Prikaz knjige „Vatrena linija“ Vase Pavkovića
Izdavač: „Orpheus“ Novi Sad, 2007.g.
U renomiranoj i pažljivo vođenoj ediciji „Panonska svetla“ novosadskog izdavača „Orpheus“ kao 17. tom pojavila se, pod naslovom „Vatrena linija“, knjiga izabranih i novih pesama Vase Pavkovića (1953). Pavković je već par decenija nezaobilazna figura ovdašnje savremene literarne ali i opštekulturne scene; njegova interesovanja prostiru se od likovne umetnosti preko stripa do književne istoriografije i kritike. Bilo koja oblast da je predmet njegovog interesovanja Pavković joj pristupa temeljno i znalački, za punim zamahom i poletom pa su, stoga, njegovi tekstovi atraktivni i relevantni, bilo da je reč o teorijsko-naučnim radovima ili novinskim tekstovima.
„Vatrena linija“ donosi odabrane pesme iz Pavkovićevih zbirki „Kaleidoskop“ (1981), „Opsesija“ (1985), „Telesna strast“ (1989), „Nesigurnost u tekstu“ (1994, drugo izdanje iz 1996.), „Konverzija“ (1994) i „Knjiga o lastavicama“ (2000) odnosno pregršt novih stihova; sveukupno 134 stranice poezije (malog, džepnog formata) kojima prethodi znalački i nadahnuti esej Vladimira Kopicla (koji je i sačinio ovaj izbor) o Pavkovićevoj pesničkoj umetnosti odnosno 20-tak stranica bibliografije. Čitaocu koji poseže za ovom knjigom i otvara je na stranici koja, posle naslova, obznanjuje da je reč o „izabranim i novim pesmama“, može se, isprva, učiniti da je obim knjige (pre)mali ali će njeno iščitavanja ponovo osnažiti onu staru maksimu da u stihovima ’rečima treba da bude tesno a mislima široko’. Jer svetovi koji se razastiru izvan i iznad reči/stihova ne poštuju zakone fizičke prirode već se pokoravaju neuhvativoj magiji i mistici estetike; ova magija može se racionalizovati ali taj pokušaj uvek je osuđen na nepotpunost pa i neprimerenost. Da li se zdravorazumski mogu opisati emocije? Može se pokušati ali i najbolji opis tek je indirektni izveštaj o dešavanju, dakle posredan i, otuda, neadekvatan; emocija pesme može se doživeti samo njenim ’konzumiranjem’ a sve ostalo je sekundarno tumačenje. Tajni rad pesme nagoveštava (pomalo otkrivajući pomalo mistifikujući ga) pesnik kada, na kraju knjige kaže da „U nekim od pesama načinio sam izvesne manje izmene, u skladu sa svojim aktuelnim osećanjem stvarnosti“. Kakvo je to ’osećanje stvarnosti’ i to ’aktuelno’? Kakav je njegov odnos prema zastareloj stvarnosti (kada je ona postala zastarela)? Jesu li, dakle, stihovi tek odraz stvarnosti ili su ipak (i uvek) ’više od života (stvarnosti)’?
Odustajući (makar i privremeno) od spekulacija i mistifikacija (jer ako se usredsredimo na njim one će bežati kao, poslužimo se slikom koja bi, čini nam se, i Pavkoviću bila bliska, ribe u vodi), posvetimo se poeziji sabranoj u „Vatrenu liniju“.
