Jupiter je stari poznanik ljudi i astronomija je vrlo precizna po pitanju njegove 'lične karte': peta planeta našeg Sunčevog sistema je džin u koga mogu da se smeste sve ostale planete sistema, 318 puta masivniji od Zemlje i 1400 puta veći; njegov dan traje 8,8 zemaljskih sati a godina 11,9 zemaljskih godina. Jupiter je obavijen gasovima i nije moguće utvrditi da li ispod oblaka uopšte postoji čvrsto jezgro; ogromne oluje sa vetrovima koji duvaju i 650 km na sat komešaju taj pokrov ali to ne utiče na čuvenu Veliku crvenu mrlju. Oko Jupitera kruži 29 satelita a prvi je 1610.g. video Galilej. Planeta-džin plenila je pažnju i budila maštu starih naroda koji su mu našli mesto u svim mitologijama a kako je astronomija napredovala tako je i tajna Jupitera bivala dublja. Kao i sve planete Sunčevog sistema, i Jupiter je stigao i u naučnofantastičnu literaturu; to se desilo 1894.g. u «Putovanju na druge svetova: romansa budućnosti» Džona Džakoba Astora (1864-1912). Astor je bio pronalazač, jedan od najbogatijih ljudi svog vremena, koji je suprugu otpratio do čamca za spasavanje a zatim potonuo sa Titanikom. U njegovom romanu, koji se dešava u 2000. godini, postoje tri utopije u Sunčevom sistemu: Saturn je nalik hrišćanskom raju, Jupiter je verzija biblijskog Edena na praistorijskoj zemlji a planeta Zemlja je tehnološko-biznismenski raj. Svojevrsni omaž Astorovom juperijanskom raju i Žil Vernovom Nautilusu (koji je uznapredovao u linijski svemirski brod) napisao je Stefan Bakster u romanu «Putovanje na kraljevsku planetu» (1990). Još bogatija i šarolikija budućnost Jupiteru je darovana u doba cvetanja 'palp' naučne fantastike koja je trebala da zabavi čitaoce svemirskim avanturama. Palp Jupiter se nije mario za naučne činjenice već je krojen prema potrebama priča, sa pustinjama ili vlažnim džunglama, prastarim civilizacijama, prelepim princezama i krvožednim ratnicima, naseljavan svakovrsnim čudovištima i smrtonosnim tajnama koje vredaju hrabre astronaute; među najubedljivije primere ovakvih dešavanja spadaju «Čovek skelet sa Jupitera» Edgara Rajsa Barouza iz 1940.g. ili «Nezavršeno» Isaka Asimova iz 1941.g. koja se bavi mogućnošću da vanzemaljci žive na gasovitoj planeti. Ipak, vremena nesputane mašte kojoj je Jupiter (uz druge planete) tek izgovor za avanture uzmicala su pred delima koja su uvažavala tada poznate naučne činjenice. Džejms Bliš je u romanu «Most» (1952) opisivao veliki inženerski poduhvat gradnje neke vrste transportnog krana u precizno opisanoj atmosferi Jupitera. Još ubedljiviji u dočaravanju astronomskih činjenica je Artur Klark u romanu «Jupiter Pet» (1953) koji prati pokušaj novinara da 'na licu mesta' uporedi stvarno stanje sa slikom Česlija Bonstela, koja predstavlja pogled na Jupiter sa njegovog meseca (pošto je znano da je Bonstel 'omanuo' slikajući zemljin Mesec sa visokim planinama a ispostavilo se da je ovaj poprilično ravan; zato izmišljeni novinar želi da se uveri da li je slikar ponovo pogrešio). Gregori Benford, pisac 'tvrde' fantastike bavio se Jupiterom u dva navrata: u romanu «Projektu Jupiter» (1975) grupa naučnika proučava, iz orbite, Jupiter i njegove mesece neprestano se pitajući ima li njihov napor ikakvog smisla (ovaj romani ima nastavak «Protiv beskonačnog» iz 1983.g.); u priči «Nakovanj Jupitera» Benforda i Gordona Eklunda (iz zbirke «Ako su zvezde bogovi») naučnici proučavaju signale vanzemaljaca pristigle iz Jupiterovog sistema.
