U vremenima kada je apatija i razočaranost uobičajeno egzistencijalno stanje večine ljudi, gotovo da se ne može naći osoba koja zrači pozitivnim vibracijama. Susret sa Vesnom Stojanović susret je sa čistom energijom života koja neprestano traga za načinima da se iskaže; njena kreativnost najčešće se uobličava u umetničkim predmetima. Otuda je dragoceno čuti šta ona, okružena prefinjenim predmetima koje je stvorila, ima da kaže.
«Kao devojčica pravila sam lutke i za njih šila haljinice. Moja baka me je podsticala da to radim. Tako sam naučila da koristim svoje ruke i vežbala znatiželju. Mislim da se svi rađamo sa određenim talentima i sposobnostima koje vremenom, zbog lenjosti, izgubimo ili ih, kroz stalni rad i traganja, razvijamo. Kretivnost je dar kome se mora posvetiti pažnja ili će nestati. Posle lutaka, sticajem okolnosti, stigla sam do nakita. Pošto nisam imala sredstava da sebi kupim nakit koji mi se dopadao počela sam da ga pravim. Eksperimentisala sam, pronalazila svoje načine rada sa raznim materijalima. Ono što sam uspela da napravim dopadalo se meni a potom i mojim poznanicama tako da sam ponešto od svojih rukotvorina poklanjala ali i prodavala. To je bio dobrodošao dodatak džeparcu, posebno za vreme studiranja. Oduvek sam visoko cenila finansijsku nezavisnost. Tokom studija postala sam član beogradskog Likovnog kluba «Đuro Salaj» koji je tada vodila Katarina Jovanović i učestvovala na mnoštvu kolektivnih izložbi u Beogradu, Zagrebu, Kraljevu, u Makedoniji. Od 1986.g. član sam vršačkog Likovnog kluba «Paja Jovanović» sa kojim takođe izlažem na više desetina kolektivnih izložbi. Učestvovala sam na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu, likovnom salonu u Kovinu i Bečeju, prošle godine dobila sam pohvalu za radove na likovnim susretima u Zrenjaninu. Imala sam i 6 samostalnih izložbi. Ove godine na konkusu za kapu i šal firme «St. George» osvojila sam prvu nagradu žirija i prvu nagradu novinara. Nagrada je vrlo vredna - 30 kilograma vune što je dobrodošli podsticaj za sledeće radove i istraživanja.»
Na pitanje koji su joj materijali najdraži, odgovor je jednostavan:
«Svi prirodni materijali me interesuju ali mi je, čini se, najdraži kamen. Oduvek su me privlačili njegovi zadivljujući oblici. Još kao sasvim mlada oduševilo me je kamenje na plažama oko Pule. Provodila sam dane sakupljanjući kamenje a potom sam ga oslikavala i transformisala u ribe ili bube. Ta fascinacija traje i danas. Moja torba je puna kamenja koji sam usput pronašla. Svaki taj oblutak nudi mnoštvo izazova, da bude oblikovan, da se spoji sa drugim kamenovima. Čini mi se da, na neki neobjašnjivi način, kamen stabilizuje čovekovu ličnost. Mogu reći da je kamen moja stalna inspiracija i njemu se stalno vraćam.
Odmah za kamenom je glina i njoj se takođe redovno vraćam. Rad na glini podrazumeva rad rukama što je izuzetno umirujuće, gotovo isceljujuće. Osim manijaturne grnčarije u glini sam ostvarila ciklus radova koji sam nazvala «Sunčani prostor» koji je inspirisan tradicijom Indijanaca. Dodatna fascinacija glinom vezana je za njeno pečenje. Prizor peći za pečenje gline, u kojoj kao da blješti sunce jedan je od prizora koji se pamte i koji vas nagone da radite dalje. U terakota je zaista sakupljena energija Sunca.»
Osim ovi robusnih materijala Vesna Stojanović se bavila i oslikavanjem svile.
