Vršac ima gotovo vek dugu tradiciju stalnih bioskopskih predstava - prvi stalni bioskop otvorio je A. Šisler davne 1910.g. u sali «Kod vinove loze». Ovom događaju prethodile su decenije u kojima su 'lepu varoš' posećivali putujući prikazivači pokretnih slika pod imenima 'kinematograf', 'Edisonov teatar', 'bioskop teatar' ili 'električni teatar'. Bioskop je vrlo brzo postao omiljena i jeftina zabava širokih gradskih masa svih godina. U lokalnoj štampi, na nemačkom, srpskom i mađarskom, oglašavan je repertoar a poseta je bila brojna. Ozbiljniji gradski krugova takođe su bili zainteresovani za filmove pa su, kako bi se izbeglo mešanje sa prostim svetom, organizovane i posebne predstave za odabranu klijentelu; i filmovi sa erotskim sadržajima (takozvani 'muški' fiilmovi) imali su poseban tretman. I u posleratnoj, socijalističkoj Jugoslaviji, bioskop je bio popularan. Nakon rušenja starog bioskopa u strogom centru, odmah pored Gradske kuće, odnosno zatvaranja nekih privremenih sala, u Vršcu su punom parom radili «Gradski» i «Radnički» bioskopi. U svakom su dnevno davane dve predstave, od 6 i 8 odnosno pola 7 i pola 9. Generacije mladih Vrštana odrasle se pred ovim velikim platnima, prateći legendarne 'kaubojce', 'krimiće' ili 'ljubiće'; bilo je tu i raznih avanturističkih egzibicija na čelu sa legendarnim Tarzanom ili Brusom Lijem, domaćih i svetskih ratnih drama ali i golicavih 'danskih partizanskih' i 'švedskih akcionih' filmova. Neretko su se redovi pred blagajnama protezali niz ulicu i tražila se karta više. Ispred bioskopa dežurali su obavezni prodavci semenki. Prepričavanje sadržaja novog filma bio je obavezan ritual u svakom društvu koje se okupljalo na gradskom korzou.
Na žalost, polovinom 1980-tih, u sklopu akcije koja je trebala da 'osavremeni' gradsko jezgro srušen je «Gradski» bioskop da bi, malo kasnije, bio ugašen i «Radnički». Tako su mlade generacije lišene uživanja u projekcijama na velikom platnu i upućene na mrljave, piratske video kopije. Na bum video filmova nadovezao se bum personalnih računara i filmova na kompakt diskovima. Obnavljanje rada bivšeg «Radničkog» bioskopa pre par godina bilo je gromko najavljeno (na obnavljanje «Gradskog» niko i nije pomišljao). U prvo vreme su predstave bile kako-tako posećene a ako je 'igrao' neki hit sala je umela da bude puna. No, kako su godine odmicale tako je opadala i posećenost. Prebacivanje bioskopa iz velike u manju salu nije dalo posebne rezultate i poseta je nastavila da opada. Neumoljiva računica zarade i gubitaka naterala je 'Kulturni centar' u čijem okviru posluje bioskop da, zarad smanjenja troškova, smanji broj predstava pa, čak, i prekine sa prikazivanjima filmova tokom zimskih meseci.
