Planetu Uran otkrio je slučajno (ili sticajem srećnih okolnosti) 1781. godine britanski astronoma Vilijem Heršela i dao joj ime ’Džordžova zvezda’ u čast svog mecene, kralja Džordža III. Kasnije je planeta, kraće vreme, zvana Heršel da bi ime Uran, predloženo od nemačkog astronoma Johana Elert Bodea, postalo opšteprihvaćeno krajem XIX veka. Uran je po udaljenosti od Sunca sedma planeta i kruži izvan Saturnove orbite odnosno unutra Neptunove orbite; jedna orbita Urana oko Sunca traje 84 godine. Zbog specifične, gotovo vodoravne ose, svaki pol Urana okrenut je Suncu 42 godine odnosno sledeće 42 godine je ’u mraku’. Sonda „Vojadžer 2“ je utvrdio da je temperatura na ekvatoru veća nego na osunčanom polu; za ovu pojavu još nije ponuđeno zadovoljavajuće objašnjenje. Uranova rotacija je retrogradna odnosno obrnuta u odnosu na Zemlju i većinu ostalih planeta Sunčevog sistema. Viđen kroz teleskop Uran je mali plavo-zelenkasti disk što je posledica atmosfere sastavljene od vodonika i helijuma sa tragovima metana. Temperatura u gornjim slojevima Uranovae atmosfere je -214 stepeni a tamošnji vetrovi duvaju brzinama od 580 km/h. Oko Urana kruži više uskih prstenova (do danas je poznato 11 prstenova); prvih pet prstenova teleskopski je osmotreno je 1977.g; „Vojadžer 2“ januara 1986.g. otkrio je još četiri prstena a kasnije su opaženi novi prstenovi. Uran ima 27 satelita; dva najveća, Oberon i Titaniju, otkrio je Heršel 1787.g. Lasel je 1851 opazio Umbriel i Ariel, 1948.g. Kuiper je osmotrio Mirandu. Sonda „Vojadžer 2“ otkrila je 11 novih satelita.
Uran je naprasno ’razbio’ dotadašnju granicu Sunčevog sistema koji se ’završavao’ Saturnom. Već ova činjenica bila je dovoljno atraktivna za autora skrivenog iza pseudonima Gospodin Vivenair da 1784.g. objavi priču „Skorašnje putovanje izvedeno kroz vazduh aerostatičnom loptom, uobičajeno nazvanom vazdušni balon, sa ove zemaljske kugle do novootkrivene planete, Džordžove zvezda“. Autorova mašta u opisivanju svakojakih čudesa nove planete ipak nije nagnala njegove savremenike da mu se pridruže pa je Uran uglavnom zaboravljen kao literarna tema sve do početka XX veka. Delimični izuzetak je roman «Putovanje na druge svetove: romansa budućnosti» Džona Džakoba Astora, iz 1894.g. u kome se Uran pominje više puta ali je pravo putovanje na ovaj svet i Neptun odnosno Kasandru ostavljeno za neku drugu (literarnu) priliku (koje nije bilo jer je Astor potonuo sa Titanikom, 1912.g.) U tzv. palp-petparačkom periodu američke naučne fantastike, od druge polovina 1920-tih pa do II svetskog rata, Uran je ’trošen’ kao pozadina za razne junačke poduhvate dobrih momaka protiv svakojakih nevaljalaca; u stvari, čitav Sunčevi sistem je tretiran kao nova-svemirska ’divlja granica’ (koja je nasledila vestern Divlji Zapad) prepuna opasnosti za ranjivu Zemlju. Jedan od beskompromisnih heroja ovog perioda, slavni Bak Rodžers, u svojoj strip inkarnaciji (a pojavljivao se, od 1928.g. u romanima, radio i filmskim serijalima), otkrio je na Uranu čak i zatvorene eko-sisteme i robote. Ipak, bilo je i autora koji su naučnu fantastiku shvatali ozbiljno; takav je bio Stenli Vajnbaum (1902-1935) koji je u svojim pričama o planetama pokušavao da ostane veran naučnim činjenicama koje nadograđuje spekulacijama. U priči „Planeta sumnje“ iz 1935.g. svemirski istraživački brod u večitoj magli severnog pola Urana naslućuje čudnovata bića. Priča „Oblaci iznad Urana“ R. R. Vinterbotama iz 1937.g. jedna je rutinskih akcionih proza koje su, sticajem okolnosti, smeštene na ivicu ’divlje svemirske granice’.
