Prikaz romana Saše Radonjića «Klub ljubitelja SMENE 8»
izdavač: Solaris, Novi Sad 2008.g.
Saša Radonjić, (1964) spada u spisatelje koji se svojim delima ne oglašavaju često ali čije je mesto na mapi savremenih prozaista sasvim jasno upisano. Za ovakvu tvrdnji ima više opravdanja-objašnjenja kako u jedinstvenom i otuda prepoznatljivom piščevom odnosu prema sadržaju-temama koje ispisuje tako i u generalnom stavu-odmaku prema onome što je napisao.
Od svojih prozaističkih početaka, koji su 'nasledili' zapaženu pesničku avanturu, dakle od „Traktata o šeširima“ (1995), preko „Tri ukradena romana“ (1999) i „Severno od romana“ (2002), Radonjić je 'zvučao' posebno: njegove priče bile su sugestivne, baratale nekolikim žanrovskim obrascima kao i ličnim artefaktima (koji su se 'nastavljali' iz knjige u knjigu). U konačnom sagledavanju svemu napisanom dodata je i doza neskrivene autorske samosvesti koja se čitaocu nenametljivo ali jasno otkriva (što istovremeno zahteva pojačanu i fokusiranu čitalačku pažnju odnosno spremnije pristajanje na literarnu igrariju) ili kroz sugestivne podnaslove knjiga (kakvi su 'omnibus', 'futuristički vikend roman' ili, u slučaju nove knjige, 'ilustrovani mikro roman'), ili tako što se u samom tekstu pisac nedvosmisleno 'razotkriva' nekom opaskom. Za ostvarenje svojih namera Radonjić je sebi vrlo rigidno odredio mali broj stranica što je zahtevalo visoku gustinu izraza i njegovu krajnju ekonomičnost. Uprkos (ili zahvaljući) svim ograničenjima koja je samo-zadao, čitaoci su, iz knjige u knjigu, svedoci Radonjićevih uspelih literarnih egzibicija.
Nova Radonjićeva knjiga imenom «Klub ljubitelja Smene 8» nagoveštava nastavak piščeve zaokupljenosti (gotovo fetišizacije) pojedinim svakodnevnim predmetima i pejzažima-atmosferama a podnaslov 'ilustrovani mikro roman' uverava da je autor 'živ i zdrav i oran' za literarne igrarije.
Predgovor otkriva zanimljive detalje iz spisateljske radionice i tehnologije stvaranja knjige i stavlja ih u kontekst globalnih procesa što potpomaže 'zbližavanje' čitaoca i autora (i otvara novi horizont percepcije romana jer je glavni junak, između ostalog, i pisac). Zanimljiva su i lucidna autorova zapažanja (čak i sa sociološke tačke gledišta) o uzajamnom odnosu savremene tehnike (kompjutera, mobilnih telefona) i pisanja odnosno formulisanja samog teksta.
Sam roman otvara se u dva toka-horizonta, objektivnom i subjektivnom, koji se nižu naizmenično i, mada su povezani, zadržavaju svoju samostalnost (potenciranu i vizuelno drugačijim slovnim fontom). Objektivna dijaloška linija prati nadmudrivanje neimenovanih likova od kojih je jedan uhapšenik a drugi njegov islednik. Prvi je ingeniozni špijun a drugi vrhunski operativac koji je, opet, oduševljen i uplašen svojim zatvorenikom. Osnovna postavka je trenutno jasna: opasni špijun je, posle mnogo muka, uhvaćen i biće smaknut odmah pošto se od njega dobiju važne informacije; čak i ako ispitivanje ne uspe to neće odložiti izvršenje kazne. Ali, kako dijalog odmiče, tako uloge i ulozi rastu a pozicije se menjaju sve do konačnog, gotovo trenutnog, 'pančlajn' preokreta.
Lik špijuna bez (ili sa bezbroj) imena nastavlja se na niz genijalnih nevaljalaca iz krimi literature i filma (od prepredenog ubice iz skorašnjeg filma «Pukotina», preko Hanibala Lektora ili Dijabolika sve do dr. Morijartija; najbliži je, čini nam se, fantomskom Kajzeru Sozeu iz filma «Dežurni krivci»). Njegova nonšalantnost i nezainteresovanost za sopstvenu sudbinu zavodljivi su dok erudicijski izleti, na prvi pogled tako neprimereni trenutku i situaciji u kojima se nalazi, nude varljivo ugodne predahe od tenzije. No, kako priča odmiče sve je jasnije da špijun sigurno 'vodi igru' i dozvoljava istražitelju da malo-pomalo otkrije neke važne fakte da bi, pošto zaplet stigne do mrtvog dvojnika, postalo jasno da je zatvorenik tu gde je svojom voljom i da je sve što se trenutno dešava samo deo većeg, ingenioznog plana u kome će špijun ponovo vidno postati gospodar a islednik nevoljni sluga.
