Istorija lepe varoši pod kulom beleži razvoj i napredovanje ali i godine velikih nedaća. Obzirom da su ovi krajevi menjali kraljevine i carstva kojima su pripadali, državni lomovi i ratovi donosili su promenu vlasti, ustoličenje novih činovničkih aparata a, potom, uzdizanje novih bogataša, miljenika vlasti, i propasti velikaša koji više nisu bili u državnoj 'milosti'. Tako se iznova potvrđivala ona narodna mudrost da «dok jednom ne smrkne drugom neće da svane». Pored ovih ljudskom rukom i namerom stvaranih nevolja bilo je i onih koje je donosila priroda; ove pošasti nisu birale žrtve po staležima mada su deblji kraj uvek izvlačili najsiromašniji. Ipak, u takvim slučajevima centralna država i lokalna vlast morale su, htele-nehtele, da pomognu svojim podanicima, dakle običnom narodu pošto je bio ugrožen goli opstanak stanovništva a samim tim i njihova vlast. Jer - ako narod poumire od gladi ili pobegne 'trbuhom za kruhom' nad kime će vlast upravljati i koga globiti? Shvatajući ovu istinu, vlast je morala da se odrekne, makar zakratko, sopstvene sile i da postane dušebrižna. Primer takvog (istina vrlo retkog) ponašanja vlasti desio se 1863. godine.
Polovinom XIX veka Vršac se naglo razvijao. Izgradnja puteva prema Uljmi i Temišvaru, poštansko povezivanje Temišvara i Pančeva, preko Vršca, 1853.g. te odluka da se započne izgradnja železničke pruge koja bi prolazila kroz Vršac, učinile su trgovinu vrlo unosnom jer su troškovi prevoza robe počeli naglo da padaju; do tada je roba vožena do Bazijaša a odatle nadalje transportovana parobrodima, no, cena prevoza do Bazijaša bila je višestruko veća od prevoza rekom. Istovremeno sa dolaskom pruge, 1858.g. sprovedena je i telegrafska veza od Vršca preko Bele Crkve, Oravice, Bazijaša do Temišvara. Prodaja vršačkih vina i komovice naglo je skočila a velekupci iz Beča su, računajući na prednosti železničkog transporta, počeli da zakupljuju ambare i magacine za žitarice u Vršačkom ataru. Železnicom su u Vršac počeli da stižu ogrevno drvo i ugalj što je oborilo njihove cene pošto je do tada ova roba bila deficitarna i vrlo skupa. Godine 1859. Aleksandar Cofman je otvorio pivaru a 1861.g. je počeo sa radom i prvi parni mlin. Idućih godina počele su sa radom dve sodare i zvonolivnice.
No, priroda se nije obazirala na ljudske rabote i sledila je svoje cikluse pa je 1863. i 1864.g. Vršac, kao i dobar deo Ugarskog carstva, pogodila nezapamćena suša. Svi usevi su bili uništeni: pšenica, ovas, kukuruz i grožđe zbrisani su sa njiva. Kao da time nije bilo dovoljno nevolja, sušu je pratila i najezda skakavaca koji su obrstili sve što je suša propustila. Feliks Mileker, hroničar Vršca, glad koja je nastala upoređuje sa onom iz katastrofalne 1793.g. kada nije bilo hrani ni za ljude ni za stoku. Par volova se pre suše prodavao za 200 do 250 forinti a za vreme suše je pao na 80 do 90 forinti.
Gradska vlast je, želeći da izbegne nerede i sačuva svoje pozicije, odlučila da se započnu veliki javni radovi na kojima će se zaposliti gradska sirotinja. Vršac je sa svih strana bio okružen močvarnim baruštinama koje su bile stalno leglo komaraca koji su širili malariju, bolest koja je uz tuberkulozu odnosila veliki broj Vrštana. Ukoliko bi se bare i ritovi isušili dobilo bi se i novo obradivo zemljište potrebno bogatašima za širenje imanja. Planovi za odvodnjavanje i isušivanje ritova pravljeni su godinama unazad ali je uvek bio problem da se obezbede sredstva za njihovo realizovanje. Vrednost radova kojima bi se voda iz ritova između Margitice i Uzdina odvela u Tamiš bila je procenjena na fantastičnih 300.000 forinti pa su radovi odlagani za 'bolja vremena'. Nezadovoljan ovakvim odugovlačenjem J. Šulhof, veliki zakupac državnih dobara u Vatinu, Margiti i Baricama, od svom trošku je zaštitio zemljište koje obrađuje bedemom prema rečici Moravici. Gradska vlast Vršca je tada rešila da sledi ovaj primer i zaštiti svoje posede bedemom na levoj obali Moravice. Prema proračunu vrednost ovih radovi bila bi 60.000 forinti. Velika suša 1863.g. bila je odlična prilika da se zamišljeno, uz pomoć centralne vlasti, uradi pa je tako izgrađen Šulhofov kanal koji i dan danas odvodi vodu iz tzv 'Velikog rita'.
