Na karti Zemlje već decenijama nema iole značajnijih ’belih mrlji’ koje bi označavale područja koja nisu poznata čoveku. Tamo gde (još) nije kročila ljudska noga jeste pogledalo svevideće oko satelita. Čak su i neprohodne džungle Amazonije viđene iz orbite pa više nisu nepoznate. I vest o nekom nepoznatom plemenu koje je ’otkriveno’ u devičanskoj džungli (koju će ubrzo moćne mašine iskrčiti) kratkotrajna je senzacija. Rečju, Zemlja je poznati svet u kome su neki delovi, na svoju (ne)sreću, atraktivni ili egzotični svemoćnoj masovno-konzumentskoj Zapadnoj civilizaciji. ’Nestašica’ neistraženih predela poremetila je jednu od bazičnih postavki u kulturološkom doživljaju sveta; od kako je postao svestan sebe i svoje okoline, čovek se sretao sa nepoznatim pejzažima koji su krili opasnosti ali i neslućene blagodeti. Od najranijih civilizacija naovamo uvek su postojale prostorne nepoznanice u koje su odlazili odvažni i iz kojih su stizala svakojaka, dobra ili loša, čudesa. U realnom svetu ekspedicije su osvajanjem novih zemalja donosile blaga svojoj matici a u paralelnom svetu pripovedanja i pevanja čudesni predeli nudili su fantastične stvorove, avanture i moralne poduke. Kako je na zemaljskom šaru ponestajalo predela za ’otkriti i pokoriti’ tako je, čini se, u literaturi rastao broj izmaštanih svetova. Žanr epske fantastike, kao nastavljač antičkih i srednjevekovnih saga i mitova ’specijalizovao’ se za ’proizvodnju’ u ovoj raboti, neprestano je razvijajući i nadograđujući; i naučna fantastika je dala doprinos ’otkrivanjem’ novih planeta. Najsigurniji znak prepoznavanja ovakvih knjiga (osim njihove obimnosti i višetomnosti) jesu geografske karte zemalja/kontinenata/planeta u kojima se priča dešava; karte se štampaju na unutrašnjim stranicama korica ili kao posebni dodatak pogodan za kačenje na zid čitaočeve sobe. Kao i sve ’prave’ zemljopisne karte i ove ’literarne’ prikazuju mora i kopna, planine i nizine, reke i jezera, naseljena mesta i puteve. Čitalac-istraživač na karti može da prati kuda se junaci kreću, dokle su stigli, šta ih očekuje; kako knjiga napreduje tako je upućenost na kartu kao pomoćno sredstvo sve veća.
U proteklom veku, među mnoštvom izmaštanih zemalja, ’starih’ (kakve su Morova ostrvska „Utopija“ iz 1516.g. ili ostrva iz Sviftovih „Guliverovih putovanja“ iz 1726.g.) i ’novih’, izdvojile su se one koje su prekoračili granice žanrova, postajući deo opšte kulture XX veka.
Hiperboreja kroz koju luta varvarin Konan Simerijanac, stvorena u pričama Roberta Hauarda od 1925. do 1936. (kada je Hauard umro), svet je iz dugog doba u kome je preistorija prelazila u istoriju. Ogromni prostori nastanjeni čudnim životinjama i demonima, bizarni kultovi, magija i sirova snaga, bazični nagoni i sveprisutna zloba pokazali su se kao neodoljivi za brojne generacije čitalaca Hauardovih priča i priča koje su, posle njegove smrti, nastavili drugi pisci; Konan je takođe uspeo da zavede filmsku publiku kao i čitaoce stripa.
Pelusidar Edgara Rajsa Barouza je svet u šupljoj unutrašnjosti Zemlje opisan u nizu popularnih romana pisanih od 1922. do 1942. (pretočenih i u nekoliko filmskih i strip serijala). Svet su otkrili dvojica rudara koji su namerili da posebnom mašinomom kopaju do dubine od 500 milja ispod površine. Tamo su, na svoje iznenađenje, sreli neobičan grad Mahars kojim vladaju leteći gušteri sposobni da telepatski kontrolišu plemena ljudi koji su na nivou kamenog doba. Posetioci će ujediniti ljude u borbi protiv guštera koji će se braniti treniranim gorilama koje govore istim jezikom kojim govori i Tarzan, posetilac koji će više puta doći u Pelusidar kako bi se borio protiv dinosaurusa i svih koji tlače ljude. Barouz je, u svojoj živoj mašti, stvorio i Zemlju koju je vreme zaboravilo (i u kojoj je i dalje praistorija) kao i fantazmagorijske planete Mars i Veneru (sa sve princezama i čudovištima).
