Prikaz knjige „Sovin izbor“ Vladimira Kopicla
izdavač: Gradska biblioteka „Vojislav Petković Dis“, Čačak, 2008.g.
Na, začudo i uprkos aktuelnom i sa svih strana potenciranom tzv. zdravom (čitaj ekonomsko opravdanom) razumu, razuđenoj i bogatoj aktuelnoj srpskoj pesničkoj sceni ime Vladimira Kopicla (1949) istrajava već više od tri decenije i jedno je od repera-sinonima za specifičan avangardistički angažman, teorijski i praktičan. Neposredni povod za ovaj, kako to sam naslov knjige kaže, izbor iz poezije Vladimira Kopicla dodela je prestižne Disove nagrade.
U slučajevima sačinjavanja izbora iz poezije, znano je, mogući su različiti pristupi, od hronoloških do tematskih; odabir metodologije unekoliko uslovljava odnosno usmerava čitalačko ’konzumiranje’ knjige pa, nadalje, i njenu percepciju. „Sovin izbor“ čine celine „Folk“, „Pripevi“, „Himne“ i „Rok“; odabrano je, dakle, tematsko sabiranje stihova, nevezano za vreme nastanka-objavljivanja pesama, čime se gubi hronološka linija ali što, s druge strane, sugeriše kompaktnost pesnikovog stvaranja i delovanja.
Vladimir Kopicl spada među najzanimljivije pesnike koji su počeli svoju stvaralačku avanturu u drugoj polovini 1970-tih i tokom 1980-tih, u Novom Sadu; to je period jakog neoavanardnog naboja u poeziji i prozi, vreme traganja za novim umetničkim pogledima na svet i umetničkim postupcima i glasovima koji bi trebali da budu adekvatni savremenim, ubrzanim tokovima postindustrijskog civilizacijskog razvoja ’globalnog sela’ (koje je, bivajući sve manje, jedva doraslo do zaseoka). Kao što je internacionalni neoavangardni pokret Signalizam, koji je osnovao pesnik Miroljub Todorović, iz Beograda, tragao za slikom moderne (postmoderne) urbane, komunikacijski premerežene civilizacije, tako su i mladi pesnici iz novosadskog kruga pokušavali da nađu svoj glas i ton pogodan za izražavanje savremenog ’stanja stvari’. Atmosfera gradskog mravinjaka, konstantnog ’odstranjenja’ iz primarne prirode i ’urastanje’ u novu, betonsko-asfaltnu, lake dostupnosti mnoštva informacija koje se izjednačava sa haosom, trajanja i mutiranja starih vrednosnih modela u drugačijem okruženju i fascinacija koje još nisu sagledane i istražene, tražili su i sasvim nova sredstva, novi (sveži) jezik i tehnike definisanja ili, kako se to starinski kaže, ’pevanje’. Vladimir Kopicl je, uz minimalna kolebanja, odmah pronašao svoj poetski glas i ugao koji je, od prve knjige „AER“ (1978), u novim delima razvijao, širio i bogatio. Paraleno sa pesničkom praksom, Kopicl je tragao, pronalazio i ovdašnjoj publici predstavljao savremene svetske poetske (i ostale umetničke) prakse; njegovo prisustvo kao antologičara američke poezije, urednika časopisa (Transkatalog) ili knjiških edicija (TraNS) obeležilo je savremenu kulturnu scenu, barem njen otvoreniji, postmodernistički segment.
Aktivan neoavangardni iskorak prema onome što dolazi podrazumeva i jasan, nedvosmislen stav prema sadašnjosti i prošlosti. Kopicl nije pesnik sklon manifestnom i deklamatorskom, baš kao što nije voljan ni da zatvara oči pred ’krucijalnim istinama’ koje to više nisu. U ovom kontekstu možemo čitati pesme iz ciklusa „Folk“ koje, makar nominalno, korespondiraju sa ovdašnjom ozloglašenom ’turbo folk’ pojavom (potenciranom državnim mas-medijima kao podoban sadržaj za narod). Kopiclovi stihovi nedvosmisleno otkrivaju jedinstven spoj ruralnog, tradicionalnog nasleđa koje je nasilno i ubrzano usađeno i zloćudno mutirano u urbane miljee novopečenih industrijskih centara i administracijskih centara sa tekućim oportunim političko-propagandnim porukama pristiglim iz državnih vrhuški. Naravno, Kopicli zna i ume da izbegne zamke dnevnopolitičkog ali ipak ne ostaje ’dužan’ nikome. Opredelivši se da u svoje stihove usadi ’reči’ iz folk standarda on instatno ’uključuje’ odgovarajući obrazac-model koji postoji u mentalnim sklopovima svih koji su odrastali i stasavali na ovdašnjim prostorima (jer niko nije mogao da izbegne svakodnevno/svakodecenijsko propagandno bombardovanje). Ali, u trenu koji sledi za onim kada mu je otvoren-serviran model (sa svim kontekstima koji sadrži), čitalac biva iz istog (kalupa-kolevke) iščupan jer pesnik ne ide ni jednim od folk ’tri putića’ niti ruku krvavih od slomljenih časa, kao što ne ide ni smerom epskih deseteraca ili negdašnjih EPP poruka (’kad se sa srcem kuha’); pesnik rafalno ispaljuje stihove pune neočekivanih asocijacija, ulančava ih, jer pojam koji je pomenuo vezuje za novi, sa iznenađujućim obrtima vrednosnih značenja (sa stanovišta uobičajenih jezičkih modela). Kada se pesma završi početni stih je gotovo volšebno izvrnut naglavačke, izmešten, razotkriven u svom besmislu što, sveukupno, mami osmeh onoga ko je spreman (i sposoban) na ovakve kalambure. A mini serija na temu ’čaše lomim, ruke mi krvave’ pokazuje i dokazuje da jedna sintagma (ili je floskula?) može vispreno biti izvedena u potpuno različite značenjske pravce.
