U današnjem smutnom vremenu svakovrsne, velike i male, kriminalne rabote postale su deo svakodnevice koja nas manje ili više dotiče ali kojoj nikako ne možemo pobeći. Ocenama da je kriminal u porastu kao posledica nepostojanja efikasnih državnih institucija (policije i sudstva) odnosno kao rezultat protekle ratne decenije, tranzicije, siromašenje, sloma vrednosnih sistema, malo se šta ima dodati ili oduzeti. Zaokupljeni takvim dešavanjima gubimo iz vida da je kriminal, kao mračna slika svih ljudskih zajednica, postojao i u prethodnim vekovima odnosno da su naši preci takođe 'imali posla sa njim'. Tek poneki zapis otkriva kako je to nekada bilo. Za dešavanja u Vršcu i okolini, s kraja XVIII i u prvoj polovini XIX veka, dragoceni su anali Krištofa Bauman (1778-1857), bogatog vinogradara, učesnika i posmatrača svakodnevnog života Vršca; u želji da njegovi zapisi isprate što duži vremenski period, Bauman je sakupljao i kazivanja o događanjima pre njegovog rođenja. Zahvaljujući njegovoj upornosti i strpljenju, današnji čitalac može steći jasnu i bogatu sliku o maloj varošici pod Kulom. Među beleškama koje se tiču kako velikih istorijskih dešavanja tako i vremenskih (ne)prilika, bogatstva žetvi i berbi, cena žita, grožđa i vina, nalazimo i nekoliko koje bi pripadale 'kriminalnoj hronici' Vršca. Evo nekih od najupečatljivijih zapisa.
«1770. U krčmi Jona Stojgića prepoznali su razbojnika JOVANA GRIŠINA koji je dugo vremena činio nedela po Banatu. (On je i ranije bio više puta hvatan, ali je uvek uspevao da pobegne.)
Pošto je napustio krčmu, praćen je i uhvaćen i uhapšen ispod tadašnjeg pivarskog mosta, koji se nalazio na mestu gde je sada gostionica «Zlatna tacna». Zatim je okovan za jedan stub, a posle 24 časa pala je presuda - smrt na lomači. Na putu ka gubilištu pivarin kovač mu je užarenim kleštima desnu stranu, a blizu gubilišta i levu stranu grudi otkinuo. Grišin je zatim, kako je i glasila presuda, spaljen na lomači.»
Nakon zapisa o sudbini razbojnika Grišina, koji je Bauman čuo od nekog starijeg, sledi zapis o brutalnim događajima datiran čak 74 kasnije od prvog, dakle u 1844.g:
«7. avgusta u 10 sati pre podne utrčala su u kuću Jakoba Carana dva razbojnika, Gruja Paroš i Paul Geče, sa namerom da je opljačkaju. U kući su naišli na dvanestogodišnju Caranovu ćerku i osmogodišnju komšijinu ćerku i uplašenu decu su strahovito mučili, udarcima i pretnjom smrću pokušali da doznaju gde Caran drži novac. Prema svim izgledima oni bi decu stvarno i ubili da nije susedovo dete slučajno lupilo na zaključana ulična vrata i time oteralo razbojnike. Panduri su uhvatili Paula Gečea sa nožem kojim je u sobi pretio na smrt uplašenom detetu. Uhvaćen je u trenutku kada je pokušao da pobegne preko ograde, a njegovog druga Gruju Paroša sledili su do rita i tu ga kasnije uhvatili. Potom su ih svezali i ispred Gradske kuće pod vedrim nebom okovali i 11. avgusta, u nedelju, u 6 sati popodne, na polju sa desne strane vašarišta, prema presudi prekog suda, obesili.»
Nakon smrti Krištofa Baumana njegove zapise nastavio je Ludvig Eduard fon Hornau i među dešavanjima za 1863.g. zapisao i sledeće:
«25. jula, u tri popodne, obešena su tri razbojnika koje je preki sud osudio na smrt vešanjem zbog razbojništva učinjenog usred belog dana u upravnoj zgradi u Sočici (selu blizu Vršca).»
