STVARNOST FANTAZIJE

Novi roman Dragog Bugarčića (1948) nastavak je sage o žitiju Zaharija Kuzmanovića, starog momka koji je jednom davno otišao sa ulica svog rodnog Vršca, male, lepe varoši izgubljene u ravnici, i, sledeći svoj put nemira, melanholije i traganja stigao u Beč da se tamo privremeno-stalno skrasi. Kroz prethodne povesti o Zahariju čitalac može pratiti njegove manje-više neuspešne pokušaje da obezbedi sebi kakvu-takvu egzistenciju i nađe mesto u novoj okolini. Sumnjičav prema drugima i sebi, vezan i više no je spreman da prizna za ostavljenu ravnicu, gradić pod bregovima i drugove, naklonjeniji prošlosti nego budućnosti, sanjarenju nego trezvenosti, Zaharije proživljava gastarbajtersku golgotu lutanja 'trbuhom za kruhom' kroz zasenjujuća svetla stare metropole koja, međutim, ne nudi ništa sem blistavih fasada ali zato crpi iz pridošlica mladost, polet, nadanja. Lutajući svojim izabranim domom ovaj namernik susreće, na pločnicima i u mislima, ljude potpuno neznane ili one koji su mu jednom bili dragi i prepoznaje na svima tragove starenja, propadanja, razočarenja. I sam Zaharije se menja, preobražava, gubi u sopstvenoj svakodnevici. Negde u tim gotovo somnambulnim šetnjama bez kraja i konca on ulazi u roman «Mocart i kugla» da nastavi svoje putešestvije okupljeno oko njegovog oduševljenja Mocartom, njegovim životom, genijalnošću, muzikom i fatalnom sudbinom. Zaharije se, kao ponizni hodočasnik, upućuje u Salzburg i rodnu kuću velikog maestra. Ovaj doživljaj postaje svojevrsna žiža kroz koju se prelamaju sva Zaharijeva sećanja, slutnje i htenja, vremena pre i posle dolaska u Beč. Krajnja (a ispostaviće se i početna) tačka odnosno rezultat čitavog dešavanja biće fantastički sudar i lom realnosti što će Zahariju otvoriti mogućnost da se približi seni Mocartovoj ali i da druguje sa stvarnim Mocartom savremenikom,  koji će zajednom sa njim hoditi Bečom, čak jesti znamenite 'Mocart kugle'. To, međutim, nije  jedino preplitanja vremena jer će Zaharijevim vidnim i mentalnim horizontima rame uz rame hoditi pisac Milo Dor, pesnici Lenau i Vasko Popa, profesor Ervin Mareš, Antonije Isakovič, Zaharijevi prijatelji iz mladosti Đorđe Lazin i Ilija Radak, bračni par Amerikanaca na izletu u Evropu, mlada solistkinja hora iz Slovenije u gostovanju na nekakvom horskom takmičenju, Mocartov prijatelj Otto M. Svaka od ličnosti nosi svoje breme, svoje priče koje jednovremeno proživljava u sebi i otkriva prevrtljivo raspoloženim slušaocima. Mocart čuje čudesnu muziku koja ga vodi iz tmurne stvarnosti i spasava od neizdrživih, ponižavajućih muka podučavanja netalentovanih učenika što sakate tonove i instrumente, Isakovič se priseča svojih putešestvija, Zaharije 1960-tih dekretom naređene selidbe katoličkog groblja s jednog kraja Vršca na drugi, stradanja Nemaca koji su ostali u oslobođenoj Jugoslaviji... Svakome je, naravno, svoja muka i pripovest važna a u talogu svih kazivanjima ispostavlja se da, ma kako različite, one uvek govore o tragičnim sudbinama ljudi zagubljenih u danima življenja koji su im dati; ponekad, pak, ni njihovim kostima nije suđeno da nađu mir. Kao protivteža prvom putovanju u Salzburg, Zaharije ponovo odlazi na isti put ali ovog puta u društvu samog Mocarta; na taj način mogao bi biti zatvaren krug i barem jedna od želja ispunjena. Ali, izlet, još pre polaska i čitavim trajanjem, biva ometan frustrirajućim propustima, sitnicama koje iritiraju, lošim vremenom, nedovršenim, zbrkanim mislima, nametljivim susretima. Kao da se baš ništa ne može izvesti onako kako je zamišljeno, kao da realnost neprestano sabotira planove. Putnici, kao i njihovi poznanici koji su ostali u Beču, susreću se neprestano sa poražavajućim situacija koje u potpunosti potvrđuju njihove priče o minulim vremenima. Ništa se, osim pejzaža i gotovo nebitnih sitnica, ne menja u turobnim krugovima trajanja jedinki, naroda i država. No, kao što su pripovesti, sa svim jadnim detaljima, obesmišljene prolaskom vremena tako je uvredljivo očigledna smušena i jadna sadašnjost likova.
    Bugarčićevo ispisivanje životopisa Zaharijevog i, kroz njega, otkrivanje generacijskog usuda, ustrajno se menja kroz svaku novu knjigu. Od realizma oplemenjivanog začudnim detaljima pripovedanje se kretalo kroz različite faze u kojima su jarke boje slika neobičnih psiholoških stanja i doživljaja postajale sve prisutnije da bi, konačno, u «Mocartu i kugli» stvarno, sanjano, ispričano, prošlo i sadašnje, bili spojeni u jedan blok, u hibridnu, meta-fikciju-stvarnost kroz koju priča teče, meandrira, vrlo labavo obavezna prema bilo kakvim zakonima uzroka i posledice. Ta sloboda dozvoljava piscu da preskače konvencije, da sledi svoj osećaj za celinu i njene segmente, za bitno i nebitno, nasuprot stalnoj opasnosti da čitavo delo potone u samodopadljivi manirizam. Bugarčiću uspeva da veže čitaočevu pažnju i da je drži tokom romana, da mu ispriča priče koje smatra zanimljivim i važnim bez insistiranja na 'velikim istinama' i nužnim zaključcima; ovaj roman nije opterečen željama da prosvetli i osvetli, takve su odluke prepušta čitalačkim sklonostima da ili nešto saznaje ili uživa u tekstu.