Jednu od tema svoje nove knjige Dragi Bugarčić je izneo u prethodnom romanu Mocart i kugla (2004). Reč je o streljanjima i odvođenju u logor Podunavskih Nemaca 1944. posle oslobađanja od nemačke okupacije. Događaji iz oktobra 1944. opisani su iz vizure dečaka Helmuta kome rat prekida detinjstvo i vezuje ga za dvorište roditeljske kuće. Priseća se igara sa vršnjacima, Srbima, Nemcima, Mađarima, Romima, gradnje splava na obali potoka Mesić, kojim su mali avanturisti planirali da se otisnu u svet, kao junaci obožavanih stripova. Skriven iza zaključane kapije dečak živi sa bakom i mačkom; kontakti sa zabrinutim roditeljima su marginalni. I dok je nemačka okupacija prošla bez većih trzavica, dolazak oslobodilaca, Crvene armije i partizana, izazvao je duboke potrese u sporednoj ulici naseljenoj 'domaćim Švabama'. Neke porodice razbežale su se po vinogradarskim kućicama dok su se preostali zatvorili u kuće. Mnogi muškarci su kao taoci odvedeni u aerodromske hangare. Među njima je i Helmutov rođak, pekar, ljubitelj literature i stripova, kod koga je dečak sklonjen. Spirala nasilja sledećih dana nastavila je da se vrti: u sporednoj ulici je ubijen pijani ruski oficir. Nova vlast je pokrenula istragu i pronašla krivce da bi, kao odmazda, pred svojim kućama, u rano jutro, bili streljani svi zatečeni stanovnici tog dela ulice. Njihova tela odvožena su, kao dokaz snage pobednika i opomena izgrednicima, kroz grad do zajedničke grobnice na kraju grada gde su, posuta krečom, zatrpana bez obeležja. Nove naredbe odvele su Nemce iz drugih ulica u sabirne logore gde su, mučeni teškim radom, glađu i bolestima, masovno umirali.
Ovi događaji su nasilno izbrisani iz svesti stanovništva; o njima se nije smelo govoriti. Dvadeset godina kasnije – to je sadržaj druge pripovedne linije romana – pisac Danilo Kopča, nagrađen za kratki, poetski roman o ratu, napisaće priču koja se dotiče tamnih strana pobede, izdaje i preživljavanja izdajnika koji i dalje slobodno šetaju. Njenim objavljivanjem zamah piščeve karijere biva presečen, probe njegove drame u lokalnom pozorištu se prekidaju a slučaj preuzima operativac državne bezbednosti. Kopča je rastrzan između literarnih opsesija, policijskih saslušanja, razgovora sa bivšim partizanom koji zna istinu o masovnom streljanju, susreta sa posrednikom od koga prima vesti o prijatelju iz detinjstva, Nemcu koji je uspeo da pobegne od torture u Beč, susreta sa znalcem literature profesorom Ervinom Marešom (junak Bugarčićevih romana), prolaznih ljubavi i veze sa devojkom kojoj daje rukopise na čuvanje i prevođenje na nemački, radi učešća na stranom konkursu.
Sudbine oba junaka ostaju nedovršene: Helmut se vraća u praznu roditeljsku kući i iščekuje vojnike koji će ga odvesti u logor a Kopča je na raskršću životnom i spisateljskom, pred dilemom da li da nastavi pisanje i kako sakriti misli i ideje od policijskog nadzora. Obojica osećaju da su bespomoćni, na milosti i nemilosti nesagledivim silama oličenim u licima njihovih izvršilaca, vojnika, policajaca, ulizica i potkazivača. U takvoj vizuri pojedinačni životi, satkani od svakodnevice, nadanja i ideala, brišu se nemarnim pokretom moćnika. Dečačko oduševljenje stripovima i avanturama, literarne ideje o jednoj večitoj knjizi koju pišu svi pisci svih vremena, o večitom ratu u kojem su svi ratovi, a miris svežeg peciva ili pozorišnih dasaka samo zanemarljive kockice u igrama moći. Bugarčić obe linije romana pripoveda u kratkim poglavljima naizmenično prepletenim, u nizanja se udevaju poglavlja o epizodnim likovima odnosno Kopčinim tekstovima, fantazijama i snovima o univerzalnoj knjizi. Slaganje poglavlja vizuelno remeti mešanje latiničnog i ćiriličnog pisma, odnosno standardnog i italik oblika slova. Ove male promene čitaoca opominju na različitosti i podstiču dinamiku teksta koji je povremeno potpuno lirski a potom opet 'tvrd i škrt'.