Prva knjiga otkriva pesnika koji ima jasan vidokrug tema i načina-vizura na koji ih sagledava. U stihovima dominira ton naizgled nehajne ali, u stvari, vrlo precizne analize dometa pesničkih izraza (u onom zanatskom segmentu) odnosno ispitivanja mogućnosti-otpornosti slika koje stihovi grade. Počev od buntovne pesme „O izvorima umetnosti“ (koja izjednačava đubre, mrtvačke sanduke i dečaštvo, ritualno ispijanje mastila, avangardne parole i navedene izvore), pesničko oko hvata slike trivijalne svakodnevice u sudaru sa njenom obesmišljenošću dodatno opterećene etičko-filosofsko-umetničkim toposima. Apsurd i groteska bujaju na mestu sudara telesnog i duhovnog (koje ni samo nije lišeno dilema i klopki) i sva je prilika da, kako to biva, „Obično se/ sve završava/ prozom.“ No, pesnik nije odustao od podaništva kraljici reči i ispisao je drugu pesničku zbirku (za koju kažu da ju je teže stvoriti nego prvu) u kojoj se nastavljaju samonametnute stilske vežbe sudaranja svetova koji su nerazmrsivo upleteni i upućeni jedan na drugi (a, istovremeno, uporno pokušavaju da se odvoje, pobegnu na svoju stranu). Posebno su efektni (i bolni) direktni, čeoni sudari dva sveta, dve stvarnosti koji u trenu poništavaju koncepte sanjanja i delanja („Života ti dođi, pomozi mi!“ u pesmi „Ispomoć“ ili „Bespolni anđeo proleće... lista „Politiku“: „Treba.../ jačati subjektivne/ socijalističke/ snage.“ u pesmi „Noć i dan“). U zbirci „Telesna strast“ posle urnebesne pesme „U predgrađu“ gde posle pitanja „Da li zaboravljam svoju dušu?“ sledi neočekivani odgovor „Ne./ Tu je, u zadnjem džepu,/ spremna za jednokratnu upotrebu.“ i koja ostavlja čitaocu dilemu da li je u pitanju papirna maramica ili kondom, sledi novi krug obilazaka predgrađa svagdanjih i naglašenih jezičkih proigravanja koja će izmeštati ionako iščašene prizore i mentalne odraze. Sledstveno naslovu knjige „Nesigurnost u tekstu“ roje se slike stvarnosti a reči pokušavaju da ih prate, često potpomognute citatima (kojima se dotiču drugi svetovi i ljudi koji su ih sazdali i koji svedoče da jezik jeste veličanstven u svojoj univerzalnosti i nesavršenosti). I svuda je korov i ruševine i jezero (izgrađivano i nadograđivano prekucavanjem teksta) da bi onda i Kvazimodo i Pavković izrekli jednostavno-nadumnu rečenicu-tvrdnju „I odmah je veče.“ „Konverzija“ velikog u malo ili, redovnije, malog i marginalnog u zaokruženo svojevrsni je uvod u „Knjigu o lastavicama“ koja će elegantno, melanholično, samosvesno i samodovoljno otkrivati mikrokosmose egzistencije i emocija u svetu koji je napokon spoznat (nepotpuno ali dovoljno da mu se odrekne pravo da ultimativno zahteva pokornost i uvažavanje). Za čoveka koji je dovoljno dugo živeo i bio svestan sebe i sveta oko sebe ništa veliko, bitno i važno više ne postoji, „Život se sve češće javlja po krajevima/ jezika odnosno pesama, sa ivice gustog/ prosedea vreba u mene: zaboravljeni život:“ (u pesmi „Interpunkcija“). Zadovoljstvo postojanja jeste u izmirenju sa sopstvenom prošlošću i sa primarnom okolinom-prirodom, uživanju u spoznaji trenutka i čuvanju tih iskustava.
Pavkovićev svet je mnoštvo svetova i motiva: sirotinjsko predgrađe (koje podrazumeva i metropolu negde iza leđa; to što intenzivne urbenosti nema u stihovima ne briše pesnikovo osećanje-iskustvo života u gradu od koga se on odmiče i odstupa posetama predelima detinjstva), otac (njegova smrt i nikad dorečeni dijalozi sa njim), literatura, ribolov, ptice, male životinje i insekti, biljke, pustara, napredovanje korova, jezička iskušenja, smene dana, noći i godišnjih doba, etičke i estetičke dileme, mene u emotivnim vezama... U prepletajima, srazovima i spojevima pitanja i odgovora, ćutanja i gledanja razvijaju se pesme sklone da, u finalnom stihu izbace iz ravnoteže prethodno čitanje; kada se iznenađenje pred neočekivanim povuče razaznaje se čudnovati prozor, hrabar, vanredan i itekako intrigantan. Pesnik se ne libi da provocira svojim nesputanim igrarijama od kojih se može zavrteti u glavi ali će, kad se magla pred očima razbistri, slika biti kristalno bistra i jasna. A na njoj će se videti ono što se, kao pojavno, lako prepoznaje ali će njen neraskidivi deo biti i odblesci duhovnih pejzaža, nekada samo kao senke telesnog ali ne tako retko i kao primarni obrazac po čijim se pravilima i obodima raspoređuju realiteti i dešavanja u njemu. Šta je primarno u stvarnosti koju svako od nas živi, telesno ili duhovno, koja je prava mera njihovog mešanja, jeste dilema koju pesnik iznova i iznova postavlja dajući odgovore, naizgled iste ali različite (ima li uopšte jednog jedinog odgovora?). Gde je ta vatrena linija između egzistencijalnih likova koji se, manje ili više uspešno, stapaju u jednu ličnost, u jednom životu istovremeno samosvojnom i neponovljivom ali i sazdanom od bezbroj arhetipskih segmenata?
