Prošlogodišnja revizija naučne definicije planete koja je rezultirala oduzimanjem ovog statusa Plutonu, proizvodi dalekosežne posledice i na jednu vrlo specifičnu oblast - na postojanje odnosno nepostojanje nekih tajanstvenih planeta u Sunčevom sistemu. Pretpostavke o planetama koje kruže oko Sunca ali još nisu otkrivene popularne su, čas više čas manje, više vekova. Hipoteze o njihovoj egzistenciji bile su krajnje laičke ali i potkrepljene ozbiljnim proračunima. Za podlogu svojih teza 'spekulativni' astronomi imali su navodna opažanja i učenja drevnih astronoma Starog sveta (od Sumera naovamo) ili su se služili složenim matematičkim operacijama. Ma koliko se akademski naučnici protivili ovakvoj vulgarizaciji i senzacionalizmu nisu mogli da poreknu da su ponekad 'spekulativci' dokazali postojanje nekog objekta pre no što je isti opažen na nebu; planete Neptun i Pluton dokaz su da nije sve u 'suvoj' nauci: postojanje Neptuna je 1846.g. matematički predvideo francuz Urban Žan Jozef Leverier da bi je kasnije opazio nemac Johan Gotfrid Gale (Leverierova računica je 'pogrešila' jedva za jedan ceo stepen). Nezavisno od Leveriera, englez Džon Kouč Adams je takođe izračunao gde je orbita Neptuna ali opservatorije u Britaniji nisu žurile da usmere teleskope u naznačenom pravcu pa su izgubile priliku da se proslave. Godine 1905. američki astronom Persival Louel je, na osnovu neobičnosti orbite Neptuna došao do zaključka da iza njega postoji još jedna planeta; njeno postojanje moglo se dokazati matematički ali se ona nije mogla videti. I tako je ostalo sve do 1930.g. kada je eksplodirala astronomska senzacija: Klajd Vilijam Tombo (1906-1997) otkrio je novu planetu vrlo blizu mesta na koje su ukazivali Louelovi proračuni. Deveta planeta zlokobno je nazvana po rimskom bogu smrti. Tako su, htele-nehtele, spekulacije i nauka, ruku pod ruku, otkrivale svemir.
Tokom vremena ustalilo se par hipoteza o planetama koje (još) nismo videli.
Planeta Vulkan trebalo bi da se nalazi između Sunca i Merkura i da izaziva poremećaje u Merkurevoj orbiti. Njeno postojanje 'proračunao' je Laverijer 1859.g. ponesen spektakularnim uspehom u otkrivanju Neptuna. Nekolicina astronoma je potvrdila da je opazilo malu planetu. Ipak, ni jedno od tih osmatranja nije zvanično priznato. Laverijer je do svoje smrti 1877.g. verovao da Vulkan postoji. No, 1915.g. Ajnštajn je objasnio varijacije u orbiti Merkura kao nuzproizvod gravitacionog polja Sunca; ovo naučno objašnjenje nije uticalo na tragače za Vulkanom koji je, u međuvremenu, postao junak raznih naučno fantastičnih priča. Omaž nepostojećoj planeti dao je i Džin Rodenberi, tvorac legendarnih «Zvezdanih staza» koji je za rodnu planetu mister Spoka proglasio upravo Vulkan (istina u nekoj drugoj galaksiji).
U XIX veku često se spekulisalo o postojanju Pete planete Sunčevog sistema koja je postojala negde između Marsa i Jupitera, sakrivena u pojasu sitnijeg i večeg kamenja i prašine. Petom planetom najpre je smatran Ceres; status planete mu je oduzet i on je proglašen asteroidom da bi prošle godine 'upao' u kategoriju patuljastih planeta. Teorija o Planeti V nije se lako pokolebala; bazirajući se na Sumerskim učenjima zagovornici ove teorije nazvali su još nepronađenu planetu Feton. I danas postoje pobornici ove ideje; neki od njih čak su zaposleni u NASA-i. Oprezniji zagovornici teorije o Planeti V tvrde da ona jeste postojala ali da je uništena spektakularnim sudarom sa drugim objektom (kakav je bio i udar komete Šumaker-Levi 9 u Jupiter 1994.g.) te da je baš tako nastao taj pojas svemirskog otpada između Marsa i Jupitera. Naravno, brojni pisci naučne fantastike nisu mogli da propuste a da ne iskoriste uništenje planete u svojim delima, bilo da su pisali o katastrofama ili o mega-svemirskim ratovima.