«Do svile sam došla sasvim slučajno. Ili je, možda, ipak sve to bilo ostvarenje nekog plana. Od prijatelja iz Amsterdama dobila sam na poklon boje za svilu. U tom trenutku imala sam druga interesovanja pa su boje par godina stajale po strani, gotovo zaboravljene. A onda su me, ne znam zašto, te boje zainteresovale. Mada nisam nikada radila sa svilom niti imala znanja o tome, pročitala sam uputstvo na bojama, prikupila neke članke iz novina i - krenula u avanturu. Radeći otkrivala sam razne mogućnosti slikanja, grešila i ispravljala se. Oslikala sam mnoštvo marama ali načinila i niz samostalnih slika. Prozračnost i osetljivost svila vodili su me i nametnuli poseban načim razmišljanja. U svakom slučaju bilo je to nezaboravno iskustvo. Trenutno me interesuju drugi materijali ali to ne znači da se u sledećem periodu neću ponovo vratiti svili.»
Vrščani i Pančevci imali su prilike da se poslednjih meseci sretnu da njenim radovima, koje je imenovala kao 'visuljice'.
«Visuljice su svojevrsni nastavak interesovanja za rukotvorine Indijanaca ali i primitivnih plemena sa drugih prostora. Moj susret sa njima bio je na nivou mističnog. Jedne večeri slušala sam na terasi ambijentalnu muziku grupe «Ur» dok je iza brega izlazio pun, blistav Mesec. Ono što sam imala pri ruci - grane, ptičija pera, školjke, glinu i kamenove - počela sam da povezujem i spajam a potom sam tu skulpturu okačila da slobodno visi sa tavanice. Vetar je pokretao pera i grane i stvarao sasvim novu muziku. Tako su nastale visuljice. Kasnije sam saznala za indijanske 'čuvare snova' i slične predmete drugih naroda. U visuljicama ima primarnih oblika i enegrije koja je duboko povezana sa tokovima prirode oko nas, kojih smo mi vrlo malo svesni. Interesantno je da ove emocije dele i posetioci izložbi, odnosno da i oni vrlo slično reaguje na ove skulpture i njihove vibracije.»
Koji su planovi odnosno koja interesovanja su na redu?
«Razrađujem više ideja od kojih su tri najbliže realizaciji. Jedna serija radova ima radni naslov «Vitezovi» i činio bi je niz glinenih pločica oslikanih motivima vitezova i njihovih gospi, druga je posvećena stilozovanim pticama 'sastavljenim' od glinenih glava i tela od drveta i žice. Treća bi bila niz stilizovanih oblika koji podsećaju na ćirilična slova ili motive južnoameričkih indijanaca. Kao i uvek u mom stvaralaštvu, redosled rada na ovim serijama zavisiće od čiste inspiracije.»
«Kao devojčica pravila sam lutke i za njih šila haljinice. Moja baka me je podsticala da to radim. Tako sam naučila da koristim svoje ruke i vežbala znatiželju. Mislim da se svi rađamo sa određenim talentima i sposobnostima koje vremenom, zbog lenjosti, izgubimo ili ih, kroz stalni rad i traganja, razvijamo. Kretivnost je dar kome se mora posvetiti pažnja ili će nestati. Posle lutaka, sticajem okolnosti, stigla sam do nakita. Pošto nisam imala sredstava da sebi kupim nakit koji mi se dopadao počela sam da ga pravim. Eksperimentisala sam, pronalazila svoje načine rada sa raznim materijalima. Ono što sam uspela da napravim dopadalo se meni a potom i mojim poznanicama tako da sam ponešto od svojih rukotvorina poklanjala ali i prodavala. To je bio dobrodošao dodatak džeparcu, posebno za vreme studiranja. Oduvek sam visoko cenila finansijsku nezavisnost. Tokom studija postala sam član beogradskog Likovnog kluba «Đuro Salaj» koji je tada vodila Katarina Jovanović i učestvovala na mnoštvu kolektivnih izložbi u Beogradu, Zagrebu, Kraljevu, u Makedoniji. Od 1986.g. član sam vršačkog Likovnog kluba «Paja Jovanović» sa kojim takođe izlažem na više desetina kolektivnih izložbi. Učestvovala sam na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu, likovnom salonu u Kovinu i Bečeju, prošle godine dobila sam pohvalu za radove na likovnim susretima u Zrenjaninu. Imala sam i 6 samostalnih izložbi. Ove godine na konkusu za kapu i šal firme «St. George» osvojila sam prvu nagradu žirija i prvu nagradu novinara. Nagrada je vrlo vredna - 30 kilograma vune što je dobrodošli podsticaj za sledeće radove i istraživanja.»
