Među lepim zgradama koje krase Vršac i kojima se varoš pod kulom ponosi među najlepšima je svakako zgrada Vladičanskog dvora. U ulici koja po njoj i nosi ime Dvorska (pre se, naravno, zvala Maršala Tita), sa pre koju godinu obnovljenom fasadom, preko puta Saborne crkve, gizdavo stoji već više od 250 godina. Mada je dvor znan svim 'Vrštanima' i njihovim gostima, njegova istorija ipak nije potpuno jasna, odnosno nije potkrepljena faktima te je vremenom, kako to i biva, nadopunjena slobodnom pričom, postala jedna od legendi na kojima se Vršac temelji i živi.
Nije znano kada je srpki živalj Vršca dobio svog episkopa; pretpostavlja se da se to desilo negde krajem XVI veka, nakon što je Egon Savojski proterao Turke iz ovih krajeva; takođe se pretpostavlja da je sedište episkopije bilo u manastiru u selu Mesić, na obodu Vršačkih bregova. Pred čestim upadima i najezdana Turaka, episkopija je 1722.g. iseljena u Karansebeš, u Rumuniji. Sledećih je godina Vršac pljačkan i paljen; 1738.g, u prvom turskom ratu, stanovnici su morali da beže iz varoši koju su, potom, opustošili i spalili pobunjeni Rumuni iz okoline. Povratnike na zgarišta desetkovala je i epidemija kuge. Ipak, sledeće su godine bile mirne i rodne pa se stanovništvo oporavilo. I u crkvenim poslovima došlo je do promena: 1748.g. za vladiku je izabran Jovan Georgijević koji odlučuje da se sedište episkopije smesti u Vršac, što je doprinelo da se u varoš doseli i mnogo Srba. Dolazak u novi grad 1749.g. postavio je pitanje sedišta crkvene eparhije koja bi morala biti dostojna rangu svog stanara i same eparhije, pošto je tadašnji prihod vršačke eparhije bio vrlo velik, čak 15.000 forinti. S druge strane, vladiku je pratio glas da je sklon raskošnom životu i pribiranju prihoda koji nisu uvek u potpunosti pošteno stečeni. Neki od savremenika dovodili su ove sklonosti u vezu sa vladikinim poreklom, sa tim da je sin tamburaša iz Sremskih Karlovaca, što je izazivalo revolt onih koji su na vladiku gledali sa simpatijama. Kako god bilo da bilo, vladika je odmah po dolasku u Vršac, pored dva vinograda, kupio i dva placa preko puta 'velike crkve' na kojima će biti građen njegov dvor. U sklopu priprema za radove angažovan je i neki pruski arhitekta sa zadatkom da projektuje dvor koji će ličiti na junkerske lovačke zamkove. Njemu je, navodno, sam vladika, na placevima, svojim štapom iscrtao konture temelja. I, godine 1757. započela je gradnja koja je dve godine kasnije okončana; u sklopu kompleksa sazidana je dvorska zgrada sa kapelom i pripadajuće zgrade ekonomata.