Nove Pavkovićeve pesme sledeći su koraci u istaživanju puteva kojima teče ta vatrena linija. Ima tu opet prirode iz koje se krenulo i ka kojoj se, kao prema ultimativnom reperu, sa asfalta i sa knjiških stranica, stremi. Prisutne su i jezičke ’uspomene’, svest da reči imaju svoj vek trajanja, da im se značenja zaboravljaju i brišu i da sa njima nestaju i delovi svetova, delovi svesti. Prizori običnog, tihog postojanja ne mogu se spoznati ako nedostaju odgovarajuće reči, ranjivi su i krhki ako im se ne dozvoli da imaju svoja imena; a nešto se loše desilo jeziku jer (u pesmi „Posle vizije“) „Nekada je jezik bio produktivan/ i smion; i mogao je celu/ reč ili njeno svetlo bočno značenje/ da ukrade (ako si samo nepažljiv)/ i odnese u svoje obližnje gnezdo...“ baš kao svraka neka vragolasta obeznanjena jugovinom kakvom davnom...
Pesništvo Vase Pavkovića raritetno je u savremenoj srpskoj poeziji; krasi je široka paleta tonova: intelektualna uzbudljivost, neobuzdana vrcavost duha, elegantna emotivnost, dozirana melanholija, čista radost slobodne i delikatne igrarije jezikom i značenjima... Svi ovi segmenti slažu se u rafinirano izbalansirani mozaik duboke slike bića zapitanog nad smislom svog ali i svekolikog postojanja i trajanja.
Izdavač: „Orpheus“ Novi Sad, 2007.g.
U renomiranoj i pažljivo vođenoj ediciji „Panonska svetla“ novosadskog izdavača „Orpheus“ kao 17. tom pojavila se, pod naslovom „Vatrena linija“, knjiga izabranih i novih pesama Vase Pavkovića (1953). Pavković je već par decenija nezaobilazna figura ovdašnje savremene literarne ali i opštekulturne scene; njegova interesovanja prostiru se od likovne umetnosti preko stripa do književne istoriografije i kritike. Bilo koja oblast da je predmet njegovog interesovanja Pavković joj pristupa temeljno i znalački, za punim zamahom i poletom pa su, stoga, njegovi tekstovi atraktivni i relevantni, bilo da je reč o teorijsko-naučnim radovima ili novinskim tekstovima.
„Vatrena linija“ donosi odabrane pesme iz Pavkovićevih zbirki „Kaleidoskop“ (1981), „Opsesija“ (1985), „Telesna strast“ (1989), „Nesigurnost u tekstu“ (1994, drugo izdanje iz 1996.), „Konverzija“ (1994) i „Knjiga o lastavicama“ (2000) odnosno pregršt novih stihova; sveukupno 134 stranice poezije (malog, džepnog formata) kojima prethodi znalački i nadahnuti esej Vladimira Kopicla (koji je i sačinio ovaj izbor) o Pavkovićevoj pesničkoj umetnosti odnosno 20-tak stranica bibliografije. Čitaocu koji poseže za ovom knjigom i otvara je na stranici koja, posle naslova, obznanjuje da je reč o „izabranim i novim pesmama“, može se, isprva, učiniti da je obim knjige (pre)mali ali će njeno iščitavanja ponovo osnažiti onu staru maksimu da u stihovima ’rečima treba da bude tesno a mislima široko’. Jer svetovi koji se razastiru izvan i iznad reči/stihova ne poštuju zakone fizičke prirode već se pokoravaju neuhvativoj magiji i mistici estetike; ova magija može se racionalizovati ali taj pokušaj uvek je osuđen na nepotpunost pa i neprimerenost. Da li se zdravorazumski mogu opisati emocije? Može se pokušati ali i najbolji opis tek je indirektni izveštaj o dešavanju, dakle posredan i, otuda, neadekvatan; emocija pesme može se doživeti samo njenim ’konzumiranjem’ a sve ostalo je sekundarno tumačenje. Tajni rad pesme nagoveštava (pomalo otkrivajući pomalo mistifikujući ga) pesnik kada, na kraju knjige kaže da „U nekim od pesama načinio sam izvesne manje izmene, u skladu sa svojim aktuelnim osećanjem stvarnosti“. Kakvo je to ’osećanje stvarnosti’ i to ’aktuelno’? Kakav je njegov odnos prema zastareloj stvarnosti (kada je ona postala zastarela)? Jesu li, dakle, stihovi tek odraz stvarnosti ili su ipak (i uvek) ’više od života (stvarnosti)’?