Planeta X (što se može čitati kao Planeta deset ili Planeta Iks) omiljena je hipoteza koja se temelji na otkriću Plutona jer ako se jednom pokazalo da tamo nečega ima, zašto da u beskraju koji se pruža iza Plutona nema još nečega? Oni zagriženiji imaju i ime za tu planetu a ono je - Persefona (mada drugi tvrde da je primerenije ime Proserpina). Otkriće Kuiperovog pojasa prašine i kamenja iza Plutona podgejavao je nade tragača za Planetom X. Ove nade su se razbuktale kada je 1978.g. otkriven Haron, Plutonov mesec, a još više početkom 2000-tih kada je opaženo par objekata koji su 'ličili' na planete: 2002.g. otkriven je planetoid Kvaoar, 2004.g. opažena je Sedna, najdalji viđeni objekat (već na granicama Oortovog oblaka), a 2005.g. NASA je objavila da je opažen objekat Eris koji je planeta-patuljak (mada je veći od Plutona). Redefinisanje uslova koje svemirski objekat mora da ispuni da bi bio proglašen planetom doprinelo je da malo splasne entuzijazam tragača za novom planetom ali oni zagriženi i dalje veruju. Istini za volju sada moraju da pronađu i Planetu IX ali gde je 'devetka' tu je negde i 'desetka', zar ne? Autori naučne fantastike nisu propuštali priliku da se poigraju idejama o postojanju Planete X pa ih sigurno neće omesti ni nova naučnička preračunavanja.
Oortov oblak je sferični oblak kometa udaljem 20.000-50.000 Astronomskih jedinica od Sunca (što je 1000 puta više od udaljenosti Plutona od Sunca i vrlo blisko jednoj svetlosnoj godini). Mada je njegovo postojanje dokazivano posrednim putem, astronomi veruju da je on tamo i da je pun (što bi značilo sa milion miliona) manjih ili većih objekata, od kometa koje su tipa Halejeve do sasvim nam nepoznatih tela. Jedan od takvih objekata je već imenovan - to je Nemezis, crveni patuljak ili smeđa patuljasta zvezda. Ovaj objekat orbitira oko našeg Sunca na razdaljini od 50.000-100.000 Astronomskih jedinica tako da čak izlazi van Oortovog oblaka. Nemezis bi, po naučnim hipotezama, bila odgovorna za ciklično masovno uništavanje života na Zemlji koje se ponavlja svakih 26 miliona godina a izazivaju ga učestali udari kometa. Naime, Namezis je svojevrsni parnjak našeg Sunca koji, u njihovom međusobnom kruženju, 'uznemirava' Oortov oblak i šalje bezbrojne komete unutar Sunčevog sistema a ove pogađaju i Zemlju sa katastrofalnim posledicama. Hipoteza nije opšte prihvaćena u naučničkim krugovima a ima brojne pobornike među fantastama. Što svakako ne treba zanemarivati pošto nas istorija uči da fantaste umeju da naslute i predvide ono što običan svet i naučnici zagnjureni u 'zemne stvari', knjige i eksperimente ne mogu ni da zamisle. A upravo zbog takvih uzleta dar slobodne misli je nešto čemu se valja diviti.
Tokom vremena ustalilo se par hipoteza o planetama koje (još) nismo videli.
Planeta Vulkan trebalo bi da se nalazi između Sunca i Merkura i da izaziva poremećaje u Merkurevoj orbiti. Njeno postojanje 'proračunao' je Laverijer 1859.g. ponesen spektakularnim uspehom u otkrivanju Neptuna. Nekolicina astronoma je potvrdila da je opazilo malu planetu. Ipak, ni jedno od tih osmatranja nije zvanično priznato. Laverijer je do svoje smrti 1877.g. verovao da Vulkan postoji. No, 1915.g. Ajnštajn je objasnio varijacije u orbiti Merkura kao nuzproizvod gravitacionog polja Sunca; ovo naučno objašnjenje nije uticalo na tragače za Vulkanom koji je, u međuvremenu, postao junak raznih naučno fantastičnih priča. Omaž nepostojećoj planeti dao je i Džin Rodenberi, tvorac legendarnih «Zvezdanih staza» koji je za rodnu planetu mister Spoka proglasio upravo Vulkan (istina u nekoj drugoj galaksiji).