Nedođija je svet sa hiljadu ostrva na kome žive Petar Pan, Zvončica, Dečaci koji neće da odrastu, zli Kapetan Kuka i njegovi gusari, Indijanci, veseli krokodil. Svet u kome se zauvek može ostati dete zamislio je škotki pisac Beri i opisao u drami iz 1904. i u knjizi iz 1911.g. Ova vesela zemlja beskrajne slobode postala je i ostala najpoželjnija destinacija koju bi posetili (posebno sredovečni) putnici. Diznijev crtani film prikazao je ulepšanu verziju Nedođije, dok su nekoliki autori u Nedođiji našli mnoštvo mračnih tonova (kao u stripu „Petar Pan“ francuskog autora Režisa Loazela).
Šangri La, izolovana rajska dolina iz romana „Poslednji horizont“ Džejmsa Hiltona iz 1933.g. Utemeljena na priči o Šambhali, mističnom gradu iz tibetansko-budističke tradicije, Šangri La je mesto na kome ljudi, u potpunoj harmoniji, žive srećno i - izuzetno dugo. Posle ’otkrića’ doline Šangri La pojavilo se bezbroj literarnih skrivenih zemaljskih rajeva. Popularnost ideje o blaženoj dolini naterala je čak i nacističku Nemačku da 1938.g. organizuje ekspediciju koja se nadala da će naći tu dolinu i u njoj pripadnike nordijske nad-rase.
Narnija opisana u sedmotomnim „Hronikama Narnije“ C. S. Luisa (objavljenim od 1950-1956) deo je izmišljenog sveta u koji stižu deca sa ’naše’ Zemlje da se zajedno sa raznim mitološkim bićima bore protiv zlih neprijatelja. Specifičnost Narnije su životinje koje govore (najvažniji je veliki božanski lav Aslan) a kuriozumi su nebesa kojima krstare plamteća humanoidna bića.
Zemlju Oz je Frank Baum otkrivao čitaocima punih 20 godina, u 14 romana i jednoj zbirci priča. Za razliku od necivilizovanog Kanzasa, iz koga je pristigla Doroti, Oz je civilizovan jer ima svoje veštice i čarobnjake. Oz je opisivan i kao ’vilinska zemlja’, podeljena na četiri dela a na mestu ukrštaja granice leži Smaragdni grad, u kome stoluje vladar, princ Ozma. Oz je opkoljen pustinjom koja stanovnike sprečava da otkriju ostatak svog sveta; kako se u Ozu uvek dešava nešto neobično nikome i nije do traganja za drugim zemljama.
Zemlja čuda kojom se šetka Alisa u knjigama „Alisa u Zemlji čuda“ (1865) i „Kroz ogledalo i šta je Alisa tamo otkrila“ (1872) Luisa Kerola, kralja nonsensa koji je puno uvažavanje dobio tek u XX veku, često se ’objašnjava’ kao naš svet viđen iz vizure deteta. Čak i da je ovo tačno, čudna bića, manje ili više (ne)razumna, i urnebesne avanture lišene vidljivog smisla, mogu biti viđeni samo od deteta sa vrlo-vrlo bujnom maštom. Načini stizanja u zemlje (kroz zečiju rupu i ogledalo), sugerisani-provereni postupci (ako hoćete negde da stignete idite u suprotnom pravcu), zemlja podeljena na šahovska polja, mačak koji nestaje, neočekivani putokazi, gusenive i jaja, kreature na ivici histerije ili nirvane – sve je to neodoljiva mešavina koja i dan-danas pleni svežinom i iščašenom duhovitošću.
Zemljomorje Ursule Le Gvin, morski je svet za razbacanim šaroliko nastanjenim ostrvima (a postoje i narodi koji žive na splavovima). U seriji romana, započetoj 1968. i još nezavršenoj, čitaoci prate sudbine čarobnjaka (godine školovanja jednog od njih ’pozajmila’ je autorka Harija Potera), zavere i spletke radi otimanja moći, pokušaje da se život osmisli i ispuni dobrom... Le Gvinova je i u svom naučno fantastičnom „Hainskom ciklusu“ osmislila brojne bizarne planete i njihove stanovnike (u romanu „Leva ruka tame“ domorodci ledene planete po želji menjaju svoj pol).
Dina ili Peščana planeta iz romana Frenka Herberta nastajalih od 1956 do 1984. svakako su jedan od najbolje osmišljenih i opisanih svetova naučne fantastike. Pustinjski svet naseljen džinovskim crvima koji proizvode vrednu drogu, bogataškim porodicama i nezavisnim Slobodnjacima, deo je atraktivnog svemira koji se razvija i menja (Dina će tako postati mnogo gostoljubiviji svet).