Ono što je ostalo nejasno bilo je kako je vladika uspeo da plati gradnju tako luksuzne zgrade. Te nejasnoće popunila je legenda koja se, u stvari, naslanja na ocene o karakteru i (ne)poštenju vladike. Elem, znajući da nema dovoljno novca, a željan da se istakne i bogatim dvorom, vladika je sazvao sveštenstvo i viđene, dobrostojeće Vrščane i, najavivši da će sagraditi dvor kakvog nadaleko nema a sve na ponos Vršca i pravoslavnih vernika, zamolio da svako priloži, na zajam, onoliko novca koliko može. Svakome je data potvrda o zajmu sa naznačenim danom vraćanja i pripadajućom kamatom. Želeći da se istaknu i pokažu svoje blagostanje i pravovernost, svi su pozvani dali novac. Tako su radovi na zidanju, uređenju i opremanju dvora tekli i završeni bez problema. Vladika je, kako je i obećao, posle osvećenja dvora najavio veliku proslavu na kojoj će zajmodavcima biti vraćen dug sa interesom. I svećanost se odvijala upravo kako je najavljeno sve dok, za trpezom, nije, nakon vladikinog uvodog slova, ustao vršački protoprezviter, i, kao najstariji sveštenik, započeo dugu zdravicu u čast vladike i njegovih dela koja služe na čast Vršcu i svim njegovim žiteljima. U žaru oduševljenih hvalospeva, besednik je iz mantije izvadio svoju potvrdu o zajmu, pocepao je i spalio na sveći, odručući se tako svog potraživanja u ime dobrobiti crkve. Potom je pozvao sve prisutne da i oni učine tako i dokažu svoju privrženost crkvi i rodu. Priča kaže da su prisutni, stegnutog grla, pocepali svoje potvrde ne želeći da ispadnu 'crne ovce' i nevernici. Tako se vladika uselio u velelepni dvor koji su platili, mimo redovnih davanja, njegovi sveštenici i stanovnici Vršca. I možda bi ovaj čin zaista izgledao kao dokaz predanosti, velikodušnosti i požrtvovanosti da legenda ne kaže da su galantnom potezu protoprezvitera prethodili dugi, poverljivi razgovori u kojima mu je vladika obećao da će samo njemu, ako ubedi druge da se odreknu potraživanja, isplatiti dug i nagradu za trud. U drugoj varijanti legende, ulogu 'velikodušnog' protoprezvitera odigrao je najbogatiji trgovac Vršca. Ko god od njih dvojice da je sklopio pogodbu sa vladikom ostao je, uprkos obavljenog posla, i bez duga i nagrade jer vladika nije hteo da isplati novac nikome ko nema potvrdu, što je oteralo sveštenika/trgovca u bolest a neki tvrde i bekstvo iz Vršca. Da li je zaista bilo kako priča kaže ili su nju izmislili zlobnici ostaje da svako za sebe odluči. U svakom slučaju, od dana kada je useljen, Vladičanski dvor primao je i pratio vladike i velikodostojnike, goste i obične namernike, postavši mesto po kome se Vršac prepoznaje - a tako je i dan danas.
Nije znano kada je srpki živalj Vršca dobio svog episkopa; pretpostavlja se da se to desilo negde krajem XVI veka, nakon što je Egon Savojski proterao Turke iz ovih krajeva; takođe se pretpostavlja da je sedište episkopije bilo u manastiru u selu Mesić, na obodu Vršačkih bregova. Pred čestim upadima i najezdana Turaka, episkopija je 1722.g. iseljena u Karansebeš, u Rumuniji. Sledećih je godina Vršac pljačkan i paljen; 1738.g, u prvom turskom ratu, stanovnici su morali da beže iz varoši koju su, potom, opustošili i spalili pobunjeni Rumuni iz okoline. Povratnike na zgarišta desetkovala je i epidemija kuge. Ipak, sledeće su godine bile mirne i rodne pa se stanovništvo oporavilo. I u crkvenim poslovima došlo je do promena: 1748.g. za vladiku je izabran Jovan Georgijević koji odlučuje da se sedište episkopije smesti u Vršac, što je doprinelo da se u varoš doseli i mnogo Srba. Dolazak u novi grad 1749.g. postavio je pitanje sedišta crkvene eparhije koja bi morala biti dostojna rangu svog stanara i same eparhije, pošto je tadašnji prihod vršačke eparhije bio vrlo velik, čak 15.000 forinti. S druge strane, vladiku je pratio glas da je sklon raskošnom životu i pribiranju prihoda koji nisu uvek u potpunosti pošteno stečeni. Neki od savremenika dovodili su ove sklonosti u vezu sa vladikinim poreklom, sa tim da je sin tamburaša iz Sremskih Karlovaca, što je izazivalo revolt onih koji su na vladiku gledali sa simpatijama. Kako god bilo da bilo, vladika je odmah po dolasku u Vršac, pored dva vinograda, kupio i dva placa preko puta 'velike crkve' na kojima će biti građen njegov dvor. U sklopu priprema za radove angažovan je i neki pruski arhitekta sa zadatkom da projektuje dvor koji će ličiti na junkerske lovačke zamkove. Njemu je, navodno, sam vladika, na placevima, svojim štapom iscrtao konture temelja. I, godine 1757. započela je gradnja koja je dve godine kasnije okončana; u sklopu kompleksa sazidana je dvorska zgrada sa kapelom i pripadajuće zgrade ekonomata.
