DIVANI NA SOKAKU

Prvi svežiji dani koji smenjuju tropsku letnju zaparu vreme su kada u Vršcu, lepoj varoši pod kulom, u 'paorskom kraju' na periferiji ponovo oživljava stari običaj večernjih okupljanja na ulici (ili, kako to stari ponekad umeju da kažu, na 'sokaku'). Elem, u pozno popodne stariji stanovnici izlaze iz svojih kuća; poneki sednu na klupe ispod uličnih bagremova ili lipa 'pred kućom' a ostali im se pridruže donoseći sa sobom 'hoklice' ili 'šamlice'. Okupljanje je jednog dana pred jednom a sledećeg pred nekom drugom kućom. I, dok mladež po kućnim dvorištima posluje sa roditeljima ili nešto za svoju dušu, sredovečni domaćini namiruju stoku i spremaju se za sutrašni radni dan a domaćice spravljaju večeru, oni najstariji, tela izmorenih decenijskim težačkim radom, odlaze na ulicu da se sretnu sa svojim ispisnicima i prodivane koju. Ovaj običaj potiče iz vremena kada nije bilo ni radio aparata a kamoli televizije ili kompjuterskih spravica. Kao i svaki narodski obrazac ponašanja i ovaj je spojio u sebi lepo sa korisnim: stariji bi se sklanjali iz dvorišta, štala ili kuhinja da ne smetaju a napolju bi čuli najnovije vesti koje će preneti ukućanima; istovremeno bi se družili sa 'svojom vrstom' svojim godišnjacima sa kojima imaju o mnogo čemu da pričaju.

    I tako na trotoare Vrštanskih ulica, kao i mnogo decenija ranije, izlaze starice uglavnom u crnini i starci u iznošenoj odeći, gde-gde pokrpljenoj. Crne marame i paorski šeširi obavezni su. Razgovor kreće od svakodnevnih tema, od zaostalih vrućina ili poranelih hladnoća da bi zavisno od društva išli u različitim pravcima. Žene među sobom prepričavaju svoje svakodnevne kućanske brige, od čišćenja do pripreme jela i kolača a onda se nadovezuju na neki tekući događaj, nečiju sudbinu, sreću ili nesreću. Muškarci se bave njivama, vinogradima ili voćnjacima i procenama kada će početi berbe i koliko će biti bogate da bi, onda, krenuli da 'bistre' dešavanja u svetu. Pre ili kasnije, razgovori skreću u prošlost, u vremena kada su okupljeni bili mladi a život teži ali sladak. Žene se sećaju sretnih i nesretnih udaja najlepših devojaka a muškarci ratova, služenja vojske, sticanja i gubljenja imetaka. Ženski i muški razgovor prepliću se kad se neko iz drugog tabora ubaci u priču, kako bi nešto razjasnio. Nije uvek najjasnije kako je onome što je dobacio upadicu uspelo da prati razgovor svojih i da, istovremeno, sluša šta pričaju oni u drugom krugu ali - razgovori se spliću, ponekad baš i ne miroljubivo pa umeju da sevnu i varnice, prebacivanja pa i podsmevanja. Kad situacija preti da kulminira težim rečima i u jednom i u drugom taboru javljaju se miritelji koji poručuju onima drugima da se 'ne mešaju i da gledaju svoja posla'. Posle malo oprezne tišine, pokidane niti odvojenih rasprava se vezuju i ponovo zahuktavaju sve do sledećeg preplitanja.
    Sretnim sticajem okolnosti male čarke prekinuće prolazak nekoga. To mladi odlaze do grada ili domaćice do prodavnice zvane 'radnja' ili 'kolonijal' kako bi kupile neku nužno potrebnu sitnicu. Ko god bio prolaznik ispratiće ga pogledi i komentari o izgledu, pohvale ili pokude na njegovo ranije ponašanje. Zatim će doći na red prisećanje 'kojoj familiji pripada', kakvi su mu braća i sestre, stričevi, roditelji i dedovi. Tako, reč po reč, razgovor opet tone u prošlost, povezuje se sa sadašnjošću i ponovo nestaje u sećanjima na neka bivša vremena. Pošto je većina sagovornika iz davnih 1930-tih i 1940-tih mogu se, ko lakše, ko teže, setiti nekoliko generacija svojih sugrađana, njihovih stasavanja i nestajanja, uspona i padova. Veštiji govornici, kojih uvek ima i koji su rado viđeni na ovim druženjima, lako ispredaju čitave porodične sage sa iznalaženjem linija sudbina koje se protežu iz pokolenja u pokolenje. Tako se, po obrascu usmene tradicije, s kolena na koleno prenose istorije nekih familija i kuća, varoških četvrti znanih kao 'male' pa i čitave varoši. Na žalost, zjap između ovog običaja i savremenosti koja teče oko njega svakim danom je sve dublji pa sve te priče retko ko više čuje i prenesi dalje; savremeni život vezan za rad po firmama i sa mnoštvo obaveza raskinuo je sa tradicijom predaka. Zbog toga su mnoge usmene priče već nestale a svakim danom nestaje ih još.
    Ma koliko se ulični pripovedači trudili da se, tokom priča, ne mešaju jedni drugima u reči, neminovno je da se, najčešće na kraju uličnih susreta i divana, razgovori ponovo spoje na temi koja je svima zajednička - na smrtima znanih im ljudi a potom i na sopstvenim promišljanjima tog 'trena' odnosno na pripremama za taj događaj. Jer, bio neko zdrav ili bolestan, par meseci ili godina mlađi ili stariji, svestan je da će ga, pošto je zašao u senku, posetiti nezvani gost i povesti na poslednju šetnju uz Zmaj Jovinu ulicu do groblja. I, odjednom, otpočinju i vode se čudnovate filozofske rasprave! Starci jasno govore da ne žele da budu na teretu deci ali isto tako ne žele ni da svoj poslednji put prepuste slučaju. Zbog toga sami pripremaju svoju poslednju spremu, u nekoj 'fijoki' slažu peškire koje treba okačiti na ramena onima što će nositi kovčeg i krst; a odmah pored ovih stvari su koverte sa novcem za sanduk, popovu službu i večeru onih što će se vratiti sa ispraćaja. Svako od staraca već je zadužio osobu od poverenja koja će ispuniti sve njegove pogrebne želje. Dok slušaju tuđe planove o sahrani, starci klimaju glavama sa razumevanjem koje je iznad svakodnevice jer sahrana nije običan posao. Pošto se međusobno ispričaju na ovu temu, razgovor zamire da bi, u već dubokom sumraku, umorna tela počela teško ustajati i, ukućenih nogu i pogrbljenih leđa, kretati prema kućama uz pozdrave i iskrene želje da se i sutra ponovo sretnu na ovom mestu. Pred svima je duga noć nemira i nesanica koje će, bude li sreće, smeniti dan, za njih lep kao i svaki željeni poklon.