U Vršcu 'lepoj varoši', može se desiti da vam, zastanete li u šetnji zaokupljeni (ne)veselim mislima ili tek da bolje razgledate kakvu raskošnu baroknu fasadu ili šareni izlog, priđe postarija žena, zabrađena u crno, i zatraži «50 dinara»; ili će to biti starac čija će molba biti da mu date 20 dinara. Ukoliko u ispruženi dlan ne položite ništa tražioci će nastaviti niz ulicu i biće ih vrlo teško razlikovati od ostalih prolaznika. Kao i većina gradova ovdašnje zemlje, i Vršac ima svoje prosjake; svakako ih, u gradu pod kulom, ima manje nego u Beogradu ili Novom Sadu, Nišu i drugim, većim gradovima ali je njihovo prisustvo vidljivo i Vrščani su na njih svikli. Eventualna sociološka studija svakako bi mogla da raščlani ovu pojavu koja ima svoj tekući i istorijski lik. Svojevrsni nastavak vekovnih običaja jeste prošenje pred crkvom i na groblju; dati milostinju prosjaku na ulasku u crkvu ili izlasku sa groblja smatralo se, a tako je i danas, kao oblik simboličnog iskupljenja greha. Neki od načini traženja milostinje nestali su vremenom; takvo je prošenje 'pevanjem': onaj ko prosi 'pevanjem' ide ulicom i glasno peva a iz kuća ga pozivaju ili mu donose i u torbu stavljaju hranu. U svim slučajevima prosjaci su stariji ljudi ili bogalji. Ako se pred crkvom, na groblji ili na vratima pojave deca to često izaziva ljutnju onih koje mole.
U posleratnom vremenu izgradnje socijalizma prošenje je zabranjivano i proganjano ali nije moglo biti iskorenjeno. Stariji Vrštani sećaju se prosjaka ispred tada prokazanih crkava, one preko puta Vladičanskog dvora, ispred 'mala crkve' i velike na groblju; sećaju se takođe i Ciganki (danas Romkinja) koje su lupale na velike paorske kapije i tražile malo hrane ili staru odeću. Bilo je i starih Ciganki koje su, bez zaziranja, pitale ima li gazdarica neku 'matoru ili kunjavu' kokošku koju su spremno uzimale. Na pitanje kako mogu da jedu staru i bolesnu živinu, odgovor je bio lakonski: zaklana kokoš zakopavana je u zemlju preko noći a zemlja je izvlačila svaku boleštinu pa je, sutradan, na stolu bila pečena poslastica. Prosperitet je, makar i u vidu socijalne pomoći, smanjivao broj prosjaka pa ih u 'zlatnim' 1970-tim gotovi i nije bilo. Po obrnutom principu, kako je država počela siromašiti tako su se i prosjaci 'vratili'. Najpre su, u prvim godinama sankcija, prolaznike počeli zaustavljati pacijenti Psihijatrijske bolnice. Odeveni u rashodovane vojničke ili policijske šinjela, sa papučama ili starim cokulama na bosim nogama, musavi i raščupani, tražili bi cigaretu, neki dinar za cigare ili da kupe autobusku kartu i vrate se kući. Neki su bili miroljubivi ali je bilo i onih razdražljivih no, ozbiljnijih incidenata nije bilo. Po nekoj čudnoj logica što je broj pacijenata-prosjaka bivao manji njihovo mesto su zauzimali muškarci i žene za koje se, na prvi pogled, ne bi moglo reći da su psihijatrijski bolesnici. Ubrzo se ispostavilo da su to nevoljnici drugačije vrste, najčešće ostareli sugrađani bez ikakvih ili sa minimalnim primanjima koji su stidljivo pružali ruku i tražili nekoliko dinara. Ovi 'prikriveni' prosjaci i danas prolaze ulicama Vršca; onih drugih, 'vidljivih', mnogo je manje. Kasnih 90-tih i u prvim godinama novog milenijuma, pred zgradama nekih institucija, osvanule su Romkinje sa malom, musavom dečicom. Najpre je jedna, sa detetom koje je bazalo trotoarom i drugim, manjim, u naručju, sedela ispred Pošte. U prastarim kolicima bila je hrpa odeće i kese sa komadima hrane, verovatno izvađenim iz kontejnera. Majka bi sedela