Pojavljivanja Urana u delima naučne fantastike nastavilo se i u drugoj polovini XX veka. Razvoj filmske tehnike pomogao je da planete, i Uran među njima, izgledaju uverljivije i atraktivnije za gledaoce (što ne znači da je i smislenost priča napredovala). Tako je i sa filmom „Putovanje na sedmu planetu“ iz 1962.g. u kome astronauti na Uranu otkrivaju jednooki mozak koji hoće da zarobi njihove umove, vrati ih na Zemlju a onda i tamo preuzme kontrolu. U lutka TV seriji „Svemirska patrola“ tokom 1960-tih Uran će biti uporište vanzemaljaca koji žele da pokore Zemlju ili će ga nastanjivati neprijateljski raspoložene biljke. U TV seriji „Doktor Hu“ Uran je jedina planeta u Univerzumu na kojoj se može naći dragoceni mineral Taranium. Pisac Remzi Kempbel je u priči „Insektima sa Šagaia“ (1964), koja je deo razrade Lavkraftovih „Čulu mitova“, Uran, poznat kao L’gi’hiks, nastanio metalnim bićima sa mnoštvom nogu koja obožavaju boga Lroga. Roman „Svet izvan vremena“ (1976) Larija Nivena opisuje kako Uran, opremljen masivnim fuzionim motorom, biva iskorišćen da udalji Zemlju od pomahnitalog Sunca. Filip Hoze Farmer je među pričama iz knjige „Planete“ (1985) napisao i jednu o Uranu pod veselim imenom „Uran ili Neidentifikovani leteči objekti protiv Federalne poreske administracije“. Džefri Lendis u priči „U plavom ambisu“ iz zbirke „Mesto udara i druge kvantne fikcije“ (2001) opisuje akspediciju koja na Uranu traži dokaze o postojanju života. U alegorijskoj priči Vejna Dajra „Pokloni sa Eikis“ (2002) Eikis je ženska osoba sa Uranusa koja na Zemlju šalje mudrost i duhovnost. Prema romanu „Plavom Marsu“ Kima Stenlija Robinsona (delu serijala o naseljavanju Marsa, 1997), Uranovi meseci su kolonizovani i, uz pomoć fuzionih motora, dignuti na više orbite da bi dobili više svetla; u „Plavom Marsu“ junaci posećuju koloniju na mesecu Miranda a pominje se i naseobina na Titaniji. Miranda je pozornica priče „U Mirandinom rascepu“ Dejvida Nordleja. U TV seriji „Crveni patuljak“ na Mirandi postoji velika svemirska luka. U kompjuterskoj igrici „Naslednici“ na Uranovom mesecu Oberon nalaze se rudnici gvožđa i platinijuma. U igrici „Neljudski svemir“ Kina počinje da sakuplja helijum-3 iz Uranove atmosfere nadmečući se sa Amerikom koja isti lelemenat sakuplja na Saturnu.
Uran očito, uprkos udaljnosti, intrigira stvaraoce naučne fantastike; čini se da su upravo njegova tajanstvenost i negostoljubivost pravi izazov za hrabre Zemljane. A dok neka nova svemirska sonda ne otkrije egzaktne podatke o Uranu, naučna fantastika će znatiželjnike snabdevati atraktivnim sadržajima o čudnoj, plavo-zelenkastoj planeti.
Uran je naprasno ’razbio’ dotadašnju granicu Sunčevog sistema koji se ’završavao’ Saturnom. Već ova činjenica bila je dovoljno atraktivna za autora skrivenog iza pseudonima Gospodin Vivenair da 1784.g. objavi priču „Skorašnje putovanje izvedeno kroz vazduh aerostatičnom loptom, uobičajeno nazvanom vazdušni balon, sa ove zemaljske kugle do novootkrivene planete, Džordžove zvezda“. Autorova mašta u opisivanju svakojakih čudesa nove planete ipak nije nagnala njegove savremenike da mu se pridruže pa je Uran uglavnom zaboravljen kao literarna tema sve do početka XX veka. Delimični izuzetak je roman «Putovanje na druge svetove: romansa budućnosti» Džona Džakoba Astora, iz 1894.g. u kome se Uran pominje više puta ali je pravo putovanje na ovaj svet i Neptun odnosno Kasandru ostavljeno za neku drugu (literarnu) priliku (koje nije bilo jer je Astor potonuo sa Titanikom, 1912.g.) U tzv. palp-petparačkom periodu američke naučne fantastike, od druge polovina 1920-tih pa do II svetskog rata, Uran je ’trošen’ kao pozadina za razne junačke poduhvate dobrih momaka protiv svakojakih nevaljalaca; u stvari, čitav Sunčevi sistem je tretiran kao nova-svemirska ’divlja granica’ (koja je nasledila vestern Divlji Zapad) prepuna opasnosti za ranjivu Zemlju. Jedan od beskompromisnih heroja ovog perioda, slavni Bak Rodžers, u svojoj strip inkarnaciji (a pojavljivao se, od 1928.g. u romanima, radio i filmskim serijalima), otkrio je na Uranu čak i zatvorene eko-sisteme i robote. Ipak, bilo je i autora koji su naučnu fantastiku shvatali ozbiljno; takav je bio Stenli Vajnbaum (1902-1935) koji je u svojim pričama o planetama pokušavao da ostane veran naučnim činjenicama koje nadograđuje spekulacijama. U priči „Planeta sumnje“ iz 1935.g. svemirski istraživački brod u večitoj magli severnog pola Urana naslućuje čudnovata bića. Priča „Oblaci iznad Urana“ R. R. Vinterbotama iz 1937.g. jedna je rutinskih akcionih proza koje su, sticajem okolnosti, smeštene na ivicu ’divlje svemirske granice’.
