Sada je već sve jasno. Javna groznica koja je tresla Vršac postala je privatna što će reći manje-više tajna. Pošto se par desetaka hiljada stanovnika grada pod kulom, više od dva meseca znojila i tresla, stvari su se koliko-toliko normalizovale. Dobijeni novci su na sigurnom, dakle na tzv. namenskom računu i sada sledi šacovanje, merenje i vaganje, mudrovanje i nadmudrivanje zna temu 'kud ću tol'ke novce potrošiti?' Ovako masovnu novčanu gužvu lepa varoš ne pamti; neki drugi gradovi, kao na primer Apatin, već su preživeli sličnu epidemiju ali tek kad se muka iskusi na sopstvenoj koži zna se o čemu je reč. Izvor sve strke i brige je, naravno, prodaja akcija Koncerna «Hemofarm» zainteresovanoj nemačkoj firmi. Stručnjaci kažu da je to druga velika transakcija ove godine, odmah posle prodaje mobilnog operatera. Ali, dok je u mobtel slučaju država prevashodno zainteresovana za čitavu priču jer će ona te novce trošiti po svom nahođenju (a kakvo god ono bilo, važiće stara narodna 'ko bliže vatri taj će se i ogrejati') u slučaju «Hemofarma» barem deo novca stiže u ruke svakodnevnih smrtnika. Pošto je «Hemofarm» privatizovan u više navrata, u vreme važenja nekih starih zakonima, mali akcionari su sadašnji i bivši radnici farmaceutske firme, njihovi penzioneri ali i dosta običnih građana. Što konkretno znači da će se finansijska situacija dobrog broja stanovnika Vršca (u kome živi najveći broj akcionara) ali i onih širom zemlje Srbije (i Bosne, Hrvatske i Slovenije), preko noći poprilično popraviti. I do sada su akcionari redovno primali lepe dividende a mogli su, ako im je bilo po volji, da krckaju tj. prodaju svoje akcija (akcije «Hemofarma» su redovno beležile najveći promet na berzi) ali ovo što se sada desilo dešava se samo jednom u životu. Jer, bila je to ponuda koja se ne može odbiti.
Već nekoliko meseci unazad šuškalo se u Vršcu, sedištu «Hemofarma», da će doći do velike kupovine akcija od strane neke strane firme. Ovo je kod zaposlenih najpre otvorilo pitanje mogućih otpuštanja (jer je to redovna pojava u takivm slučajevima) a vrednost akcija bila je u drugom planu. Nagađanja o ovim pitanjima bila su različita, sve u zavisnosti od bliskosti sa 'dobro obaveštenim krugovima'. Sve ovo nije sprečavalo vlasnike akcija, koji nisu zaposleni u «Hemofarmu» da barataju sa ciframa koje bi se mogle zaraditi prodajom papira koji su od njih napravili kapitaliste. Kada je, konačno, obznanjeno ko kupuje i, još važnije, koliko plaća i najveći optimisti su bili prijatno iznenađeni ponudom. Posle agencijskih vesti na scenu su stupili lokalni mediji koji su informisali sugrađane gde i od kad do kad se primaju prijave za prodaju te apelovali da se ne stvaraju gužve jer ovo nije prodaja po sistemu 'ko prvi stigne'. Kako se rok za prijave bližio kraju, pored poziva za prijavu, krenule su i poruke obrazovnog profila. Posle preciziranje kako se i koliko plaća porez na dobit akcenat se bacao na krucijalno pitanje 'šta sa parama?' Jer primljene sume kreću se od par stotina hiljada dinara do više miliona. Jedan od predloga je da se pare ulože u novi biznis. Sudeći po pitanjima gledalaca-slušalaca programa koji su se bavili ovom temu, niko ili gotovo niko nije imao ni volje ni želje ni ideja na ovom planu. Za većinu akcionara svrha zarada od akcija je da se novci potroše. Oni niti znaju u šta bi uložili, niti imaju gde da se informišu, niti su, istinu govoreći, spremni da rizikuju. Logika 'bolje vrabac u ruci nego golub na grani' jedino im je razumljiva. S druge strane, postoji i otpor prema brokerima i berzi jer ljudi te rabote ne poznaju i plaše se da ih neko prevariti. Zbog svega toga se čini da će u novi biznis ulagati samo akcionari koji su mnogo veći od prosečno malih akcionara. Oni će imati veći kapital i baratati sa više informacija koje olakšavaju ulaganja u sigurne poslove.
