SMRT POD ČIZMOM OLIGARHIJE

Najvećem broju čitalaca Džek London (1876-1916) poznat je po pričama i romanima iz ledenih pustinja Aljaske odnosno sa širokih pučina Južnih mora. Njegova socijalno angažovana dela znana su mnogo manjem broju čitalaca a slično je i sa Londonovom fantastikom (romani “Purpurna kuga”, “Zvezdani lutalica”, nekolicina priča). Delo koje spaja ove linije Londonovih interesovanja je roman “Gvozdena peta” koji je upravo navršio pun vek od prvog objavljivanja. Reč je o jednoj od najranijih distopija u svetskoj literaturi. Teoretičari prave razliku između ‘anti-utopije’ i ‘distopije’ pripisujući prvoj da je izvitoperena utopija odnosno da su početne namere njenih tvoraca bile da stvore utopiju ali da je nešto ‘pošlo naopako’; distopija je društvo koje ne krije svoju nepravednost. SAD iz “Gvozdene pete” upravo su takvo društvo. Oligarhija, oličena u svojoj vrhuški znanoj kao Gvozdena peta, namerna da svoje bogatstvo zaštiti i poveća, uništava srednju klasu, proletarijat baca u duboku bedu, otvoreno preuzima državnu vlast i potčinjava je svojim planovima a da bi sve bilo još sigurnije tu je i nemilosrdna najamnička vojska koja postaje posebna kasta u novom društvenom uređenju. Roman prati istoriju Amerike ali i ostatka planete u periodu od 1912. pa do 2600.g. ili 419.g. Ljudskog bratstva. U tom razdoblju u Americi se uzdiže monopolistička tiranija, Japan pokorava Istočnu Aziju i stvara svoje carstvo, Indija postaje nazavisna a Evropa socijalistička. Kanada, Meksiko i Kuba imaju svoje oligarhije koje su saveznice onoj u Americi. Sukobi koji se naslućuju 1913.g. bivaju izbegnuti klasnom solidarnošću radnika ali monopolisti ne pristaju da se odreknu svojih pozicija već uništavaju bilo kakvu liberalnu društvenu svet i zavode teror. Radnici su svedeni na robova koji se rađaju i umiru u bedi i obespravljenosti. Takvo stanje podupire i navodno nezavisna crkva. (London je pišući ovo imao na umu iskustva XIX veka kada je, 1835. Pezbiteranska crkva otvoreno tumačila da je ropstvo opisano u Starom i Novom zavetu i da je od Boga odboreno; iste godine Čarlstonska baptistička asocijacija je ustvrdila da je pravo vlasnika da raspolaže svojim robovima prepoznato od Tvorca). Bunt radnika je neminovan mada oligarsi sve čine da unište klasnu solidarnost: oni povlašćenim radničkim savezima koje čine zaposleni u najvažnijim firmama daju veće nadnice i posebne beneficije, grade im stanove u okviru fabrika i fizički ih odvajaju od masa tako da gube kontakt sa većinom radnika i, želeći da sačuvaju svoje položaje i imovinu, odbijaju bilo kakve revolucionarne promene. Ipak, Prva Revolucija izbija i biva ugušena u krvi. Isto će se desiti i sa Drugom Revolucijom odnosno brojnim manjim ili većim ustancima sve do konačne pobede posle koje Bratstvo preuzima vlast i nastaje doba sveopšteg prosperiteta. Tada bivaju otkriveni i objavljeni dnevnici Avide Everhart, supruge legendarnog vođe pobuna Ernesta. Avida je devojka iz bogate porodice a njen otac, otvara svoj salon raznim umetnicima i misliocima, među kojima je i Ernest. U verbalnim bitkama sa bogatašima, biznismeni i verskim zvaničnicima, Ernest raskrinkava njihovu licemernost, upozorava da su svi oni, ovako uglađeni, potomci ubica i lopova koji su ubijali i otimali običan svet da bi stekli imetak i moć. On će devojci otkriti krvave korene novca kojim je kupljena njena nova, galantna haljina. Ljubav spaja dvoje mladih i vodi ih u avanturu Prve Revolucije i pripreme za Drugu. Everest veruje da će u novoj borbi sigurno uspeti ali 1932. biva uhvaćen i tajno smaknut a njegova supruga zauzima njegovo mesto ali takođe biva ubijena. Pre nego će je uhvatiti ona sakriva svoj dnevnik koji biva otkriven vekovima kasnije. Tekst ‘Everhardovog rukopisa’ kao istorijskog dokumenta prate fusnote urednika iz 419.g. Ljudskog bratstva, koji, iz svoje perspektive, komentariše prošle događaje koji su koren sadašnjeg stanja.