Vremenom se stanje sa jedinim Vršačkim bioskopom iskristalisalo a u njegovoj osnovi je i dalje slaba poseta. Bez obzira da li je na programu aktuelan, nagrađivan ili izvikan film, poseta je gotovo simbolična. Ako je u sali više od 10-tak gledalaca to je uspešna predstava; istini za volju, domaći filmovi imaju neznatno bolji prosek gledalaca. Mnogo je češća, da ne kažemo redovna situacija, da tek par ljudi čeka na početak filma čak i ako je u pitanju hit kakav je poslednji nastavak «Zvezdanih ratova». Dešavaju se i otkazivanja predstava jer nema interesenata za njih. Među potencijalnim bioskopskim gledaocima razlikuju se oni redovni i slučajni. Redovni filmoljupci poznaju se među sobom, mnogi od njih imaju zavidan bioskopski staž i još uvek živu ljubav prema bioskopskim slikama a najrevnosniji su svakako gđa Dragica Stanojlović i profesor Ervin Mareš. Nije redak slučaj da se oni udruže i kupe više ulaznica kako bi se predstava ipak održala. Na žalost, ovakva posvećenost nema dostojne sledbenike. Srednje generacije Vrštana zaboravile su, zasenjene televizijom, staru ljubav prema bioskopu a novi naraštaji nisu ni uspeli da steknu naklonost prema velikom platnu tako da njihovo 'konzumiranje' filmova podrazume mali ekran ili kompjuterski monitor, na kojima se nikako ne može doživeti prava magija pokrenih slika. S druge strane, ni Kulturni centar nije se previše angažovao u reklamiranju svog bioskopa. Zbog svega toga, bioskopski mrak u Vršcu sve je bleđi i preti mu nestanak.
Na žalost, polovinom 1980-tih, u sklopu akcije koja je trebala da 'osavremeni' gradsko jezgro srušen je «Gradski» bioskop da bi, malo kasnije, bio ugašen i «Radnički». Tako su mlade generacije lišene uživanja u projekcijama na velikom platnu i upućene na mrljave, piratske video kopije. Na bum video filmova nadovezao se bum personalnih računara i filmova na kompakt diskovima. Obnavljanje rada bivšeg «Radničkog» bioskopa pre par godina bilo je gromko najavljeno (na obnavljanje «Gradskog» niko i nije pomišljao). U prvo vreme su predstave bile kako-tako posećene a ako je 'igrao' neki hit sala je umela da bude puna. No, kako su godine odmicale tako je opadala i posećenost. Prebacivanje bioskopa iz velike u manju salu nije dalo posebne rezultate i poseta je nastavila da opada. Neumoljiva računica zarade i gubitaka naterala je 'Kulturni centar' u čijem okviru posluje bioskop da, zarad smanjenja troškova, smanji broj predstava pa, čak, i prekine sa prikazivanjima filmova tokom zimskih meseci.
Vremenom se stanje sa jedinim Vršačkim bioskopom iskristalisalo a u njegovoj osnovi je i dalje slaba poseta. Bez obzira da li je na programu aktuelan, nagrađivan ili izvikan film, poseta je gotovo simbolična. Ako je u sali više od 10-tak gledalaca to je uspešna predstava; istini za volju, domaći filmovi imaju neznatno bolji prosek gledalaca. Mnogo je češća, da ne kažemo redovna situacija, da tek par ljudi čeka na početak filma čak i ako je u pitanju hit kakav je poslednji nastavak «Zvezdanih ratova». Dešavaju se i otkazivanja predstava jer nema interesenata za njih. Među potencijalnim bioskopskim gledaocima razlikuju se oni redovni i slučajni. Redovni filmoljupci poznaju se među sobom, mnogi od njih imaju zavidan bioskopski staž i još uvek živu ljubav prema bioskopskim slikama a najrevnosniji su svakako gđa Dragica Stanojlović i profesor Ervin Mareš. Nije redak slučaj da se oni udruže i kupe više ulaznica kako bi se predstava ipak održala. Na žalost, ovakva posvećenost nema dostojne sledbenike. Srednje generacije Vrštana zaboravile su, zasenjene televizijom, staru ljubav prema bioskopu a novi naraštaji nisu ni uspeli da steknu naklonost prema velikom platnu tako da njihovo 'konzumiranje' filmova podrazume mali ekran ili kompjuterski monitor, na kojima se nikako ne može doživeti prava magija pokrenih slika. S druge strane, ni Kulturni centar nije se previše angažovao u reklamiranju svog bioskopa. Zbog svega toga, bioskopski mrak u Vršcu sve je bleđi i preti mu nestanak.
0 komentara:
Постави коментар