Obični akcionari se, opet, mogu podeliti na one koji rade u «Hemofarmu» i one koji su van njega. Prvi imaju redovna, vrlo solidna primanja pa je za pretpostaviti da su, većinom, rešili probleme nabavke nameštaja, kućne tehnike i sličnih potrepština. Zato bi njih interesovala kupovina stvari koje do sada nisu mogli sebi priuštiti: dakle stanovi, kuće ili dobri automobili. Slučajno ili ne, tek u Vršcu je baš ovih dana otvorena ispostava jedne lizing firme. Što se tiče nekretnina, u poštanskim sandučićima zgrada u kojima stanuju radnici «Hemofarma» osvanule su propagande sveščice firmi koje prodaju stanove po Vršcu, Beogradu i Novom Sadu. Poznavaoci prilika očekuju da će cena stanova i kuća u Vršcu poskočiti, mada je već sada na nivou cena u Beogradu i Novom Sadu.
Akcionari koji nisu radili u farmaceutskom gigantu već u nekim slabim firmama najverovatnije će se opredeliti da zapuše rupe u domaćinstvu: da srede kuću ili sanitarije, obnove nameštaj, kupe nov televizor, frižider, zamrzivač, kompjuter deci i, eventualno, neki manji auto. Njima sigurno sve što su dobili neće biti dovoljno da se 'pokriju' ali će pomoći da malo 'stanu na noge'. U svakom slučaju, njima predstoje porodični obilasci prepunih rafova prodavnica i temeljno upoređivanje cena jer ne fali ništa ako se uštedi koji dinar. Osnovano se sumnja da će veći broj starijih taze eks-akcionara a sada vlasnika popriličnih suma novca, rešiti da dinare pretopi u neku od 'tvrdih' valuta kakve su evro, dolari ili 'švajcarci' i ostavi ih za 'crne dane', za pomoć deci i neplanirane troškove lečenja. Ali, i oni su na muci. Sumnjiva im je sva rabota sa padom evra jer šta ako kupe evre a on nastavi da pada? Biće na čistom gubitku. A šta ako dinar počne da gubi vrednost i obezvredi njihove zalihe? Koga je ujela zmija hiperinflacije i guštera se boji. No, pored sećanja na 1993.g. stoji i sećanje na propast uloga u bankama pa je dilema poprilična. To što centar Vršca, po broju otvorenih banaka, liči na biznis citadele nekih od svetskih metropola još uvek ne uliva poverenje. Ni serija reklama o Kraljeviću Marku koji se opametio, stavio pare u banku i veseli se kad mu prilegne kamata, nije preterano podsticajna. Zato kao dodatni stimulans na lokalnim medijima 'ide' oglas jedne banke koja nudi debele dinarske kamate, najpovoljniji kurs evra ako se dinari 'transformišu' u njih i još sijaset pogodnosti. Ali, da li je bankama za verovati? Za početak će se novci, sa namenskog računa, preseliti barem u sefove banaka jer ih nije sigurno čuvati u kući. Što, opet, verovatno neće sprečiti provalnike da, za svaki slučaj, posete one koji su imali akcije; da li će tako i biti videćemo u crnim hronikama narednih meseci.