Mali broj kriminalnih događaja koji su 'zaslužili' da budu upisani, u gotovo 100 godina anala Baumana i njegovog nastavljača, svakako ne znači da su onomad bila bolja vremena; naprotiv, i tada je bilo prevara i pljački ali su drastičniji slučajevi u varošici bili retki i, očito, rešavani brzo i po kratkom postupku za koji je bio zadužen preki sud. Od tada do danas promenile su se države i pravni sistemi, svet je napredovao materijalno (pa i duhovno) ali je ona mračna strana društava i dalje prisutna i, reklo bi se, nažalost, buja, bivajući sve brutalnija. Jedino čega, za razliku od tada, danas nema jesu preki sudovi i javna smaknuća krivaca.
«1770. U krčmi Jona Stojgića prepoznali su razbojnika JOVANA GRIŠINA koji je dugo vremena činio nedela po Banatu. (On je i ranije bio više puta hvatan, ali je uvek uspevao da pobegne.)
Pošto je napustio krčmu, praćen je i uhvaćen i uhapšen ispod tadašnjeg pivarskog mosta, koji se nalazio na mestu gde je sada gostionica «Zlatna tacna». Zatim je okovan za jedan stub, a posle 24 časa pala je presuda - smrt na lomači. Na putu ka gubilištu pivarin kovač mu je užarenim kleštima desnu stranu, a blizu gubilišta i levu stranu grudi otkinuo. Grišin je zatim, kako je i glasila presuda, spaljen na lomači.»
Nakon zapisa o sudbini razbojnika Grišina, koji je Bauman čuo od nekog starijeg, sledi zapis o brutalnim događajima datiran čak 74 kasnije od prvog, dakle u 1844.g:
«7. avgusta u 10 sati pre podne utrčala su u kuću Jakoba Carana dva razbojnika, Gruja Paroš i Paul Geče, sa namerom da je opljačkaju. U kući su naišli na dvanestogodišnju Caranovu ćerku i osmogodišnju komšijinu ćerku i uplašenu decu su strahovito mučili, udarcima i pretnjom smrću pokušali da doznaju gde Caran drži novac. Prema svim izgledima oni bi decu stvarno i ubili da nije susedovo dete slučajno lupilo na zaključana ulična vrata i time oteralo razbojnike. Panduri su uhvatili Paula Gečea sa nožem kojim je u sobi pretio na smrt uplašenom detetu. Uhvaćen je u trenutku kada je pokušao da pobegne preko ograde, a njegovog druga Gruju Paroša sledili su do rita i tu ga kasnije uhvatili. Potom su ih svezali i ispred Gradske kuće pod vedrim nebom okovali i 11. avgusta, u nedelju, u 6 sati popodne, na polju sa desne strane vašarišta, prema presudi prekog suda, obesili.»
Nakon smrti Krištofa Baumana njegove zapise nastavio je Ludvig Eduard fon Hornau i među dešavanjima za 1863.g. zapisao i sledeće:
«25. jula, u tri popodne, obešena su tri razbojnika koje je preki sud osudio na smrt vešanjem zbog razbojništva učinjenog usred belog dana u upravnoj zgradi u Sočici (selu blizu Vršca).»
Mali broj kriminalnih događaja koji su 'zaslužili' da budu upisani, u gotovo 100 godina anala Baumana i njegovog nastavljača, svakako ne znači da su onomad bila bolja vremena; naprotiv, i tada je bilo prevara i pljački ali su drastičniji slučajevi u varošici bili retki i, očito, rešavani brzo i po kratkom postupku za koji je bio zadužen preki sud. Od tada do danas promenile su se države i pravni sistemi, svet je napredovao materijalno (pa i duhovno) ali je ona mračna strana društava i dalje prisutna i, reklo bi se, nažalost, buja, bivajući sve brutalnija. Jedino čega, za razliku od tada, danas nema jesu preki sudovi i javna smaknuća krivaca.
0 komentara:
Постави коментар