Najveću i najpoznatiju ulogu Jupiteru u naučnoj fantastici je dodelio Artur Klark u serijalu «Odiseja u svemiru» koji su pratila i dva filma. Kjubrikov film «2001: odiseja u svemiru» i Klarkov roman (1968) razlikuju se prema cilju putovanja svemirskog broda «Diskaveri» koji traži tajanstvene monolite, jer brod u romanu ide za Saturn a onaj filmski se zaustavlja kod Jupitera. U nastavku «2010: druga odiseja» (1982) Klark je prihvatio filmsku destinaciju i nastavio se na nju, inspirisan snimcima koje je poslala sonda «Vojadžer» i teorijama o Jupiteru kao 'neuspelom' suncu; u romanu i kasnijem filmu Jupiter zaista postaje novo sunce koje će obezbediti uslove da se razvije život na Jupiterovom mesecu Evropa. Binarni sunčevi sistem nastaviće da postoji u «2061: trećoj odiseji» (1988) i «3010: finalnoj odiseji» (1997) u kojoj će se bića sa Evrope sresti sa ljudima a monoliti zakratko pomračiti svetlost njihovog sunca Lucifera. Tako je Klark otvorio i zatvorio krug priče o silama koje čuvaju i neguju život u Univerzumu. Dok su 'svemirske odiseje' poznate najširoj publici, među poklonicima naučne fantastike dobro je znano još jedno delo Artura Klarka: reč je o noveli «Susret sa Meduzom» (1971) u kojoj ljudska istraživačka sonda među oblacima Jupitera nalazi inteligentni život u obliku koji liči na meduze iz zemaljskih mora; ova bića plutaju kroz atmosferu i komuniciraju radio-talasima. Ubedljivost Klarkove vizije inspirisala je Bena Bovu da 2000.g. napiše roman «Jupiter» (kao deo serijala o planetama Sunčevog sistema) u kome u sloju između gornjih oblaka i vrele dubine postoji sloj tečne vode u kome žive egzotična bića sa kojima je uspostavljanje kontakta krajnje neobično. I među domaćim piscima bilo je interesa za Jupiter, pomenim roman Milana Nikolića «Zovem Jupiter... beležite...» (u naslovu postoje po 4 tačkice) iz 1960. godine
Jupiterovi meseci bili su takođe popršte raznih literarnih avantura. Ganimed, kao najveći Jupiterov mesec i najveći takav objek u čitavom Sunčevom sistemu pozornica je za «Igračicu sa Ganimeda» E. E. 'Dok' Smita (iz 1950) odnosno ljudsku koloniju u «Farmerima na nebu» Roberta Hajnlajna (1950). Neki od ljudi stigli su genetski modifikovani (prema učenju pantropske teorije) kao u «Vremenu za preživljavanje» Džemsa Bliša iz 1956.g. ili u «Osvajačima sa Zemlje» Filipa Dika iz 1958.g. Ovaj mesec je poprište akcionih priča kakve su u romanima «Snegovi Ganimeda» Pola Andersona (iz 1958; ovo delo je segment serijala «Psihotehnička organizacija) ili «Ganimedovo preuzimanje» (1967) Filipa Dika i Reja Nelsona. Stanovnici Ganimeda pominju se i u delima «Nežni džinovi sa Ganimeda» (1978) Džemsa Hogana odnosno nemačkom filmu «Operacija Ganimed» režisera Rajnera Erlera iz 1977.g. Film «Autlend» (1981) dešava se u rudarskoj koloniji na Jupiterovom mesecu Io. O raznim aspektima života vanzemaljaca na Jupiteru i njegovim mesecima govore romani «Kortez na Jupiteru» (1990) Džemsa Hogana, «Mesečeva pravda» Čarlsa Harnsa (1991) ili «Hladno kao led» Čarlsa Šefilda (1992); u romanu «Kotrljavci» (2000) Jana Stjarta i Džeka Kohena, u Jupiterovoj atmosferi, 2270.g., bivaju otkriveni balonoliki vanzemaljci a na osmom mesecu, Kalistu, vanzemaljski artefakti; ispostaviće se da se vanzemaljci od udara kometa brane pomeranjem svojih meseca ali ovog puta, iz nekog razloga, ogromna kometa je usmerena prema Zemlji pa je na ljudima da 'jupiterijance' ubede u svoje postojanje i dobronamernost. Značaj Jupiterovih meseca posebno je 'ojačao' 1999.g. kada su američki naučnici objavili rezultate koji ne isključuju mogućnost postojanja okeana ispod čvrste površine meseca Evropa; tako je potvrđena Klarkova teza što je otvorilo rasprave i spekulacije o presađivanju života na planete. Nova otkrića prstena oko Jupitera i brojni detalji o njegovim mesecima svakako će probuditi maštu pisaca naučne fantastike i doneti čitaocima nove doživljaje i poglede na gasnog džina iz bliskog kosmičkog komšiluka.
