Ako upitate nekog od vremešnijih stanovnika varoši pod kulom šta su bandere, dobićete vrlo precizan odgovor: to su drveni stubovi koje razvode žice sa strujom. Nikakvi betonski ili metalni stubovi ne spadaju u plemenitu i poštovanja vrednu kategoriju bandera. Jer banrede su dovele 'letriku' do svačije kuće pa običan čovek više nije morao da leže sa kokoškama ili da posluje pod slabašnim svetlom petrolejki. Kad je sijalica zasvetlela za paore kao da se otvorio još jedan dan. Posle je došao radio a još kasnije televizor pa 'veš mašina', frižider i električni šporet. Visoki drveni stubovi, nauljeni kako bi odoleli kišama i snegovima, sa keramičkim šoljama na vrhu, za koje su bile vezane žice, bili su zaslužni stanovnici ulica varoških i seoskih. Još ako je na banderi bila 'namontirana' velika lampa koja je, ispod širokog 'plekanog' šešira, čitavu noć obasjavala neki ćošak - kud ćeš većeg luksuza! Na uglovima, gde se spaja više 'grana' elektro vodova ili na mestima gde vetar umeo jače udara, osnovna bandera je 'pojačavana' pomoćnom koja bi je podupirala tako da je cela konstrukcija ličila na veliko slovo A.
Najstariji 'Vrštani' pamte prve bandere koje su, još pre onog Drugog rata, ukopavane u ulice u centru i oko centra. Stara centrala bila je na kraju grada, pored isto tako stare livnice. U ta vremena struja je bila privilegija samo onih bolje stojećih građana. Posle rata, u vreme obnove i izgradnje, razmileli su se stubovi i razvukle žice strujne i po varoškim malama, u kojima je živeo onaj 'mali' paorski i radnički svet. I mada je, kao i uvek kada su novine u pitanju, bilo onih koji se nećkaju ili protive, struja je masovno ulazila u kuće, makar tek u jednu sobu koja je, nekako, postajala najsvečanije mesto doma. Naravno, baš kao i sa svakom novom stvari i sa strujom je bilo problema: napon je varirao pa su sijalice često umele da čkilje, ili bi ona ulična 'crkla' ili bi osigurači na vrhu bandere pregoreli; u danima jake košave bivalo je da se pokidaju žice pa su pojedine ulice ali i čitavi delovi varoši ostajali u mraku. Ako se kvar desio u mirno vreme, valjalo je prijaviti ga u 'elektrodistribuciju' što je značilo put pod noge jer su privatni telefoni bili retki. Posle je trebalo čekati ekipu koja je stizala najčešće tek sutradan ili nekog od narednih dana. Ali, kako se to kaže, 'bolje ikad nego nikad'. Petrolejke su još uvek bile u pripravnosti i mogle da posluže kao ispomoć. Onda bi se, u prepodnevnim časovima, pred banderom zaustavio tamnozeleni džip UAZ i iz njega izašli radnici. Naravno da su se stanovnici ulice, oni stariji koji ne rade i najmlađi koji nisu u školi, okupili da im objasne kada se kvar desio, da li je bilo varničenja ili sličnih 'sumnjivih' dešavanja. Pošto saslušaju izveštaje, radnici su osmatrili problematično mesto i, konačno, jedan od njih bi iz džipa izvadio potreban alat a među njim i polukružne metalne nazuvke sa kukama. Pošto bi ih vezao za cipele, navukao bi rukavice i, konačno, vezao debeli kožni remen oko bandere i sebe. Sledilo je za decu spektakularno penjanje uz glatku banderu, kačenjem kuka za drvo, sve do vrha gde bi se zamenio osigurač, sijalica, naprsla šolja ili privezala žica. I dok je radnik silazio, šef bi radio vezom iz vozila javio da se uključi struja. Kako su sijalice i radio aparati oživljavali tako je na ulicu, u čast zaslužnima stizala po rakijica, sok ili uštipci i - život se vraćao u normalu.
Ceneći vrednost struje, stanovnici ulice su pazili na svoje bandere. Deca nisu smela da se igraju oko nje, da pokušavaju da se penju ili da urezuju svoja imena. Jedino što je bilo dozvoljeno bilo je kačenje umrlica, pribadanih 'rajsnedlama'; razni mali oglasi došli su kasnije zajedno sa betonskim stubovima. Briga za bandere podrazumevala je da vlasnik kuće ispred koje ona stoji redovno čupa travu i čisti uokolo nakupljeno lišće i papire jer vatra je bila stalni neprijatelj bandere, onako crne od ulja i smola kojima je premazana. U letnjim mesecima kada su, od toplote, ta ulja postajala tečnija, čitava bi ulica zamirisala na tu tešku hemiju. Ipak, vreme i nevreme su činili svoje i bandere su počele da pucaju, trule i dotrajavaju. Zamenili su ih betonski stubovi, četvrtasti, sa rupicama u koje su se udevali čelične šipke po kojima se radnik penjao do vrha. Na većim strujnim raskršćima su nicali metalni stubovi, oni od izukrštanih šipki. Nešto kasnije, sa telefonskim kablovima stigle su drvene bandere u koje su bili 'ušrafljene' šipke za penjanje. Ali, vreme prvih strujnih bandera polako je isticalo. Danas jedva da ih možete videti po ulicama grada pod kulom. One koje su još uvek uspravne broje svoje poslednje mesece službe. Sa banderama polako će nestati i poslednji spomenici vremena kada je struja bila blagodet a ne nešto što se podrazumeva, kada je život teško, sporo postajao bolji i kada su ljudi umeli da to olakšanje cene i poštuju ga.
