knjigu izabranih dela ovog srpskog klasika u izdanju novosadskog ’Solarisa’), čitalac je u prilici da se susretne sa prošlošću kako onom koja se tiče sveta koji se predstavlja (Petrović je opisao svoje doživljaje sa puta kroz Afriku preduzetog 1929.g.) tako i prošlošću samog putopisa kao tekstualnog izveštaja o određenoj zemlji, pejzažima, ljudima, njihovom životu i običajima. Autorov trud da u reči pretoči izgled, oblike i boje isprva deluje gotovo anahrono (u ovo digitalno doba) ali kada se u sve to umešaju mirisi (može se govoriti o ’aromi’ mesta iz duboke Afrike), lucidna zapažanja detalja (od boje kože crno-crvenkaste stanovnika priobalja do crno-plavkaste ljudi u dubini savana, zaostalih ljudoždarskih navika, načina na koji se prave rukotvorine...), te nadasve stalno prisutna opčinjavajuća atmosfera koja je mešavina tajanstva i začudnosti (a Petrović je gradi i održava nenametljivo ali konstantno), postaje jasno da ova knjiga sadrži ono što televizijski putopisi, na kako bili lepo uslikani, nemaju; ova knjiga nosi u sebi dušu i duhovitost vrsnog umetnika koji ume da zapaža, da otkriva i sve to sugestivno predoči svojoj publici. A to što knjiga nije ’dnevno-aktuelna’ ne oduzima joj ništa od ubedljivosti i atraktivnosti već dodaje bogatu i plemenitu patinu.
Na pragu leta koje je (u Zapadnoj civilizacijskoj šemi koja se, makar i okrnjena, praktikuje i u ovim krajevima) tradicionalno vreme za putovanja, „Afrika“ Rastka Petrovića može biti dobra priprema za eventualni put na ’crni kontinent’ a, za one brojnije koji će morati da se zadovolje kraćim destinacijama ili kućevnim letovanjem, ova izvanredna knjiga biće fascinantan i raskošan doživljaj za dugo pamćenje.
Prelistavajući i iščitavajući nedavno reprintovani putopis „Afrika“ Rastka Petrovića (kao prvu knjigu izabranih dela ovog srpskog klasika u izdanju novosadskog ’Solarisa’), čitalac je u prilici da se susretne sa prošlošću kako onom koja se tiče sveta koji se predstavlja (Petrović je opisao svoje doživljaje sa puta kroz Afriku preduzetog 1929.g.) tako i prošlošću samog putopisa kao tekstualnog izveštaja o određenoj zemlji, pejzažima, ljudima, njihovom životu i običajima. Autorov trud da u reči pretoči izgled, oblike i boje isprva deluje gotovo anahrono (u ovo digitalno doba) ali kada se u sve to umešaju mirisi (može se govoriti o ’aromi’ mesta iz duboke Afrike), lucidna zapažanja detalja (od boje kože crno-crvenkaste stanovnika priobalja do crno-plavkaste ljudi u dubini savana, zaostalih ljudoždarskih navika, načina na koji se prave rukotvorine...), te nadasve stalno prisutna opčinjavajuća atmosfera koja je mešavina tajanstva i začudnosti (a Petrović je gradi i održava nenametljivo ali konstantno), postaje jasno da ova knjiga sadrži ono što televizijski putopisi, na kako bili lepo uslikani, nemaju; ova knjiga nosi u sebi dušu i duhovitost vrsnog umetnika koji ume da zapaža, da otkriva i sve to sugestivno predoči svojoj publici. A to što knjiga nije ’dnevno-aktuelna’ ne oduzima joj ništa od ubedljivosti i atraktivnosti već dodaje bogatu i plemenitu patinu.
Na pragu leta koje je (u Zapadnoj civilizacijskoj šemi koja se, makar i okrnjena, praktikuje i u ovim krajevima) tradicionalno vreme za putovanja, „Afrika“ Rastka Petrovića može biti dobra priprema za eventualni put na ’crni kontinent’ a, za one brojnije koji će morati da se zadovolje kraćim destinacijama ili kućevnim letovanjem, ova izvanredna knjiga biće fascinantan i raskošan doživljaj za dugo pamćenje.
0 komentara:
Постави коментар