Opus Džona Kristofera (1922), koji broji 30-tak bibliografskih jedinica, u istoriji naučne fantastike ostaje zapisan ponajpre po delima koja se bave raznovrsnim globalnim katastrofama čiji je rezultat propast ljudske civilizacije. Otuda se Kristofer često svrstava u 'katastrofičnu trojku' britanskih pisaca, uz Vindama i Balarda, koja je u svojim pričama i romanima nastalim 1950-tih i 1960-tih, najubedljivije uništavala Zemlju. Teoretičari su ovu fasciniranost mogućim krajem čovečanstva objašnjavali 'hladnim ratom' i stalnom nuklearnom opasnošću nad glavom čitavog sveta, čemu je pridodata i narastajuća svet o mogućnošću fatalnih zloupotreba nauke odnosno prirodnih katastrofa. Kakvi god da su bili uzroci svi su imali isto finale: slom sveukupne privrede te raspad institucija država i društva; ukoliko bi neko i preživeo apokalipsu suočavao se sa konačnim izborom: propasti ili krenuti iz početka, na ruševinama XX veka, sa svešću da svaki napredak krije i zrno sloma. Kristofer je prvu priču objavio 1949.g. i sledećih šest godina isključivo je publikovao kratke prozne forme koje je sabrao 1954.g. u zbirci «Dvadesetdrugo stoleće». Već u ovim pričama nazire se osnovno, katastrofijsko interesovanje pisca koje on, pošto je izučio spisateljski zanat, pretače u duža, romaneskna dela. Sledi serija romana u kojima Zemlja strada od različitih napasti: u «Smrti trave» (1956.g.) sveukupna vegatacija planete izumire, u «Svetu zime» (1962.g.) ubrzano nastupa novo ledeno doba, u «Bori na koži» (1965.g.) serija razornih zemljotresa slama civilizaciju, u «Klatnu» (1968.g.) krah čovečanstvu donosi podivljala priroda. Kristoferovi romani ne zaustavljaju se spektakularnim opisima uništavanja i nemoći ljudskih organizacija da se izbore sa masovnim nesrećama. Pošto se uruši sva dotadašnja infrastruktura preživeli otkrivaju surovost prirode i sopstvenu nemoć koja može biti prevaziđena samo okupljanjem u male zajednice, ponovnim učenjem prastarih veština i prihvatanjem isto takvog moralno-etičkog kodeksa. Delimični odmak od dotadašnjih prirodnih katastrofijskih zapleta Kristofer je započeo romanom «Kad dođu Tripodi» (iz 1967.g.) koji je uvod u serijal «Tripodi»: ovog puta propast čovečanstva izazvan je invazijom vanzemaljaca; serijalu pripadaju romani «Bele planine» (1967.g.), «Grad od zlata i olova» (1967.g.) i «Plameni bazen» (1968.g.). Serijal je imao brojnu publiku koja mu je dugo ostala verna što je potaklo BBC da snimi TV seriju po ovom literarnom predlošku. Kristofer je, uz niz nezavisnih romana (najnoviji «Loš san» pojavio se 2003.g.), autor još dva popularna 'omladinska' serijala: «Prestolonaslednik» (kome pripadaju romani «Prestolonaslednik» (1970.g.), «Iza plamenih zemalja» (1971.g.) i «Mač duhova» (1972)) i «Vatrena lopta» (sa romanima «Vatrena lopta» (1981.g.), «Novootkriveno kopno» (1983.g.) i «Ples zmaja» (1986.g.)). Kristofer u svojim najboljim delima uspeva da uverljivo dočara krhkost ljudske tehnologije i tanušnost kulturnih obrazaca iza kojih se i dalje krije sirova priroda čoveka-životinje; u pogodnom trenutku taj se primarni sloj budi i, odbacujući sve prepreke i obzire, vodi borbu za goli opstanak jedinke i vrste.
0 komentara:
Постави коментар