Najveću i najpoznatiju ulogu Jupiteru u naučnoj fantastici je dodelio Artur Klark u serijalu «Odiseja u svemiru» koji su pratila i dva filma. Kjubrikov film «2001: odiseja u svemiru» i Klarkov roman (1968) razlikuju se prema cilju putovanja svemirskog broda «Diskaveri» koji traži tajanstvene monolite, jer brod u romanu ide za Saturn a onaj filmski se zaustavlja kod Jupitera. U nastavku «2010: druga odiseja» (1982) Klark je prihvatio filmsku destinaciju i nastavio se na nju, inspirisan snimcima koje je poslala sonda «Vojadžer» i teorijama o Jupiteru kao 'neuspelom' suncu; u romanu i kasnijem filmu Jupiter zaista postaje novo sunce koje će obezbediti uslove da se razvije život na Jupiterovom mesecu Evropa. Binarni sunčevi sistem nastaviće da postoji u «2061: trećoj odiseji» (1988) i «3010: finalnoj odiseji» (1997) u kojoj će se bića sa Evrope sresti sa ljudima a monoliti zakratko pomračiti svetlost njihovog sunca Lucifera. Tako je Klark otvorio i zatvorio krug priče o silama koje čuvaju i neguju život u Univerzumu. Dok su 'svemirske odiseje' poznate najširoj publici, među poklonicima naučne fantastike dobro je znano još jedno delo Artura Klarka: reč je o noveli «Susret sa Meduzom» (1971) u kojoj ljudska istraživačka sonda među oblacima Jupitera nalazi inteligentni život u obliku koji liči na meduze iz zemaljskih mora; ova bića plutaju kroz atmosferu i komuniciraju radio-talasima. Ubedljivost Klarkove vizije inspirisala je Bena Bovu da 2000.g. napiše roman «Jupiter» (kao deo serijala o planetama Sunčevog sistema) u kome u sloju između gornjih oblaka i vrele dubine postoji sloj tečne vode u kome žive egzotična bića sa kojima je uspostavljanje kontakta krajnje neobično. I među domaćim piscima bilo je interesa za Jupiter, pomenim roman Milana Nikolića «Zovem Jupiter... beležite...» (u naslovu postoje po 4 tačkice) iz 1960. godine
Jupiterovi meseci bili su takođe popršte raznih literarnih avantura. Ganimed, kao najveći Jupiterov mesec i najveći takav objek u čitavom Sunčevom sistemu pozornica je za «Igračicu sa Ganimeda» E. E. 'Dok' Smita (iz 1950) odnosno ljudsku koloniju u «Farmerima na nebu» Roberta Hajnlajna (1950). Neki od ljudi stigli su genetski modifikovani (prema učenju pantropske teorije) kao u «Vremenu za preživljavanje» Džemsa Bliša iz 1956.g. ili u «Osvajačima sa Zemlje» Filipa Dika iz 1958.g. Ovaj mesec je poprište akcionih priča kakve su u romanima «Snegovi Ganimeda» Pola Andersona (iz 1958; ovo delo je segment serijala «Psihotehnička organizacija) ili «Ganimedovo preuzimanje» (1967) Filipa Dika i Reja Nelsona. Stanovnici Ganimeda pominju se i u delima «Nežni džinovi sa Ganimeda» (1978) Džemsa Hogana odnosno nemačkom filmu «Operacija Ganimed» režisera Rajnera Erlera iz 1977.g. Film «Autlend» (1981) dešava se u rudarskoj koloniji na Jupiterovom mesecu Io. O raznim aspektima života vanzemaljaca na Jupiteru i njegovim mesecima govore romani «Kortez na Jupiteru» (1990) Džemsa Hogana, «Mesečeva pravda» Čarlsa Harnsa (1991) ili «Hladno kao led» Čarlsa Šefilda (1992); u romanu «Kotrljavci» (2000) Jana Stjarta i Džeka Kohena, u Jupiterovoj atmosferi, 2270.g., bivaju otkriveni balonoliki vanzemaljci a na osmom mesecu, Kalistu, vanzemaljski artefakti; ispostaviće se da se vanzemaljci od udara kometa brane pomeranjem svojih meseca ali ovog puta, iz nekog razloga, ogromna kometa je usmerena prema Zemlji pa je na ljudima da 'jupiterijance' ubede u svoje postojanje i dobronamernost. Značaj Jupiterovih meseca posebno je 'ojačao' 1999.g. kada su američki naučnici objavili rezultate koji ne isključuju mogućnost postojanja okeana ispod čvrste površine meseca Evropa; tako je potvrđena Klarkova teza što je otvorilo rasprave i spekulacije o presađivanju života na planete. Nova otkrića prstena oko Jupitera i brojni detalji o njegovim mesecima svakako će probuditi maštu pisaca naučne fantastike i doneti čitaocima nove doživljaje i poglede na gasnog džina iz bliskog kosmičkog komšiluka.
0 komentara:
Постави коментар