U XIX veku često se spekulisalo o postojanju Pete planete Sunčevog sistema koja je postojala negde između Marsa i Jupitera, sakrivena u pojasu sitnijeg i večeg kamenja i prašine. Petom planetom najpre je smatran Ceres; status planete mu je oduzet i on je proglašen asteroidom da bi prošle godine 'upao' u kategoriju patuljastih planeta. Teorija o Planeti V nije se lako pokolebala; bazirajući se na Sumerskim učenjima zagovornici ove teorije nazvali su još nepronađenu planetu Feton. I danas postoje pobornici ove ideje; neki od njih čak su zaposleni u NASA-i. Oprezniji zagovornici teorije o Planeti V tvrde da ona jeste postojala ali da je uništena spektakularnim sudarom sa drugim objektom (kakav je bio i udar komete Šumaker-Levi 9 u Jupiter 1994.g.) te da je baš tako nastao taj pojas svemirskog otpada između Marsa i Jupitera. Naravno, brojni pisci naučne fantastike nisu mogli da propuste a da ne iskoriste uništenje planete u svojim delima, bilo da su pisali o katastrofama ili o mega-svemirskim ratovima.
Planeta X (što se može čitati kao Planeta deset ili Planeta Iks) omiljena je hipoteza koja se temelji na otkriću Plutona jer ako se jednom pokazalo da tamo nečega ima, zašto da u beskraju koji se pruža iza Plutona nema još nečega? Oni zagriženiji imaju i ime za tu planetu a ono je - Persefona (mada drugi tvrde da je primerenije ime Proserpina). Otkriće Kuiperovog pojasa prašine i kamenja iza Plutona podgejavao je nade tragača za Planetom X. Ove nade su se razbuktale kada je 1978.g. otkriven Haron, Plutonov mesec, a još više početkom 2000-tih kada je opaženo par objekata koji su 'ličili' na planete: 2002.g. otkriven je planetoid Kvaoar, 2004.g. opažena je Sedna, najdalji viđeni objekat (već na granicama Oortovog oblaka), a 2005.g. NASA je objavila da je opažen objekat Eris koji je planeta-patuljak (mada je veći od Plutona). Redefinisanje uslova koje svemirski objekat mora da ispuni da bi bio proglašen planetom doprinelo je da malo splasne entuzijazam tragača za novom planetom ali oni zagriženi i dalje veruju. Istini za volju sada moraju da pronađu i Planetu IX ali gde je 'devetka' tu je negde i 'desetka', zar ne? Autori naučne fantastike nisu propuštali priliku da se poigraju idejama o postojanju Planete X pa ih sigurno neće omesti ni nova naučnička preračunavanja.
Oortov oblak je sferični oblak kometa udaljem 20.000-50.000 Astronomskih jedinica od Sunca (što je 1000 puta više od udaljenosti Plutona od Sunca i vrlo blisko jednoj svetlosnoj godini). Mada je njegovo postojanje dokazivano posrednim putem, astronomi veruju da je on tamo i da je pun (što bi značilo sa milion miliona) manjih ili većih objekata, od kometa koje su tipa Halejeve do sasvim nam nepoznatih tela. Jedan od takvih objekata je već imenovan - to je Nemezis, crveni patuljak ili smeđa patuljasta zvezda. Ovaj objekat orbitira oko našeg Sunca na razdaljini od 50.000-100.000 Astronomskih jedinica tako da čak izlazi van Oortovog oblaka. Nemezis bi, po naučnim hipotezama, bila odgovorna za ciklično masovno uništavanje života na Zemlji koje se ponavlja svakih 26 miliona godina a izazivaju ga učestali udari kometa. Naime, Namezis je svojevrsni parnjak našeg Sunca koji, u njihovom međusobnom kruženju, 'uznemirava' Oortov oblak i šalje bezbrojne komete unutar Sunčevog sistema a ove pogađaju i Zemlju sa katastrofalnim posledicama. Hipoteza nije opšte prihvaćena u naučničkim krugovima a ima brojne pobornike među fantastama. Što svakako ne treba zanemarivati pošto nas istorija uči da fantaste umeju da naslute i predvide ono što običan svet i naučnici zagnjureni u 'zemne stvari', knjige i eksperimente ne mogu ni da zamisle. A upravo zbog takvih uzleta dar slobodne misli je nešto čemu se valja diviti.
0 komentara:
Постави коментар