na stepenicama a na trotoaru je rašireno parče novina ili kakva krpa sa šakom sitnine. Porodica je, pred prolaznicima, jela, igrala se ali i svađala. Kada bi ih portiri ili policija oterali preselili bi se na drugu stranu ulice, ispred zgrade tadašnjeg SDK, ali ni tamo nisu uspeli da se duže ostanu. Iz nekoliko reči koje je prosjakinja bila voljna da razmeni nakon što joj se pruži nekoliko kovanica, moglo se saznati, pored uobičajene zahvalnosti 'da ti Bog da sreće i zdravlja', da nemaju ništa, da je muž otišao a oni spavaju u nekoj napuštenoj ruševini, da ne dobijaju nikakvu pomoć. Naravno, nikakvo fotografisanje nije dolazilo u obzir i takav predlog bio bi propraćen psovkama i kletvama. Da li zbog upornosti čuvara reda ili zbog jakih i hladnih vetrova koji su brisali ulicom, tek, prosjakinja i njena deca sve ređe su se mogli videti ispred Pošte dok ih, napokon, nije potpuno nestalo. Mnogo kraće je trajao pokušaj jedne starice da prosi ispred pekare u centru grada. Mesto jeste prometno ali ga samo put deli od glavnog ulaza u opštinu pa je prosjakinja uvek bila u vidokrugu opštinskih funkcionera i administrativaca koji bi odmah alarmirali policiju pa je ova izlazila na lice mesta i raščišćavala pločnik. Nekoliko prosjaka stajalo je ispred posećenijih prodavnica mešovite robe i pokušavalo da dobije sitninu ali niko od njih nije uspevao da se duže zadrže na ulici. Da li zato što i kupci odavno nemaju više od onoga što je jedva dovoljno za najnužnije potrebštine ili zato što su svi, opsednuti sopstvenom mukom, oguglali na tuđu bedu ili jad? Kako god bilo, prosjaci su postali deo ulične svakodnevice a njihova lica i ruke podsetnik da živimo u smutnim vremenima i opomena da je sreća prevrtljiva.
Prosjak koji se najduže zadržao na ulicama, u stvari na parkingu u centru Vršca, gde se može videti i danas, jeste muškarac srednjih godina koji u naručju nosi dečaka od kojih 8 godina. Detetova glava položena je na rame oca i čini se da neprestano spava. Dok jednom rukom pridržava dete prosjak drugu pruža prema vozaču koji upravo parkira vozilo. Reči gotovo da i nisu potrebne. Dovoljan je pogled na dete, mirno i bespomoćno, da se probudi saznanje da ima i većih muka od onih koje su se činile nerešive, da se zdravlje ne može kupiti a da je usud bolesnog deteta najteži svakom roditelju. U takvim trenucima bude se arhetipske praznoverice i za šaku dinara kupuje se malo katarze i iskupljenja.
U posleratnom vremenu izgradnje socijalizma prošenje je zabranjivano i proganjano ali nije moglo biti iskorenjeno. Stariji Vrštani sećaju se prosjaka ispred tada prokazanih crkava, one preko puta Vladičanskog dvora, ispred 'mala crkve' i velike na groblju; sećaju se takođe i Ciganki (danas Romkinja) koje su lupale na velike paorske kapije i tražile malo hrane ili staru odeću. Bilo je i starih Ciganki koje su, bez zaziranja, pitale ima li gazdarica neku 'matoru ili kunjavu' kokošku koju su spremno uzimale. Na pitanje kako mogu da jedu staru i bolesnu živinu, odgovor je bio lakonski: zaklana kokoš zakopavana je u zemlju preko noći a zemlja je izvlačila svaku boleštinu pa je, sutradan, na stolu bila pečena poslastica. Prosperitet je, makar i u vidu socijalne pomoći, smanjivao broj prosjaka pa ih u 'zlatnim' 1970-tim gotovi i nije bilo. Po obrnutom principu, kako je država počela siromašiti tako su se i prosjaci 'vratili'. Najpre su, u prvim godinama sankcija, prolaznike počeli zaustavljati pacijenti Psihijatrijske bolnice. Odeveni u rashodovane vojničke ili policijske šinjela, sa