Na pitanje koji su joj materijali najdraži, odgovor je jednostavan:
«Svi prirodni materijali me interesuju ali mi je, čini se, najdraži kamen. Oduvek su me privlačili njegovi zadivljujući oblici. Još kao sasvim mlada oduševilo me je kamenje na plažama oko Pule. Provodila sam dane sakupljanjući kamenje a potom sam ga oslikavala i transformisala u ribe ili bube. Ta fascinacija traje i danas. Moja torba je puna kamenja koji sam usput pronašla. Svaki taj oblutak nudi mnoštvo izazova, da bude oblikovan, da se spoji sa drugim kamenovima. Čini mi se da, na neki neobjašnjivi način, kamen stabilizuje čovekovu ličnost. Mogu reći da je kamen moja stalna inspiracija i njemu se stalno vraćam.
Odmah za kamenom je glina i njoj se takođe redovno vraćam. Rad na glini podrazumeva rad rukama što je izuzetno umirujuće, gotovo isceljujuće. Osim manijaturne grnčarije u glini sam ostvarila ciklus radova koji sam nazvala «Sunčani prostor» koji je inspirisan tradicijom Indijanaca. Dodatna fascinacija glinom vezana je za njeno pečenje. Prizor peći za pečenje gline, u kojoj kao da blješti sunce jedan je od prizora koji se pamte i koji vas nagone da radite dalje. U terakota je zaista sakupljena energija Sunca.»
Osim ovi robusnih materijala Vesna Stojanović se bavila i oslikavanjem svile.
«Do svile sam došla sasvim slučajno. Ili je, možda, ipak sve to bilo ostvarenje nekog plana. Od prijatelja iz Amsterdama dobila sam na poklon boje za svilu. U tom trenutku imala sam druga interesovanja pa su boje par godina stajale po strani, gotovo zaboravljene. A onda su me, ne znam zašto, te boje zainteresovale. Mada nisam nikada radila sa svilom niti imala znanja o tome, pročitala sam uputstvo na bojama, prikupila neke članke iz novina i - krenula u avanturu. Radeći otkrivala sam razne mogućnosti slikanja, grešila i ispravljala se. Oslikala sam mnoštvo marama ali načinila i niz samostalnih slika. Prozračnost i osetljivost svila vodili su me i nametnuli poseban načim razmišljanja. U svakom slučaju bilo je to nezaboravno iskustvo. Trenutno me interesuju drugi materijali ali to ne znači da se u sledećem periodu neću ponovo vratiti svili.»
Vrščani i Pančevci imali su prilike da se poslednjih meseci sretnu da njenim radovima, koje je imenovala kao 'visuljice'.
«Visuljice su svojevrsni nastavak interesovanja za rukotvorine Indijanaca ali i primitivnih plemena sa drugih prostora. Moj susret sa njima bio je na nivou mističnog. Jedne večeri slušala sam na terasi ambijentalnu muziku grupe «Ur» dok je iza brega izlazio pun, blistav Mesec. Ono što sam imala pri ruci - grane, ptičija pera, školjke, glinu i kamenove - počela sam da povezujem i spajam a potom sam tu skulpturu okačila da slobodno visi sa tavanice. Vetar je pokretao pera i grane i stvarao sasvim novu muziku. Tako su nastale visuljice. Kasnije sam saznala za indijanske 'čuvare snova' i slične predmete drugih naroda. U visuljicama ima primarnih oblika i enegrije koja je duboko povezana sa tokovima prirode oko nas, kojih smo mi vrlo malo svesni. Interesantno je da ove emocije dele i posetioci izložbi, odnosno da i oni vrlo slično reaguje na ove skulpture i njihove vibracije.»
Koji su planovi odnosno koja interesovanja su na redu?
«Razrađujem više ideja od kojih su tri najbliže realizaciji. Jedna serija radova ima radni naslov «Vitezovi» i činio bi je niz glinenih pločica oslikanih motivima vitezova i njihovih gospi, druga je posvećena stilozovanim pticama 'sastavljenim' od glinenih glava i tela od drveta i žice. Treća bi bila niz stilizovanih oblika koji podsećaju na ćirilična slova ili motive južnoameričkih indijanaca. Kao i uvek u mom stvaralaštvu, redosled rada na ovim serijama zavisiće od čiste inspiracije.»
0 komentara:
Постави коментар