Subjektivni nivo priče, pak, prati odrastanje i stasavanje pripovedača i 'barata' kako opštom (ne)određenom ikonografijom (pojedinih predmeta i pejzaža) tako i onom koja je prepoznatljiva nekolikim generacijama sa ovih prostora (koje pamte ruske Ruhla satove i fotoaparat Smena 8) što će samo podcrtati identifikacionu ubedljivost priče. U ovom delu nalazimo i podsticajnu liniju koja otkriva opsesiju detaljima (u zatvoru ih gotovo nema) koji su zaloga junakovog razabiranja u situaciji a takođe su zalog i valjane priče (što Radonjić itekako zna). U cilju povećanja 'doze' konstruktivnih detalja roman je obogaćen fotografijama-ilustracijama koje (donoseći laki predah) funkcionalno dele tekst istovremeno mu darujući i nove senzacije (a slika vredi više od 1000 reči).
Radonjićevo preuzimanje obrazaca trilera i poigravanje njima može se posmatrati u kontekstu postmodernističkih strategija koje su tvrdile da su sve umetničke forme jednako valjane, vredne i zavodljive, odnosno da se ravnopravno mogu koristiti kao matrica novih dela. Otuda se priča, započeta kao policijska istraga, vremenom razvija i širi u raznim smerovima, odstupajući od svrhovite, jednosmerne uzročne posledičnosti krimića. Pisac ogoljuje i sam tekst, svodeći ga na dijalog; u priči nema sveznajućeg pripovedača koji bi iznosio opise prostorija kao što nema ni označavanja ko šta izgovara pa je na čitaocu da bude pažljiv inače mu se lako može desiti da se 'izgubi' u dijalogu (posebno jer se neke replike mogu tumačiti kao reči uhapšenog ali i islednika). Ipak, zainteresovani i zavedeni čitalac neće imati problema sa knjigom, čak će mu sve pročitano delovati vrlo jednostavno i lako što je potvrda da je pisac uspeo da 'izađe na kraj' sa samonametnutim formalnim granicama.
Radonjićeva knjiga otkriva se (poput kakve elegantne, male kutije finih ivica) kao višenamensko delo: onima koji traže zanimljivu priču ispuniće očekivanja a tako će biti i sa zahtevnijim 'konzumentima' koji bi da tragaju za literarnim egzibicijama.
Rečju, «Klub ljubitelja Smene 8» Saše Radonjića je prava mala majstorska vragolija.
izdavač: Solaris, Novi Sad 2008.g.
Saša Radonjić, (1964) spada u spisatelje koji se svojim delima ne oglašavaju često ali čije je mesto na mapi savremenih prozaista sasvim jasno upisano. Za ovakvu tvrdnji ima više opravdanja-objašnjenja kako u jedinstvenom i otuda prepoznatljivom piščevom odnosu prema sadržaju-temama koje ispisuje tako i u generalnom stavu-odmaku prema onome što je napisao.
Od svojih prozaističkih početaka, koji su 'nasledili' zapaženu pesničku avanturu, dakle od „Traktata o šeširima“ (1995), preko „Tri ukradena romana“ (1999) i „Severno od romana“ (2002), Radonjić je 'zvučao' posebno: njegove priče bile su sugestivne, baratale nekolikim žanrovskim obrascima kao i ličnim artefaktima (koji su se 'nastavljali' iz knjige u knjigu). U konačnom sagledavanju svemu napisanom dodata je i doza neskrivene autorske samosvesti koja se čitaocu nenametljivo ali jasno otkriva (što istovremeno zahteva pojačanu i fokusiranu čitalačku pažnju odnosno spremnije pristajanje na literarnu igrariju) ili kroz sugestivne podnaslove knjiga (kakvi su 'omnibus', 'futuristički vikend roman' ili, u slučaju nove knjige, 'ilustrovani mikro roman'), ili tako što se u samom tekstu pisac nedvosmisleno 'razotkriva' nekom opaskom. Za ostvarenje svojih namera Radonjić je sebi vrlo rigidno odredio mali broj stranica što je zahtevalo visoku gustinu izraza i njegovu krajnju ekonomičnost. Uprkos (ili zahvaljući) svim ograničenjima koja je samo-zadao, čitaoci su, iz knjige u knjigu, svedoci Radonjićevih uspelih literarnih egzibicija.
Nova Radonjićeva knjiga imenom «Klub ljubitelja Smene 8» nagoveštava nastavak piščeve zaokupljenosti (gotovo fetišizacije) pojedinim svakodnevnim predmetima i pejzažima-atmosferama a podnaslov 'ilustrovani mikro roman' uverava da je autor 'živ i zdrav i oran' za literarne igrarije.