Na početku svojih memoara Čerčil je, kao moto, napisao: «U ratu: hrabrost, u porazu: prkos, u pobedi: velikodušnost, u miru: dobra volja»; valjanost ovih ideja ne može se osporavati ali su primeri njihovog ostvarivanja u konkretnim okolnostima retki i potvrđuju pravila suprotna od ideala. Zločini koji se ne mogu opravdati, prećutkuju se i zabranjuje se govor o tome. Ali, kako vreme odmiče javljaju se glasovi koji postavljaju pitanja; po uhodanoj rutini sistema moraju biti ućutkani da bi se sačuvao neokaljani obraz pobednika. Zločini i laži se spliću u klupko koje opterećuje celokupno nacionalno biće. Potvrđuje se Borhesova teza o 'sveopštoj istoriji beščašća' na kojoj su sazdane sve ljudske civilizacije. Bugarčić je, prateći sudbine svojih junaka, bez patetike i melanholije, opisao jedan slučaj iz mračne istorije pobednika (koji pišu istoriju), dajući mu ljudski lik stradalnika.
Ovi događaji su nasilno izbrisani iz svesti stanovništva; o njima se nije smelo govoriti. Dvadeset godina kasnije – to je sadržaj druge pripovedne linije romana – pisac Danilo Kopča, nagrađen za kratki, poetski roman o ratu, napisaće priču koja se dotiče tamnih strana pobede, izdaje i preživljavanja izdajnika koji i dalje slobodno šetaju. Njenim objavljivanjem zamah piščeve karijere biva presečen, probe njegove drame u lokalnom pozorištu se prekidaju a slučaj preuzima operativac državne bezbednosti. Kopča je rastrzan između literarnih opsesija, policijskih saslušanja, razgovora sa bivšim partizanom koji zna istinu o masovnom streljanju, susreta sa posrednikom od koga prima vesti o prijatelju iz detinjstva, Nemcu koji je uspeo da pobegne od torture u Beč, susreta sa znalcem literature profesorom Ervinom Marešom (junak Bugarčićevih romana), prolaznih ljubavi i veze sa devojkom kojoj daje rukopise na čuvanje i prevođenje na nemački, radi učešća na stranom konkursu.
Sudbine oba junaka ostaju nedovršene: Helmut se vraća u praznu roditeljsku kući i iščekuje vojnike koji će ga odvesti u logor a Kopča je na raskršću životnom i spisateljskom, pred dilemom da li da nastavi pisanje i kako sakriti misli i ideje od policijskog nadzora. Obojica osećaju da su bespomoćni, na milosti i nemilosti nesagledivim silama oličenim u licima njihovih izvršilaca, vojnika, policajaca, ulizica i potkazivača. U takvoj vizuri pojedinačni životi, satkani od svakodnevice, nadanja i ideala, brišu se nemarnim pokretom moćnika. Dečačko oduševljenje stripovima i avanturama, literarne ideje o jednoj večitoj knjizi koju pišu svi pisci svih vremena, o večitom ratu u kojem su svi ratovi, a miris svežeg peciva ili pozorišnih dasaka samo zanemarljive kockice u igrama moći. Bugarčić obe linije romana pripoveda u kratkim poglavljima naizmenično prepletenim, u nizanja se udevaju poglavlja o epizodnim likovima odnosno Kopčinim tekstovima, fantazijama i snovima o univerzalnoj knjizi. Slaganje poglavlja vizuelno remeti mešanje latiničnog i ćiriličnog pisma, odnosno standardnog i italik oblika slova. Ove male promene čitaoca opominju na različitosti i podstiču dinamiku teksta koji je povremeno potpuno lirski a potom opet 'tvrd i škrt'.
Na početku svojih memoara Čerčil je, kao moto, napisao: «U ratu: hrabrost, u porazu: prkos, u pobedi: velikodušnost, u miru: dobra volja»; valjanost ovih ideja ne može se osporavati ali su primeri njihovog ostvarivanja u konkretnim okolnostima retki i potvrđuju pravila suprotna od ideala. Zločini koji se ne mogu opravdati, prećutkuju se i zabranjuje se govor o tome. Ali, kako vreme odmiče javljaju se glasovi koji postavljaju pitanja; po uhodanoj rutini sistema moraju biti ućutkani da bi se sačuvao neokaljani obraz pobednika. Zločini i laži se spliću u klupko koje opterećuje celokupno nacionalno biće. Potvrđuje se Borhesova teza o 'sveopštoj istoriji beščašća' na kojoj su sazdane sve ljudske civilizacije. Bugarčić je, prateći sudbine svojih junaka, bez patetike i melanholije, opisao jedan slučaj iz mračne istorije pobednika (koji pišu istoriju), dajući mu ljudski lik stradalnika.
0 komentara:
Постави коментар