    London kroz reči Ernesta Everharta ne skriva svoje socijalističke ideje i stremljenja. Na momente se taj žar otima kontroli i prelazi u otvoreno propagandno deklamatorstvo i agitovanje. Ipak, sveukupno, fascinantna je Londonova sposobnost da razvija ideje i da, kroz njihovu prizmu, gradi mogući razvoj političko-društvenih okolnosti ne samo u Americi već i širom sveta. Vanredno je uspeo i način dočaravanja razvija istorije njenim direktnim opisivanjem ‘sa lica mesta’ i potonjim, distanciranim naučnim komentarima. Konzistentnost i širina Londonove vizije je nešto potpuno novo u dotadašnjoj literaturi. Otuda je on nesumnjivi začetnik antiutopijskog/distopijskog podžanra naučne fantastike. Tek će kasnije nastati velika dela ovog kakva su Zamjatinov “Mi” (1920), Hakslijev “Vrlo, novi svet” (1932) i Orvelova “1984” (1949).
    Vek ovog romana nameće iste dileme koje su postojale 1984. godine kada je ‘počela da se ostvaruje’ Orvela knjiga. Mada je odavno jasno da (kako to reče Bredberi u povodu svog romana “Farenhajt 451”) zadatak naučne fantastike nije da predviđa budućnost već da upozorava na moguće puteve, u razmatranju veka “Gvozdene pete” uglavnom se insistira na svemu onome što je London ‘promašio’: I svetski rat se desio jer je nacionalizam, potpomognut kapitalom, pobedio, zatim se desio i II svetski rat kao dovršenje prethodnog posla, Nju Dil 1930-tih je obnovio SAD, srednja klasa u Americi nije nestala, monopoli su ograničeni zakonima. Međutim, ako se stvari pogledaju šire ne može se ne zapaziti da je već decenijama na delu svođenje običnog sveta na puke konzumente, jedva funkcionalno obrazovane i sposobne da se samoopredele, upravo onako kako su oligarsi vaspitavali i školovali radničku decu u javnim školama. Današnja društveno-socijalna propusnost nije nemoguća, kao u kastinskom društvu, ali je svakako mnogo manja nego što se propagira. Radnička klasa je uspešno razbijena, njeni interesi su zamagljeni raznim ‘posebnim statusima’ visokoobrazovanih, beneficijama ‘specijalnih’ radnika... Opšti položaj ‘ljudskih alatki’ i dalje nije zavidan a jaz između bogatih i ostatka populacije i dalje raste. Za nas na ovim prostorima na kojima bukti požar tzv Socijalnog Darvinizma i dešava se prvobitna akumulacija kapitala putem sveopšte otimačine bogatstva koje je bilo društveno, opisi iz “Gvozdene pete” još su upečatljiviji i bliži. Srednja klasa ne uspeva da se izdigne iz bezdana u koji je bačena. Radnici su pod nefunkcionalnom zaštitom države (čitaj prepušteni na nemilost gazda). Socijalna pravda jeste deklarisani cilj ali se efektivno ništa ne dešava na tom planu.  U mnogo čemu Londonova knjiga ovde se, na žalost, ostvaruje. Na ravnanje i pouku svima kojih se to tiče.