„Pripevi“ će, barem u jednom delu, nastaviti po istom receptu samo što će umesto narodnog i folk nasleđa, povod za pesničku nadgradnju (i razgradnju) biti stihovi iz umetničke baštine. Primena citata, kao avangardistička ili postmodernistička metoda, u ovim pesmama funkcioniše besprekorno pre svega zato što pesnik ne nastavlja logički sled preuzetog iskaza već ga izglobljuje i utapa u neočekivana naratorska i metofočka okruženja. Pesme koje nominalno nemaju u sebi izričito istaknut stih-citat-putokaz, ipak sadrže iskaze koji su jednom bili prepoznatljivi, imali svoj dnevni život a sada su, u drugom vremenu, predmet manipulacije. U segmentu „Himne“ citatnost je još redukovanija ustupajući težišno mesto konfrontiranju svakodnevnih vinjeta ili haotičkim asocijacijama na neki prizor. Završna celina „Rok“, naravno ima veze sa rok muzikom, sa njenim originalnim junacima (od Hendriksa do Marlija) i njihovim sledbenicima, parolom „seks&droga&rok’n’rol“, jakim urbanim frustracijama, bezvremenošću, putničkim (road) pejzažima, traganjem za sopstvenim (i tuđim) likovima. Ovi danas stari stihovi, međutim, deluju sveže jer i u njima je potrebna doza sumnje a ne idolopoklonstva.
U konačno sažimanju utisaka, koje sledi posle sklapanja korica „Sovinog izbora“, znatiželjni čitalac može da (pokuša da) spozna šta je to što se može imenovati kao Kopiclov jedinstveni, neponovljivi glas koji ga određuje, kako unutar samog sebe tako i prema ostalim pesnicima. Jer, ispod nanosa svake pojedinačne teme leži pesnikovo ’vjeruju’, njegov ’svetonazor’(odnosno ’stihonazor’); iza infantilnih zečića i potočića, rok muzike, borova (dva i tri komada) koji nisu gej, riba u potoku, seks anđela, rođendanskih i božićnih poslanica itd itd postoji ono što određuje sve reči-stihove-pesme i njihovu atmosferu. Najpre se zapaža moć nesputanih asocijacija koje pojavno vezuju za apstraktno, obično i pojedinačno za generičke pojmove, materijalno za duhovno, zemaljsko za kosmičko, precizno za spekulativno. Ta sloboda spajanja i razdvajanja (koja je gotovo animistički nastrojena jer za sve što postoji u materijalnom postoji pandan u duhovnom svetu) insistira na, reklo bi se, ’totalnom’ doživljaju sveta u kome su mikro i makro vizure jednako blizu (kao što mrve se suše ako ih Neizbežno ne pokupi, sunce na nebu se zove dan, Mesec ne zna zašto je tamo gde je, tamo i daleko sad su blizu, senke su spolja i drveta i vode, isceđeni limun je sasušena planeta, sadržaj pročitane knjige odlazi u svet, dok je, uprkos svemu, nadasve zanimljivo biti živ i korisno za čovečanstvo...). Iz ove postavke čistom racionalizacijom (ali ne suvom, sterilnom već vragolastom i detinje kreativnom) otkrivaju se apsurdi šablona, jadna opravdanja velikih civilizacijskih istina, tabua i principa odnosno naivnost verovanja u neponovljivu jedinstvenost lične egzistencije. A kad je sve tako (veselom) ironijom i cinizmom otrežnjeno i apsurdno intonirano, čemu osećanja? I gde su ona? Nema ih kod lirskih subjekata, kao heroja, stihova i pesama. Ima pojavnog, ima razumskog, ima čak (zašto da ne?) spekulativnog ali nema i emotivnog. Ako neko/nešto i oseća to se konstatuje, ne opisuje se, nema ’uživljavanja’ i ’afektiranja’. Kopiclov svet/svemir/prostorvreme je takav. On kaže ’to je to’, ’desilo se to i to’. O kvalitetu, o taktilnosti, o biću osećaja nema reči. Jer, ako čovek jeste i racionalno i emotivno biće, zašto onda, u poeziji, insistirati na emotivnom a zapostavljati racio? Pesnik smelo obrće osnovnu postavku pesničke pozornice i u prvi plan istura racionalno (sa svim što ono nosi, sa navedenim ironijskim, apsurdističkim, grotesknim predznacima). A kad pesma završi se, čitalac će, uz čisto intelektualno uživanje u pesnikovim poigravanjima pojavno-pojmovnim ’kockicama’ i efektnim poentiranjima, kroz fascinaciju izazvanu uspešnim pesničkim ’činom’ osetiti i nešto što podseća na emotivnu reakciju, neobičnu i nadasve nesvakidašnju. Za čitaoce spremne na avangardistička iskušenja i eksperimente ovo će biti još jedan dobitak; za one druge (tradicionaliste) Kopicl, uostalom i ne piše.
(2008)
(2008)
0 komentara:
Постави коментар