Odustajući (makar i privremeno) od spekulacija i mistifikacija (jer ako se usredsredimo na njim one će bežati kao, poslužimo se slikom koja bi, čini nam se, i Pavkoviću bila bliska, ribe u vodi), posvetimo se poeziji sabranoj u „Vatrenu liniju“.
Prva knjiga otkriva pesnika koji ima jasan vidokrug tema i načina-vizura na koji ih sagledava. U stihovima dominira ton naizgled nehajne ali, u stvari, vrlo precizne analize dometa pesničkih izraza (u onom zanatskom segmentu) odnosno ispitivanja mogućnosti-otpornosti slika koje stihovi grade. Počev od buntovne pesme „O izvorima umetnosti“ (koja izjednačava đubre, mrtvačke sanduke i dečaštvo, ritualno ispijanje mastila, avangardne parole i navedene izvore), pesničko oko hvata slike trivijalne svakodnevice u sudaru sa njenom obesmišljenošću dodatno opterećene etičko-filosofsko-umetničkim toposima. Apsurd i groteska bujaju na mestu sudara telesnog i duhovnog (koje ni samo nije lišeno dilema i klopki) i sva je prilika da, kako to biva, „Obično se/ sve završava/ prozom.“ No, pesnik nije odustao od podaništva kraljici reči i ispisao je drugu pesničku zbirku (za koju kažu da ju je teže stvoriti nego prvu) u kojoj se nastavljaju samonametnute stilske vežbe sudaranja svetova koji su nerazmrsivo upleteni i upućeni jedan na drugi (a, istovremeno, uporno pokušavaju da se odvoje, pobegnu na svoju stranu). Posebno su efektni (i bolni) direktni, čeoni sudari dva sveta, dve stvarnosti koji u trenu poništavaju koncepte sanjanja i delanja („Života ti dođi, pomozi mi!“ u pesmi „Ispomoć“ ili „Bespolni anđeo proleće... lista „Politiku“: „Treba.../ jačati subjektivne/ socijalističke/ snage.“ u pesmi „Noć i dan“). U zbirci „Telesna strast“ posle urnebesne pesme „U predgrađu“ gde posle pitanja „Da li zaboravljam svoju dušu?“ sledi neočekivani odgovor „Ne./ Tu je, u zadnjem džepu,/ spremna za jednokratnu upotrebu.“ i koja ostavlja čitaocu dilemu da li je u pitanju papirna maramica ili kondom, sledi novi krug obilazaka predgrađa svagdanjih i naglašenih jezičkih proigravanja koja će izmeštati ionako iščašene prizore i mentalne odraze. Sledstveno naslovu knjige „Nesigurnost u tekstu“ roje se slike stvarnosti a reči pokušavaju da ih prate, često potpomognute citatima (kojima se dotiču drugi svetovi i ljudi koji su ih sazdali i koji svedoče da jezik jeste veličanstven u svojoj univerzalnosti i nesavršenosti). I svuda je korov i ruševine i jezero (izgrađivano i nadograđivano prekucavanjem teksta) da bi onda i Kvazimodo i Pavković izrekli jednostavno-nadumnu rečenicu-tvrdnju „I odmah je veče.“ „Konverzija“ velikog u malo ili, redovnije, malog i marginalnog u zaokruženo svojevrsni je uvod u „Knjigu o lastavicama“ koja će elegantno, melanholično, samosvesno i samodovoljno otkrivati mikrokosmose egzistencije i emocija u svetu koji je napokon spoznat (nepotpuno ali dovoljno da mu se odrekne pravo da ultimativno zahteva pokornost i uvažavanje). Za čoveka koji je dovoljno dugo živeo i bio svestan sebe i sveta oko sebe ništa veliko, bitno i važno više ne postoji, „Život se sve češće javlja po krajevima/ jezika odnosno pesama, sa ivice gustog/ prosedea vreba u mene: zaboravljeni život:“ (u pesmi „Interpunkcija“). Zadovoljstvo postojanja jeste u izmirenju sa sopstvenom prošlošću i sa primarnom okolinom-prirodom, uživanju u spoznaji trenutka i čuvanju tih iskustava.
