Početkom juna izlozi nekoliko prodavnica u centru grada pod kulom dobijaju posebne stanovnike - tabloe sa slikama učenika koji završavaju osnovne ili srednje škole. Raspored fotografija na tabloima odavno je znan: u gornjem redu nalazi se nastavnički 'kor' na čelu sa direktorom a zatim se nižu redovi đaka raspoređenih po različitim sistemima: po uspehu, razredima, polu. Odmah po smeštanju ovih šarenih tabli ispred njih se okupljaju zainteresovanih, od učenika koji bi hteli da vide kako su 'ispali', preko ponosnih roditelja i rodbine, do poznanika i slučajnih prolaznika. Svako od njih gleda ono što ga interesuje, samog sebe, svoje dete, simpatiju... Ova parada mladosti koja je prebrodila učeničke muke male i velike mature i kvalifikovala se za neke druge škole ili odlazak u 'pravi život' traje čitavo leto a interesenata za nju, čini se, svakodnevno ima. Osim tabloa koji će biti izložen u gradu, fotografska usluga podrazumeva i izradu, za svakog učenika, par kopija sopstvenog portreta i posebnu veliku fotografiju tabloa; ove, za mnoge generacije, prve 'ozbiljne' lične fotofrafije odnosno zajednička slika školskih drugova, postaju dragocene uspomene koje se čuvaju do kraja života.
Običaj isticanja tabloa poprilično je star; teško je utvrditi ko je i kada istakao prvi tablo ali se zna da postoje tabloi maturanata Gimnazije s početka 1920-tih a uz njih su i tabloi svršenih učenika zanatskih škola. U svakom slučaju radi se o lepoj i plemenitoj tradiciji u kojoj je spojen duh zajedništva male varoši odnosno promocije škole, njenih profesora i, konačno, učenika. Na tablou je svako u gradu mogao je videti ko su svršeni školarci, ko će, koliko sutra, biti novi činovnik ili trgovac. Potencijalni poslodavci mogli su razgledati lica budućih nameštenika. Oni koji su svršili svoje školovanje mogli su se podsetiti likova manje ili više omiljenih im profesora. S druge strane, svako od đaka bio je na zvaničan način predstavljen kao neko ko ulazi u veliki i ozbiljni život. Momci su znali da će ih gledati buduće udavače kao što su, u predratno vreme, ne tako brojne učenice bile mete čeznutljivih pogleda i tihih uzdaha. I posle II svetsko rata, u vremenima obnove i razvoja, tabloi su zadržali svoju 'promotivnu' ulogu, ovog puta novih generacija naprednih radnika i 'poštene inteligencije'. Kako su godine odmicale, broj slika učenika na tabloima je rastao, što zbog povećanja natalita što zbog bitnog povećanja broja učenika koje su roditelji slali u škole, onu obaveznu, osnovnu, i one koje su mogle da detetu otvore put u bolji život, kroz gimnaziju i ekonomsku, kasnije i pedagošku školu, odnosno školu za KV radnike (školu učenika u privredi, skraćeno ŠUP) ili poljoprivrednu školu. Tabloe je decenijama radio privatni fotograf «Foto Tomić» a kasnije, 1980-tih, u posao su se uključili i drugi fotografi. Poslednje decenije XX veka donele su i novotariju u liku kolor fotografija ali je sve drugo ostalo nepromenjeno, od važnog čina fotografisanja, preko pravljenja do isticanja tabloa. Na žalost, ono što se ne može zanemariti jeste smanjenje broja učenika koji završavaju škole, kao siguran dokaz da 'bela kuga' uzima svoj danak i 'skraćuje' mlade generacije koje pohađaju osnovne a potom i srednje škole. Svima njima će slika sa tabloa biti važna uspomena na neke prohujale godine. A biće im važno i da, sa tihom radošću i setom, zastanu pred tabloima nekih novih generacija. Zbog svega toga je ova tradicija dragocena i valjalo bi je i nadalje negovati i čuvati.
Običaj isticanja tabloa poprilično je star; teško je utvrditi ko je i kada istakao prvi tablo ali se zna da postoje tabloi maturanata Gimnazije s početka 1920-tih a uz njih su i tabloi svršenih učenika zanatskih škola. U svakom slučaju radi se o lepoj i plemenitoj tradiciji u kojoj je spojen duh zajedništva male varoši odnosno promocije škole, njenih profesora i, konačno, učenika. Na tablou je svako u gradu mogao je videti ko su svršeni školarci, ko će, koliko sutra, biti novi činovnik ili trgovac. Potencijalni poslodavci mogli su razgledati lica budućih nameštenika. Oni koji su svršili svoje školovanje mogli su se podsetiti likova manje ili više omiljenih im profesora. S druge strane, svako od đaka bio je na zvaničan način predstavljen kao neko ko ulazi u veliki i ozbiljni život. Momci su znali da će ih gledati buduće udavače kao što su, u predratno vreme, ne tako brojne učenice bile mete čeznutljivih pogleda i tihih uzdaha. I posle II svetsko rata, u vremenima obnove i razvoja, tabloi su zadržali svoju 'promotivnu' ulogu, ovog puta novih generacija naprednih radnika i 'poštene inteligencije'. Kako su godine odmicale, broj slika učenika na tabloima je rastao, što zbog povećanja natalita što zbog bitnog povećanja broja učenika koje su roditelji slali u škole, onu obaveznu, osnovnu, i one koje su mogle da detetu otvore put u bolji život, kroz gimnaziju i ekonomsku, kasnije i pedagošku školu, odnosno školu za KV radnike (školu učenika u privredi, skraćeno ŠUP) ili poljoprivrednu školu. Tabloe je decenijama radio privatni fotograf «Foto Tomić» a kasnije, 1980-tih, u posao su se uključili i drugi fotografi. Poslednje decenije XX veka donele su i novotariju u liku kolor fotografija ali je sve drugo ostalo nepromenjeno, od važnog čina fotografisanja, preko pravljenja do isticanja tabloa. Na žalost, ono što se ne može zanemariti jeste smanjenje broja učenika koji završavaju škole, kao siguran dokaz da 'bela kuga' uzima svoj danak i 'skraćuje' mlade generacije koje pohađaju osnovne a potom i srednje škole. Svima njima će slika sa tabloa biti važna uspomena na neke prohujale godine. A biće im važno i da, sa tihom radošću i setom, zastanu pred tabloima nekih novih generacija. Zbog svega toga je ova tradicija dragocena i valjalo bi je i nadalje negovati i čuvati.
0 komentara:
Постави коментар