U toku 1863. i 1864. godine čišćen je Bega kanal u Malom ritu, izgrađen kanal između Velikog i Pavliškog rita, dug oko 4 kilometra te izgrađen bedem duž Šulhofovog kanala u Velikom ritu, od granice Vatinskog do Pavliškog atara, dug oko 10 kilometara. Gradski magistrat je za ove radove zatražio zajam od Zemaljske uprave u Temešivaru. Vršcu je odobreno 70.000 forinti zajma a dobijeno je i seme pšenice i kukuruza za setvu. Državna uprava dala je odobrenje da se Vršac zaduži kod Belgijske kreditne banke na 80.000 forinti zarad daljeg saniranja posledica suše. Na radovima je bilo angažovano preko 1000 ljudi. Formirani su i odbori za zbrinjavanje gladnog stanovništva; uz centralni gradski, kao filijala, formiran je i posebni srpski odbor. Gladnima je podeljeno 74.800 porcija hleba. Za potporu sitnih zamljoposednika država je odobrila dodatnu pomoć od 19.900 forinti a sama opštinska vlast je obezbedila joj 11.000 forinti za pomoć kućevlasnicima i stanarima. U nevolji su pomogli i brojni dobrotvori: Čanadski biskup, Nemačko muško pevačko društvo, Nemačko diletantsko pozorište i pojedinci Gaja Obradović, apotekar Sebastijan Hercog, Karlo Hac, vlasnik mlina Andreja Fric i Karlo fon Hrubi. Zbog velikih zasluga na spasavanju sirotinje gradonačelnik Stančić posebno je odlikovan od ugarskog cara. Vrlo teško stanje je bilo u selima Vršačkog sreza. Tamiška županija je kao pomoć slala hranu i seme za setvu; svi koji su primili seme bili su dužni da ga vrate u roku od tri godine.
Zahvaljujući angažovanju vlasti narod u Vršcu je preživeo sušu i grad je ponovo počeo da napreduje. Da je vlast ostala nezainteresovana za svoje podanike mnogi bi pomrli od gladi, oni koji mogu pobegli bi a možda bi izbila buna među nevoljnicima koji ne bi imali gde. No, čak i tzv. nedemokratski i nenarodni režimi znaju kada se dizgine moraju popustiti da bi se sačuvalo kočijaško mesto; ove se mudrosti drže svi uspešni vladari kroz sva vremena.
Polovinom XIX veka Vršac se naglo razvijao. Izgradnja puteva prema Uljmi i Temišvaru, poštansko povezivanje Temišvara i Pančeva, preko Vršca, 1853.g. te odluka da se započne izgradnja železničke pruge koja bi prolazila kroz Vršac, učinile su trgovinu vrlo unosnom jer su troškovi prevoza robe počeli naglo da padaju; do tada je roba vožena do Bazijaša a odatle nadalje transportovana parobrodima, no, cena prevoza do Bazijaša bila je višestruko veća od prevoza rekom. Istovremeno sa dolaskom pruge, 1858.g. sprovedena je i telegrafska veza od Vršca preko Bele Crkve, Oravice, Bazijaša do Temišvara. Prodaja vršačkih vina i komovice naglo je skočila a velekupci iz Beča su, računajući na prednosti železničkog transporta, počeli da zakupljuju ambare i magacine za žitarice u Vršačkom ataru. Železnicom su u Vršac počeli da stižu ogrevno drvo i ugalj što je oborilo njihove cene pošto je do tada ova roba bila deficitarna i vrlo skupa. Godine 1859. Aleksandar Cofman je otvorio pivaru a 1861.g. je počeo sa radom i prvi parni mlin. Idućih godina počele su sa radom dve sodare i zvonolivnice.