Srednja zemlja iz grandiozne Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) već je decenijama ’zaštitni znak’ epske fantastike, uzor i model po kome se sameravaju nova dela ovog žanra. Nekoliko analitičkih knjiga i enciklopedija Srednje zemlje otkriva njene elemente (od geografskih do ’pozajmica’ iz raznim mitologija) ali magijska snaga ovog sveta time nije otkrivena jer se arhetipski nivoi opiru potpunom racionalizovanju. Upravo su arhetipske situacije ono što čini Tolkinove zemlje univerzalnim i trajnim. Opšta kultura Zapada druge polovine XX veka jednostavno se ne može zamisliti bez Srednje zemlje, kao ultimativnog mesta sudbonosnih ratova Dobra i Zla. Tolkina su pokušavali da kopiraju brojni manje ili više talentovani pisci ali njihovi domašaji nisu ugrozili original.
Fantastička literatura stvorila je još mnoštvo upečatljivih svetova, ozbiljnih (kakav je Pern, planeta na kojoj žive ljudi i zmajevi u romanima En Mekafri; od najnovijih najpoznatiji su neobuzdani Novi Krobuzon iz romana Čajna Mjevila odnosno grad Ambergis iz proza Džefa Vandermera) ili humornih (kakav je urnebesni Disksvet iz 30-tak romana Terija Pračeta). Svaki od literarnih svetova krije neslućene izazove i avanture koje će se otkriti znatižljenom avanturisti-čitaocu. Sme li se od književnosti tražiti više?
U proteklom veku, među mnoštvom izmaštanih zemalja, ’starih’ (kakve su Morova ostrvska „Utopija“ iz 1516.g. ili ostrva iz Sviftovih „Guliverovih putovanja“ iz 1726.g.) i ’novih’, izdvojile su se one koje su prekoračili granice žanrova, postajući deo opšte kulture XX veka.
Hiperboreja kroz koju luta varvarin Konan Simerijanac, stvorena u pričama Roberta Hauarda od 1925. do 1936. (kada je Hauard umro), svet je iz dugog doba u kome je preistorija prelazila u istoriju. Ogromni prostori nastanjeni čudnim životinjama i demonima, bizarni kultovi, magija i sirova snaga, bazični nagoni i sveprisutna zloba pokazali su se kao neodoljivi za brojne generacije čitalaca Hauardovih priča i priča koje su, posle njegove smrti, nastavili drugi pisci; Konan je takođe uspeo da zavede filmsku publiku kao i čitaoce stripa.
Pelusidar Edgara Rajsa Barouza je svet u šupljoj unutrašnjosti Zemlje opisan u nizu popularnih romana pisanih od 1922. do 1942. (pretočenih i u nekoliko filmskih i strip serijala). Svet su otkrili dvojica rudara koji su namerili da posebnom mašinomom kopaju do dubine od 500 milja ispod površine. Tamo su, na svoje iznenađenje, sreli neobičan grad Mahars kojim vladaju leteći gušteri sposobni da telepatski kontrolišu plemena ljudi koji su na nivou kamenog doba. Posetioci će ujediniti ljude u borbi protiv guštera koji će se braniti treniranim gorilama koje govore istim jezikom kojim govori i Tarzan, posetilac koji će više puta doći u Pelusidar kako bi se borio protiv dinosaurusa i svih koji tlače ljude. Barouz je, u svojoj živoj mašti, stvorio i Zemlju koju je vreme zaboravilo (i u kojoj je i dalje praistorija) kao i fantazmagorijske planete Mars i Veneru (sa sve princezama i čudovištima).
Nedođija je svet sa hiljadu ostrva na kome žive Petar Pan, Zvončica, Dečaci koji neće da odrastu, zli Kapetan Kuka i njegovi gusari, Indijanci, veseli krokodil. Svet u kome se zauvek može ostati dete zamislio je škotki pisac Beri i opisao u drami iz 1904. i u knjizi iz 1911.g. Ova vesela zemlja beskrajne slobode postala je i ostala najpoželjnija destinacija koju bi posetili (posebno sredovečni) putnici. Diznijev crtani film prikazao je ulepšanu verziju Nedođije, dok su nekoliki autori u Nedođiji našli mnoštvo mračnih tonova (kao u stripu „Petar Pan“ francuskog autora Režisa Loazela).
Šangri La, izolovana rajska dolina iz romana „Poslednji horizont“ Džejmsa Hiltona iz 1933.g. Utemeljena na priči o Šambhali, mističnom gradu iz tibetansko-budističke tradicije, Šangri La je mesto na kome ljudi, u potpunoj harmoniji, žive srećno i - izuzetno dugo. Posle ’otkrića’ doline Šangri La pojavilo se bezbroj literarnih skrivenih zemaljskih rajeva. Popularnost ideje o blaženoj dolini naterala je čak i nacističku Nemačku da 1938.g. organizuje ekspediciju koja se nadala da će naći tu dolinu i u njoj pripadnike nordijske nad-rase.