Dakle, pošto je završena zvanična operacija prebacivanja novca na namenske račune građana, sledi duža, tajna operacija trošenja tog novca. Iza zatvorenih vrata i spuštenih zavesa, održavaće se porodična savetovanja, krojiti planovi i taktike. Želja će, naravno, biti više nego mogućnosti ali će ponešto biti 'pokriveno'. Naravno, ne treba zaboraviti da i članovi uža i šire rodbine, odnosno prijatelji i poznanici znaju da su srećnicima legle pare pa će i oni pokušati da se 'očešu' i pozajme koji dinar. Kako vreme bude proticalo tako će i tajne izlaziti na videlo: najlakše će se videti besni auti i džipovi koje voze dotadašnji solidni građani, ili će se pročuti, iz druge i treće ruke, da je taj-i-taj kupio kuću ili stan za sebe i decu bilo u nekom od prestižnih delova Vršca ili u nekom od važnih gradova Srbije. Vlasnici neće moći da izbegnu ogovaranja ali to i nije prevelika cena za toliki dobitak. Uostalom, ogovaranja će stići i na adresu onih koji su negde sklonili pare i tako nastavili svetlu tradiciju Kir Janje. Kako bilo da bilo, ako vas ovih dana pretekne neki besni auto kojim upravlja poznanik od koga takvu kupovinu niste očekivala, možda je i to posledica 'vršačke akcijske groznice'. Vremenom će i ova epidemija proći i pasti u zaborav a na videlo izaći ko je od nje zaista imao koristi i finansijski ozdravio a čije je poboljšanje bilo - prolazno.
Već nekoliko meseci unazad šuškalo se u Vršcu, sedištu «Hemofarma», da će doći do velike kupovine akcija od strane neke strane firme. Ovo je kod zaposlenih najpre otvorilo pitanje mogućih otpuštanja (jer je to redovna pojava u takivm slučajevima) a vrednost akcija bila je u drugom planu. Nagađanja o ovim pitanjima bila su različita, sve u zavisnosti od bliskosti sa 'dobro obaveštenim krugovima'. Sve ovo nije sprečavalo vlasnike akcija, koji nisu zaposleni u «Hemofarmu» da barataju sa ciframa koje bi se mogle zaraditi prodajom papira koji su od njih napravili kapitaliste. Kada je, konačno, obznanjeno ko kupuje i, još važnije, koliko plaća i najveći optimisti su bili prijatno iznenađeni ponudom. Posle agencijskih vesti na scenu su stupili lokalni mediji koji su informisali sugrađane gde i od kad do kad se primaju prijave za prodaju te apelovali da se ne stvaraju gužve jer ovo nije prodaja po sistemu 'ko prvi stigne'. Kako se rok za prijave bližio kraju, pored poziva za prijavu, krenule su i poruke obrazovnog profila. Posle preciziranje kako se i koliko plaća porez na dobit akcenat se bacao na krucijalno pitanje 'šta sa parama?' Jer primljene sume kreću se od par stotina hiljada dinara do više miliona. Jedan od predloga je da se pare ulože u novi biznis. Sudeći po pitanjima gledalaca-slušalaca programa koji su se bavili ovom temu, niko ili gotovo niko nije imao ni volje ni želje ni ideja na ovom planu. Za većinu akcionara svrha zarada od akcija je da se novci potroše. Oni niti znaju u šta bi uložili, niti imaju gde da se informišu, niti su, istinu govoreći, spremni da rizikuju. Logika 'bolje vrabac u ruci nego golub na grani' jedino im je razumljiva. S druge strane, postoji i otpor prema brokerima i berzi jer ljudi te rabote ne poznaju i plaše se da ih neko prevariti. Zbog svega toga se čini da će u novi biznis ulagati samo akcionari koji su mnogo veći od prosečno malih akcionara. Oni će imati veći kapital i baratati sa više informacija koje olakšavaju ulaganja u sigurne poslove.
Obični akcionari se, opet, mogu podeliti na one koji rade u «Hemofarmu» i one koji su van njega. Prvi imaju redovna, vrlo solidna primanja pa je za pretpostaviti da su, većinom, rešili probleme nabavke nameštaja, kućne tehnike i sličnih potrepština. Zato bi njih interesovala kupovina stvari koje do sada nisu mogli sebi priuštiti: dakle stanovi, kuće ili dobri automobili. Slučajno ili ne, tek u Vršcu je baš ovih dana otvorena ispostava jedne lizing firme. Što se tiče nekretnina, u poštanskim sandučićima zgrada u kojima stanuju radnici «Hemofarma» osvanule su propagande sveščice firmi koje prodaju stanove po Vršcu, Beogradu i Novom Sadu. Poznavaoci prilika očekuju da će cena stanova i kuća u Vršcu poskočiti, mada je već sada na nivou cena u Beogradu i Novom Sadu.