Pavkovićev svet je mnoštvo svetova i motiva: sirotinjsko predgrađe (koje podrazumeva i metropolu negde iza leđa; to što intenzivne urbenosti nema u stihovima ne briše pesnikovo osećanje-iskustvo života u gradu od koga se on odmiče i odstupa posetama predelima detinjstva), otac (njegova smrt i nikad dorečeni dijalozi sa njim), literatura, ribolov, ptice, male životinje i insekti, biljke, pustara, napredovanje korova, jezička iskušenja, smene dana, noći i godišnjih doba, etičke i estetičke dileme, mene u emotivnim vezama... U prepletajima, srazovima i spojevima pitanja i odgovora, ćutanja i gledanja razvijaju se pesme sklone da, u finalnom stihu izbace iz ravnoteže prethodno čitanje; kada se iznenađenje pred neočekivanim povuče razaznaje se čudnovati prozor, hrabar, vanredan i itekako intrigantan. Pesnik se ne libi da provocira svojim nesputanim igrarijama od kojih se može zavrteti u glavi ali će, kad se magla pred očima razbistri, slika biti kristalno bistra i jasna. A na njoj će se videti ono što se, kao pojavno, lako prepoznaje ali će njen neraskidivi deo biti i odblesci duhovnih pejzaža, nekada samo kao senke telesnog ali ne tako retko i kao primarni obrazac po čijim se pravilima i obodima raspoređuju realiteti i dešavanja u njemu. Šta je primarno u stvarnosti koju svako od nas živi, telesno ili duhovno, koja je prava mera njihovog mešanja, jeste dilema koju pesnik iznova i iznova postavlja dajući odgovore, naizgled iste ali različite (ima li uopšte jednog jedinog odgovora?). Gde je ta vatrena linija između egzistencijalnih likova koji se, manje ili više uspešno, stapaju u jednu ličnost, u jednom životu istovremeno samosvojnom i neponovljivom ali i sazdanom od bezbroj arhetipskih segmenata?
Nove Pavkovićeve pesme sledeći su koraci u istaživanju puteva kojima teče ta vatrena linija. Ima tu opet prirode iz koje se krenulo i ka kojoj se, kao prema ultimativnom reperu, sa asfalta i sa knjiških stranica, stremi. Prisutne su i jezičke ’uspomene’, svest da reči imaju svoj vek trajanja, da im se značenja zaboravljaju i brišu i da sa njima nestaju i delovi svetova, delovi svesti. Prizori običnog, tihog postojanja ne mogu se spoznati ako nedostaju odgovarajuće reči, ranjivi su i krhki ako im se ne dozvoli da imaju svoja imena; a nešto se loše desilo jeziku jer (u pesmi „Posle vizije“) „Nekada je jezik bio produktivan/ i smion; i mogao je celu/ reč ili njeno svetlo bočno značenje/ da ukrade (ako si samo nepažljiv)/ i odnese u svoje obližnje gnezdo...“ baš kao svraka neka vragolasta obeznanjena jugovinom kakvom davnom...
Pesništvo Vase Pavkovića raritetno je u savremenoj srpskoj poeziji; krasi je široka paleta tonova: intelektualna uzbudljivost, neobuzdana vrcavost duha, elegantna emotivnost, dozirana melanholija, čista radost slobodne i delikatne igrarije jezikom i značenjima... Svi ovi segmenti slažu se u rafinirano izbalansirani mozaik duboke slike bića zapitanog nad smislom svog ali i svekolikog postojanja i trajanja.
0 komentara:
Постави коментар