Narnija opisana u sedmotomnim „Hronikama Narnije“ C. S. Luisa (objavljenim od 1950-1956) deo je izmišljenog sveta u koji stižu deca sa ’naše’ Zemlje da se zajedno sa raznim mitološkim bićima bore protiv zlih neprijatelja. Specifičnost Narnije su životinje koje govore (najvažniji je veliki božanski lav Aslan) a kuriozumi su nebesa kojima krstare plamteća humanoidna bića.
Zemlju Oz je Frank Baum otkrivao čitaocima punih 20 godina, u 14 romana i jednoj zbirci priča. Za razliku od necivilizovanog Kanzasa, iz koga je pristigla Doroti, Oz je civilizovan jer ima svoje veštice i čarobnjake. Oz je opisivan i kao ’vilinska zemlja’, podeljena na četiri dela a na mestu ukrštaja granice leži Smaragdni grad, u kome stoluje vladar, princ Ozma. Oz je opkoljen pustinjom koja stanovnike sprečava da otkriju ostatak svog sveta; kako se u Ozu uvek dešava nešto neobično nikome i nije do traganja za drugim zemljama.
Zemlja čuda kojom se šetka Alisa u knjigama „Alisa u Zemlji čuda“ (1865) i „Kroz ogledalo i šta je Alisa tamo otkrila“ (1872) Luisa Kerola, kralja nonsensa koji je puno uvažavanje dobio tek u XX veku, često se ’objašnjava’ kao naš svet viđen iz vizure deteta. Čak i da je ovo tačno, čudna bića, manje ili više (ne)razumna, i urnebesne avanture lišene vidljivog smisla, mogu biti viđeni samo od deteta sa vrlo-vrlo bujnom maštom. Načini stizanja u zemlje (kroz zečiju rupu i ogledalo), sugerisani-provereni postupci (ako hoćete negde da stignete idite u suprotnom pravcu), zemlja podeljena na šahovska polja, mačak koji nestaje, neočekivani putokazi, gusenive i jaja, kreature na ivici histerije ili nirvane – sve je to neodoljiva mešavina koja i dan-danas pleni svežinom i iščašenom duhovitošću.
Zemljomorje Ursule Le Gvin, morski je svet za razbacanim šaroliko nastanjenim ostrvima (a postoje i narodi koji žive na splavovima). U seriji romana, započetoj 1968. i još nezavršenoj, čitaoci prate sudbine čarobnjaka (godine školovanja jednog od njih ’pozajmila’ je autorka Harija Potera), zavere i spletke radi otimanja moći, pokušaje da se život osmisli i ispuni dobrom... Le Gvinova je i u svom naučno fantastičnom „Hainskom ciklusu“ osmislila brojne bizarne planete i njihove stanovnike (u romanu „Leva ruka tame“ domorodci ledene planete po želji menjaju svoj pol).
Dina ili Peščana planeta iz romana Frenka Herberta nastajalih od 1956 do 1984. svakako su jedan od najbolje osmišljenih i opisanih svetova naučne fantastike. Pustinjski svet naseljen džinovskim crvima koji proizvode vrednu drogu, bogataškim porodicama i nezavisnim Slobodnjacima, deo je atraktivnog svemira koji se razvija i menja (Dina će tako postati mnogo gostoljubiviji svet).
Srednja zemlja iz grandiozne Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) već je decenijama ’zaštitni znak’ epske fantastike, uzor i model po kome se sameravaju nova dela ovog žanra. Nekoliko analitičkih knjiga i enciklopedija Srednje zemlje otkriva njene elemente (od geografskih do ’pozajmica’ iz raznim mitologija) ali magijska snaga ovog sveta time nije otkrivena jer se arhetipski nivoi opiru potpunom racionalizovanju. Upravo su arhetipske situacije ono što čini Tolkinove zemlje univerzalnim i trajnim. Opšta kultura Zapada druge polovine XX veka jednostavno se ne može zamisliti bez Srednje zemlje, kao ultimativnog mesta sudbonosnih ratova Dobra i Zla. Tolkina su pokušavali da kopiraju brojni manje ili više talentovani pisci ali njihovi domašaji nisu ugrozili original.
Fantastička literatura stvorila je još mnoštvo upečatljivih svetova, ozbiljnih (kakav je Pern, planeta na kojoj žive ljudi i zmajevi u romanima En Mekafri; od najnovijih najpoznatiji su neobuzdani Novi Krobuzon iz romana Čajna Mjevila odnosno grad Ambergis iz proza Džefa Vandermera) ili humornih (kakav je urnebesni Disksvet iz 30-tak romana Terija Pračeta). Svaki od literarnih svetova krije neslućene izazove i avanture koje će se otkriti znatižljenom avanturisti-čitaocu. Sme li se od književnosti tražiti više?
0 komentara:
Постави коментар