Pojavljivanja Urana u delima naučne fantastike nastavilo se i u drugoj polovini XX veka. Razvoj filmske tehnike pomogao je da planete, i Uran među njima, izgledaju uverljivije i atraktivnije za gledaoce (što ne znači da je i smislenost priča napredovala). Tako je i sa filmom „Putovanje na sedmu planetu“ iz 1962.g. u kome astronauti na Uranu otkrivaju jednooki mozak koji hoće da zarobi njihove umove, vrati ih na Zemlju a onda i tamo preuzme kontrolu. U lutka TV seriji „Svemirska patrola“ tokom 1960-tih Uran će biti uporište vanzemaljaca koji žele da pokore Zemlju ili će ga nastanjivati neprijateljski raspoložene biljke. U TV seriji „Doktor Hu“ Uran je jedina planeta u Univerzumu na kojoj se može naći dragoceni mineral Taranium. Pisac Remzi Kempbel je u priči „Insektima sa Šagaia“ (1964), koja je deo razrade Lavkraftovih „Čulu mitova“, Uran, poznat kao L’gi’hiks, nastanio metalnim bićima sa mnoštvom nogu koja obožavaju boga Lroga. Roman „Svet izvan vremena“ (1976) Larija Nivena opisuje kako Uran, opremljen masivnim fuzionim motorom, biva iskorišćen da udalji Zemlju od pomahnitalog Sunca. Filip Hoze Farmer je među pričama iz knjige „Planete“ (1985) napisao i jednu o Uranu pod veselim imenom „Uran ili Neidentifikovani leteči objekti protiv Federalne poreske administracije“. Džefri Lendis u priči „U plavom ambisu“ iz zbirke „Mesto udara i druge kvantne fikcije“ (2001) opisuje akspediciju koja na Uranu traži dokaze o postojanju života. U alegorijskoj priči Vejna Dajra „Pokloni sa Eikis“ (2002) Eikis je ženska osoba sa Uranusa koja na Zemlju šalje mudrost i duhovnost. Prema romanu „Plavom Marsu“ Kima Stenlija Robinsona (delu serijala o naseljavanju Marsa, 1997), Uranovi meseci su kolonizovani i, uz pomoć fuzionih motora, dignuti na više orbite da bi dobili više svetla; u „Plavom Marsu“ junaci posećuju koloniju na mesecu Miranda a pominje se i naseobina na Titaniji. Miranda je pozornica priče „U Mirandinom rascepu“ Dejvida Nordleja. U TV seriji „Crveni patuljak“ na Mirandi postoji velika svemirska luka. U kompjuterskoj igrici „Naslednici“ na Uranovom mesecu Oberon nalaze se rudnici gvožđa i platinijuma. U igrici „Neljudski svemir“ Kina počinje da sakuplja helijum-3 iz Uranove atmosfere nadmečući se sa Amerikom koja isti lelemenat sakuplja na Saturnu.
Uran očito, uprkos udaljnosti, intrigira stvaraoce naučne fantastike; čini se da su upravo njegova tajanstvenost i negostoljubivost pravi izazov za hrabre Zemljane. A dok neka nova svemirska sonda ne otkrije egzaktne podatke o Uranu, naučna fantastika će znatiželjnike snabdevati atraktivnim sadržajima o čudnoj, plavo-zelenkastoj planeti.
0 komentara:
Постави коментар