Predgovor otkriva zanimljive detalje iz spisateljske radionice i tehnologije stvaranja knjige i stavlja ih u kontekst globalnih procesa što potpomaže 'zbližavanje' čitaoca i autora (i otvara novi horizont percepcije romana jer je glavni junak, između ostalog, i pisac). Zanimljiva su i lucidna autorova zapažanja (čak i sa sociološke tačke gledišta) o uzajamnom odnosu savremene tehnike (kompjutera, mobilnih telefona) i pisanja odnosno formulisanja samog teksta.
Sam roman otvara se u dva toka-horizonta, objektivnom i subjektivnom, koji se nižu naizmenično i, mada su povezani, zadržavaju svoju samostalnost (potenciranu i vizuelno drugačijim slovnim fontom). Objektivna dijaloška linija prati nadmudrivanje neimenovanih likova od kojih je jedan uhapšenik a drugi njegov islednik. Prvi je ingeniozni špijun a drugi vrhunski operativac koji je, opet, oduševljen i uplašen svojim zatvorenikom. Osnovna postavka je trenutno jasna: opasni špijun je, posle mnogo muka, uhvaćen i biće smaknut odmah pošto se od njega dobiju važne informacije; čak i ako ispitivanje ne uspe to neće odložiti izvršenje kazne. Ali, kako dijalog odmiče, tako uloge i ulozi rastu a pozicije se menjaju sve do konačnog, gotovo trenutnog, 'pančlajn' preokreta.
Lik špijuna bez (ili sa bezbroj) imena nastavlja se na niz genijalnih nevaljalaca iz krimi literature i filma (od prepredenog ubice iz skorašnjeg filma «Pukotina», preko Hanibala Lektora ili Dijabolika sve do dr. Morijartija; najbliži je, čini nam se, fantomskom Kajzeru Sozeu iz filma «Dežurni krivci»). Njegova nonšalantnost i nezainteresovanost za sopstvenu sudbinu zavodljivi su dok erudicijski izleti, na prvi pogled tako neprimereni trenutku i situaciji u kojima se nalazi, nude varljivo ugodne predahe od tenzije. No, kako priča odmiče sve je jasnije da špijun sigurno 'vodi igru' i dozvoljava istražitelju da malo-pomalo otkrije neke važne fakte da bi, pošto zaplet stigne do mrtvog dvojnika, postalo jasno da je zatvorenik tu gde je svojom voljom i da je sve što se trenutno dešava samo deo većeg, ingenioznog plana u kome će špijun ponovo vidno postati gospodar a islednik nevoljni sluga.
Subjektivni nivo priče, pak, prati odrastanje i stasavanje pripovedača i 'barata' kako opštom (ne)određenom ikonografijom (pojedinih predmeta i pejzaža) tako i onom koja je prepoznatljiva nekolikim generacijama sa ovih prostora (koje pamte ruske Ruhla satove i fotoaparat Smena 8) što će samo podcrtati identifikacionu ubedljivost priče. U ovom delu nalazimo i podsticajnu liniju koja otkriva opsesiju detaljima (u zatvoru ih gotovo nema) koji su zaloga junakovog razabiranja u situaciji a takođe su zalog i valjane priče (što Radonjić itekako zna). U cilju povećanja 'doze' konstruktivnih detalja roman je obogaćen fotografijama-ilustracijama koje (donoseći laki predah) funkcionalno dele tekst istovremeno mu darujući i nove senzacije (a slika vredi više od 1000 reči).
Radonjićevo preuzimanje obrazaca trilera i poigravanje njima može se posmatrati u kontekstu postmodernističkih strategija koje su tvrdile da su sve umetničke forme jednako valjane, vredne i zavodljive, odnosno da se ravnopravno mogu koristiti kao matrica novih dela. Otuda se priča, započeta kao policijska istraga, vremenom razvija i širi u raznim smerovima, odstupajući od svrhovite, jednosmerne uzročne posledičnosti krimića. Pisac ogoljuje i sam tekst, svodeći ga na dijalog; u priči nema sveznajućeg pripovedača koji bi iznosio opise prostorija kao što nema ni označavanja ko šta izgovara pa je na čitaocu da bude pažljiv inače mu se lako može desiti da se 'izgubi' u dijalogu (posebno jer se neke replike mogu tumačiti kao reči uhapšenog ali i islednika). Ipak, zainteresovani i zavedeni čitalac neće imati problema sa knjigom, čak će mu sve pročitano delovati vrlo jednostavno i lako što je potvrda da je pisac uspeo da 'izađe na kraj' sa samonametnutim formalnim granicama.
Radonjićeva knjiga otkriva se (poput kakve elegantne, male kutije finih ivica) kao višenamensko delo: onima koji traže zanimljivu priču ispuniće očekivanja a tako će biti i sa zahtevnijim 'konzumentima' koji bi da tragaju za literarnim egzibicijama.
Rečju, «Klub ljubitelja Smene 8» Saše Radonjića je prava mala majstorska vragolija.
0 komentara:
Постави коментар