No, priroda se nije obazirala na ljudske rabote i sledila je svoje cikluse pa je 1863. i 1864.g. Vršac, kao i dobar deo Ugarskog carstva, pogodila nezapamćena suša. Svi usevi su bili uništeni: pšenica, ovas, kukuruz i grožđe zbrisani su sa njiva. Kao da time nije bilo dovoljno nevolja, sušu je pratila i najezda skakavaca koji su obrstili sve što je suša propustila. Feliks Mileker, hroničar Vršca, glad koja je nastala upoređuje sa onom iz katastrofalne 1793.g. kada nije bilo hrani ni za ljude ni za stoku. Par volova se pre suše prodavao za 200 do 250 forinti a za vreme suše je pao na 80 do 90 forinti.
Gradska vlast je, želeći da izbegne nerede i sačuva svoje pozicije, odlučila da se započnu veliki javni radovi na kojima će se zaposliti gradska sirotinja. Vršac je sa svih strana bio okružen močvarnim baruštinama koje su bile stalno leglo komaraca koji su širili malariju, bolest koja je uz tuberkulozu odnosila veliki broj Vrštana. Ukoliko bi se bare i ritovi isušili dobilo bi se i novo obradivo zemljište potrebno bogatašima za širenje imanja. Planovi za odvodnjavanje i isušivanje ritova pravljeni su godinama unazad ali je uvek bio problem da se obezbede sredstva za njihovo realizovanje. Vrednost radova kojima bi se voda iz ritova između Margitice i Uzdina odvela u Tamiš bila je procenjena na fantastičnih 300.000 forinti pa su radovi odlagani za 'bolja vremena'. Nezadovoljan ovakvim odugovlačenjem J. Šulhof, veliki zakupac državnih dobara u Vatinu, Margiti i Baricama, od svom trošku je zaštitio zemljište koje obrađuje bedemom prema rečici Moravici. Gradska vlast Vršca je tada rešila da sledi ovaj primer i zaštiti svoje posede bedemom na levoj obali Moravice. Prema proračunu vrednost ovih radovi bila bi 60.000 forinti. Velika suša 1863.g. bila je odlična prilika da se zamišljeno, uz pomoć centralne vlasti, uradi pa je tako izgrađen Šulhofov kanal koji i dan danas odvodi vodu iz tzv 'Velikog rita'.
U toku 1863. i 1864. godine čišćen je Bega kanal u Malom ritu, izgrađen kanal između Velikog i Pavliškog rita, dug oko 4 kilometra te izgrađen bedem duž Šulhofovog kanala u Velikom ritu, od granice Vatinskog do Pavliškog atara, dug oko 10 kilometara. Gradski magistrat je za ove radove zatražio zajam od Zemaljske uprave u Temešivaru. Vršcu je odobreno 70.000 forinti zajma a dobijeno je i seme pšenice i kukuruza za setvu. Državna uprava dala je odobrenje da se Vršac zaduži kod Belgijske kreditne banke na 80.000 forinti zarad daljeg saniranja posledica suše. Na radovima je bilo angažovano preko 1000 ljudi. Formirani su i odbori za zbrinjavanje gladnog stanovništva; uz centralni gradski, kao filijala, formiran je i posebni srpski odbor. Gladnima je podeljeno 74.800 porcija hleba. Za potporu sitnih zamljoposednika država je odobrila dodatnu pomoć od 19.900 forinti a sama opštinska vlast je obezbedila joj 11.000 forinti za pomoć kućevlasnicima i stanarima. U nevolji su pomogli i brojni dobrotvori: Čanadski biskup, Nemačko muško pevačko društvo, Nemačko diletantsko pozorište i pojedinci Gaja Obradović, apotekar Sebastijan Hercog, Karlo Hac, vlasnik mlina Andreja Fric i Karlo fon Hrubi. Zbog velikih zasluga na spasavanju sirotinje gradonačelnik Stančić posebno je odlikovan od ugarskog cara. Vrlo teško stanje je bilo u selima Vršačkog sreza. Tamiška županija je kao pomoć slala hranu i seme za setvu; svi koji su primili seme bili su dužni da ga vrate u roku od tri godine.
Zahvaljujući angažovanju vlasti narod u Vršcu je preživeo sušu i grad je ponovo počeo da napreduje. Da je vlast ostala nezainteresovana za svoje podanike mnogi bi pomrli od gladi, oni koji mogu pobegli bi a možda bi izbila buna među nevoljnicima koji ne bi imali gde. No, čak i tzv. nedemokratski i nenarodni režimi znaju kada se dizgine moraju popustiti da bi se sačuvalo kočijaško mesto; ove se mudrosti drže svi uspešni vladari kroz sva vremena.
0 komentara:
Постави коментар