Ono što je ostalo nejasno bilo je kako je vladika uspeo da plati gradnju tako luksuzne zgrade. Te nejasnoće popunila je legenda koja se, u stvari, naslanja na ocene o karakteru i (ne)poštenju vladike. Elem, znajući da nema dovoljno novca, a željan da se istakne i bogatim dvorom, vladika je sazvao sveštenstvo i viđene, dobrostojeće Vrščane i, najavivši da će sagraditi dvor kakvog nadaleko nema a sve na ponos Vršca i pravoslavnih vernika, zamolio da svako priloži, na zajam, onoliko novca koliko može. Svakome je data potvrda o zajmu sa naznačenim danom vraćanja i pripadajućom kamatom. Želeći da se istaknu i pokažu svoje blagostanje i pravovernost, svi su pozvani dali novac. Tako su radovi na zidanju, uređenju i opremanju dvora tekli i završeni bez problema. Vladika je, kako je i obećao, posle osvećenja dvora najavio veliku proslavu na kojoj će zajmodavcima biti vraćen dug sa interesom. I svećanost se odvijala upravo kako je najavljeno sve dok, za trpezom, nije, nakon vladikinog uvodog slova, ustao vršački protoprezviter, i, kao najstariji sveštenik, započeo dugu zdravicu u čast vladike i njegovih dela koja služe na čast Vršcu i svim njegovim žiteljima. U žaru oduševljenih hvalospeva, besednik je iz mantije izvadio svoju potvrdu o zajmu, pocepao je i spalio na sveći, odručući se tako svog potraživanja u ime dobrobiti crkve. Potom je pozvao sve prisutne da i oni učine tako i dokažu svoju privrženost crkvi i rodu. Priča kaže da su prisutni, stegnutog grla, pocepali svoje potvrde ne želeći da ispadnu 'crne ovce' i nevernici. Tako se vladika uselio u velelepni dvor koji su platili, mimo redovnih davanja, njegovi sveštenici i stanovnici Vršca. I možda bi ovaj čin zaista izgledao kao dokaz predanosti, velikodušnosti i požrtvovanosti da legenda ne kaže da su galantnom potezu protoprezvitera prethodili dugi, poverljivi razgovori u kojima mu je vladika obećao da će samo njemu, ako ubedi druge da se odreknu potraživanja, isplatiti dug i nagradu za trud. U drugoj varijanti legende, ulogu 'velikodušnog' protoprezvitera odigrao je najbogatiji trgovac Vršca. Ko god od njih dvojice da je sklopio pogodbu sa vladikom ostao je, uprkos obavljenog posla, i bez duga i nagrade jer vladika nije hteo da isplati novac nikome ko nema potvrdu, što je oteralo sveštenika/trgovca u bolest a neki tvrde i bekstvo iz Vršca. Da li je zaista bilo kako priča kaže ili su nju izmislili zlobnici ostaje da svako za sebe odluči. U svakom slučaju, od dana kada je useljen, Vladičanski dvor primao je i pratio vladike i velikodostojnike, goste i obične namernike, postavši mesto po kome se Vršac prepoznaje - a tako je i dan danas.
0 komentara:
Постави коментар