Akcionari koji nisu radili u farmaceutskom gigantu već u nekim slabim firmama najverovatnije će se opredeliti da zapuše rupe u domaćinstvu: da srede kuću ili sanitarije, obnove nameštaj, kupe nov televizor, frižider, zamrzivač, kompjuter deci i, eventualno, neki manji auto. Njima sigurno sve što su dobili neće biti dovoljno da se 'pokriju' ali će pomoći da malo 'stanu na noge'. U svakom slučaju, njima predstoje porodični obilasci prepunih rafova prodavnica i temeljno upoređivanje cena jer ne fali ništa ako se uštedi koji dinar. Osnovano se sumnja da će veći broj starijih taze eks-akcionara a sada vlasnika popriličnih suma novca, rešiti da dinare pretopi u neku od 'tvrdih' valuta kakve su evro, dolari ili 'švajcarci' i ostavi ih za 'crne dane', za pomoć deci i neplanirane troškove lečenja. Ali, i oni su na muci. Sumnjiva im je sva rabota sa padom evra jer šta ako kupe evre a on nastavi da pada? Biće na čistom gubitku. A šta ako dinar počne da gubi vrednost i obezvredi njihove zalihe? Koga je ujela zmija hiperinflacije i guštera se boji. No, pored sećanja na 1993.g. stoji i sećanje na propast uloga u bankama pa je dilema poprilična. To što centar Vršca, po broju otvorenih banaka, liči na biznis citadele nekih od svetskih metropola još uvek ne uliva poverenje. Ni serija reklama o Kraljeviću Marku koji se opametio, stavio pare u banku i veseli se kad mu prilegne kamata, nije preterano podsticajna. Zato kao dodatni stimulans na lokalnim medijima 'ide' oglas jedne banke koja nudi debele dinarske kamate, najpovoljniji kurs evra ako se dinari 'transformišu' u njih i još sijaset pogodnosti. Ali, da li je bankama za verovati? Za početak će se novci, sa namenskog računa, preseliti barem u sefove banaka jer ih nije sigurno čuvati u kući. Što, opet, verovatno neće sprečiti provalnike da, za svaki slučaj, posete one koji su imali akcije; da li će tako i biti videćemo u crnim hronikama narednih meseci.
Dakle, pošto je završena zvanična operacija prebacivanja novca na namenske račune građana, sledi duža, tajna operacija trošenja tog novca. Iza zatvorenih vrata i spuštenih zavesa, održavaće se porodična savetovanja, krojiti planovi i taktike. Želja će, naravno, biti više nego mogućnosti ali će ponešto biti 'pokriveno'. Naravno, ne treba zaboraviti da i članovi uža i šire rodbine, odnosno prijatelji i poznanici znaju da su srećnicima legle pare pa će i oni pokušati da se 'očešu' i pozajme koji dinar. Kako vreme bude proticalo tako će i tajne izlaziti na videlo: najlakše će se videti besni auti i džipovi koje voze dotadašnji solidni građani, ili će se pročuti, iz druge i treće ruke, da je taj-i-taj kupio kuću ili stan za sebe i decu bilo u nekom od prestižnih delova Vršca ili u nekom od važnih gradova Srbije. Vlasnici neće moći da izbegnu ogovaranja ali to i nije prevelika cena za toliki dobitak. Uostalom, ogovaranja će stići i na adresu onih koji su negde sklonili pare i tako nastavili svetlu tradiciju Kir Janje. Kako bilo da bilo, ako vas ovih dana pretekne neki besni auto kojim upravlja poznanik od koga takvu kupovinu niste očekivala, možda je i to posledica 'vršačke akcijske groznice'. Vremenom će i ova epidemija proći i pasti u zaborav a na videlo izaći ko je od nje zaista imao koristi i finansijski ozdravio a čije je poboljšanje bilo - prolazno.
0 komentara:
Постави коментар