papučama ili starim cokulama na bosim nogama, musavi i raščupani, tražili bi cigaretu, neki dinar za cigare ili da kupe autobusku kartu i vrate se kući. Neki su bili miroljubivi ali je bilo i onih razdražljivih no, ozbiljnijih incidenata nije bilo. Po nekoj čudnoj logica što je broj pacijenata-prosjaka bivao manji njihovo mesto su zauzimali muškarci i žene za koje se, na prvi pogled, ne bi moglo reći da su psihijatrijski bolesnici. Ubrzo se ispostavilo da su to nevoljnici drugačije vrste, najčešće ostareli sugrađani bez ikakvih ili sa minimalnim primanjima koji su stidljivo pružali ruku i tražili nekoliko dinara. Ovi 'prikriveni' prosjaci i danas prolaze ulicama Vršca; onih drugih, 'vidljivih', mnogo je manje. Kasnih 90-tih i u prvim godinama novog milenijuma, pred zgradama nekih institucija, osvanule su Romkinje sa malom, musavom dečicom. Najpre je jedna, sa detetom koje je bazalo trotoarom i drugim, manjim, u naručju, sedela ispred Pošte. U prastarim kolicima bila je hrpa odeće i kese sa komadima hrane, verovatno izvađenim iz kontejnera. Majka bi sedela na stepenicama a na trotoaru je rašireno parče novina ili kakva krpa sa šakom sitnine. Porodica je, pred prolaznicima, jela, igrala se ali i svađala. Kada bi ih portiri ili policija oterali preselili bi se na drugu stranu ulice, ispred zgrade tadašnjeg SDK, ali ni tamo nisu uspeli da se duže ostanu. Iz nekoliko reči koje je prosjakinja bila voljna da razmeni nakon što joj se pruži nekoliko kovanica, moglo se saznati, pored uobičajene zahvalnosti 'da ti Bog da sreće i zdravlja', da nemaju ništa, da je muž otišao a oni spavaju u nekoj napuštenoj ruševini, da ne dobijaju nikakvu pomoć. Naravno, nikakvo fotografisanje nije dolazilo u obzir i takav predlog bio bi propraćen psovkama i kletvama. Da li zbog upornosti čuvara reda ili zbog jakih i hladnih vetrova koji su brisali ulicom, tek, prosjakinja i njena deca sve ređe su se mogli videti ispred Pošte dok ih, napokon, nije potpuno nestalo. Mnogo kraće je trajao pokušaj jedne starice da prosi ispred pekare u centru grada. Mesto jeste prometno ali ga samo put deli od glavnog ulaza u opštinu pa je prosjakinja uvek bila u vidokrugu opštinskih funkcionera i administrativaca koji bi odmah alarmirali policiju pa je ova izlazila na lice mesta i raščišćavala pločnik. Nekoliko prosjaka stajalo je ispred posećenijih prodavnica mešovite robe i pokušavalo da dobije sitninu ali niko od njih nije uspevao da se duže zadrže na ulici. Da li zato što i kupci odavno nemaju više od onoga što je jedva dovoljno za najnužnije potrebštine ili zato što su svi, opsednuti sopstvenom mukom, oguglali na tuđu bedu ili jad? Kako god bilo, prosjaci su postali deo ulične svakodnevice a njihova lica i ruke podsetnik da živimo u smutnim vremenima i opomena da je sreća prevrtljiva.
Prosjak koji se najduže zadržao na ulicama, u stvari na parkingu u centru Vršca, gde se može videti i danas, jeste muškarac srednjih godina koji u naručju nosi dečaka od kojih 8 godina. Detetova glava položena je na rame oca i čini se da neprestano spava. Dok jednom rukom pridržava dete prosjak drugu pruža prema vozaču koji upravo parkira vozilo. Reči gotovo da i nisu potrebne. Dovoljan je pogled na dete, mirno i bespomoćno, da se probudi saznanje da ima i većih muka od onih koje su se činile nerešive, da se zdravlje ne može kupiti a da je usud bolesnog deteta najteži svakom roditelju. U takvim trenucima bude se arhetipske praznoverice i za šaku dinara kupuje se malo katarze i iskupljenja.
0 komentara:
Постави коментар