Najstariji 'Vrštani' pamte prve bandere koje su, još pre onog Drugog rata, ukopavane u ulice u centru i oko centra. Stara centrala bila je na kraju grada, pored isto tako stare livnice. U ta vremena struja je bila privilegija samo onih bolje stojećih građana. Posle rata, u vreme obnove i izgradnje, razmileli su se stubovi i razvukle žice strujne i po varoškim malama, u kojima je živeo onaj 'mali' paorski i radnički svet. I mada je, kao i uvek kada su novine u pitanju, bilo onih koji se nećkaju ili protive, struja je masovno ulazila u kuće, makar tek u jednu sobu koja je, nekako, postajala najsvečanije mesto doma. Naravno, baš kao i sa svakom novom stvari i sa strujom je bilo problema: napon je varirao pa su sijalice često umele da čkilje, ili bi ona ulična 'crkla' ili bi osigurači na vrhu bandere pregoreli; u danima jake košave bivalo je da se pokidaju žice pa su pojedine ulice ali i čitavi delovi varoši ostajali u mraku. Ako se kvar desio u mirno vreme, valjalo je prijaviti ga u 'elektrodistribuciju' što je značilo put pod noge jer su privatni telefoni bili retki. Posle je trebalo čekati ekipu koja je stizala najčešće tek sutradan ili nekog od narednih dana. Ali, kako se to kaže, 'bolje ikad nego nikad'. Petrolejke su još uvek bile u pripravnosti i mogle da posluže kao ispomoć. Onda bi se, u prepodnevnim časovima, pred banderom zaustavio tamnozeleni džip UAZ i iz njega izašli radnici. Naravno da su se stanovnici ulice, oni stariji koji ne rade i najmlađi koji nisu u školi, okupili da im objasne kada se kvar desio, da li je bilo varničenja ili sličnih 'sumnjivih' dešavanja. Pošto saslušaju izveštaje, radnici su osmatrili problematično mesto i, konačno, jedan od njih bi iz džipa izvadio potreban alat a među njim i polukružne metalne nazuvke sa kukama. Pošto bi ih vezao za cipele, navukao bi rukavice i, konačno, vezao debeli kožni remen oko bandere i sebe. Sledilo je za decu spektakularno penjanje uz glatku banderu, kačenjem kuka za drvo, sve do vrha gde bi se zamenio osigurač, sijalica, naprsla šolja ili privezala žica. I dok je radnik silazio, šef bi radio vezom iz vozila javio da se uključi struja. Kako su sijalice i radio aparati oživljavali tako je na ulicu, u čast zaslužnima stizala po rakijica, sok ili uštipci i - život se vraćao u normalu.
Ceneći vrednost struje, stanovnici ulice su pazili na svoje bandere. Deca nisu smela da se igraju oko nje, da pokušavaju da se penju ili da urezuju svoja imena. Jedino što je bilo dozvoljeno bilo je kačenje umrlica, pribadanih 'rajsnedlama'; razni mali oglasi došli su kasnije zajedno sa betonskim stubovima. Briga za bandere podrazumevala je da vlasnik kuće ispred koje ona stoji redovno čupa travu i čisti uokolo nakupljeno lišće i papire jer vatra je bila stalni neprijatelj bandere, onako crne od ulja i smola kojima je premazana. U letnjim mesecima kada su, od toplote, ta ulja postajala tečnija, čitava bi ulica zamirisala na tu tešku hemiju. Ipak, vreme i nevreme su činili svoje i bandere su počele da pucaju, trule i dotrajavaju. Zamenili su ih betonski stubovi, četvrtasti, sa rupicama u koje su se udevali čelične šipke po kojima se radnik penjao do vrha. Na većim strujnim raskršćima su nicali metalni stubovi, oni od izukrštanih šipki. Nešto kasnije, sa telefonskim kablovima stigle su drvene bandere u koje su bili 'ušrafljene' šipke za penjanje. Ali, vreme prvih strujnih bandera polako je isticalo. Danas jedva da ih možete videti po ulicama grada pod kulom. One koje su još uvek uspravne broje svoje poslednje mesece službe. Sa banderama polako će nestati i poslednji spomenici vremena kada je struja bila blagodet a ne nešto što se podrazumeva, kada je život teško, sporo postajao bolji i kada su ljudi umeli da to olakšanje cene i poštuju ga.
0 komentara:
Постави коментар