Pisati o Goranu Skrobonji, autoru koji je upravo zakoračio u stvaralački najzrelije godine/decenije svakako nije nimalo zahvalno jer postoji velika verovatnoća da će mnogi od sudova koje bi (ne)oprezni prikazivač/kritičar izrekao brzo i lako mogli biti poništeni i obesmišljeni. Ovo tim pre što treba promišljati dosadašnja dela pisca koji se u proteklim godinama neprestano menjao, učio i cizelirao spisateljski zanat, tragao za sopstvenim, prepoznatljivim glasom.
Dodatni argument ovom uverenju jeste i situacija sa kojom se suočio pisac ovih redova pošto je iščitao svoje ranije tekstove-prikaze Skrobonjinih knjiga. Iz današnje vizure mnoge od tvrdnji više nisu tako sigurne; s druge strane, promišljanja pročitanog jesu adekvatna ali kontekst potonjih godina otkriva i druge perspektive. Vreme se, kao i uvek, prikazuje ne samo kao poslovični ultimativni sudija već i kao sočivo koje uveličava detalje koji u ’običnom, svakodnevnom gledanju’ nisu (lako) uočljivi.
(Naravno, iz perspektive ’naknadne pameti’ dovoljno je biti pažljivi posmatrač onoga što je prošlo i donositi mudre zaključke. Ali, ako se pogled sa prošlog premesti na ono što dolazi otvara se zjap u kome se stvari mogu kretati bezbrojnim pravcima i ponovo menjati perspektive sagledavanja.)
I kao što su priče o tome kako žanr (naučne fantastike) više ne postoji, izumro je ili je na samrti, manje-više bespredmetne jer je literatura (vrlo) živ organizam koji se razvija i raste, menjajući svoj lik i ponašanje (pa novi ’oblik’ u sebi sadrši prethodni), tako su i procene nečijeg opusa sasvim pogodbene i, u najmanju ruku, diskutabilne. Ova nesigurnost (u tekstu) proteže se i pošto na nečiji opus bude stavljena tačka jer svaka nova generacija može u tim knjigama videti nešto sasvim novo (setimo se primera Filipa Dika koga kiber-pankeri proglasiše, ni krivog ni dužnog, za svog preteču; kako je to govorio Borhes ’svaki veliki pisac-pokret ima svog preteču’); nisu retki ni slučajevi da neki pisac bude zaboravljen pa da ga potonje generacije’otkriju’ i ’rehabilituju’.
Šta sve ovo konkretno znači u slučaju Gorana Skrobonje?
Skrobonja je definitivno i nesporno jedan od najagilnijih pripadnika neformalnog (neformalizovanog) talasa pisaca žanrovske literature (naučne i epske fantastike i horora) koji se uzdizao od početka 1980-tih, paralelno sa radom beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“. Tolika koncentracija entuzijazma, zaljubljenosti u žanr, želje da se sopstvena interesovanja podele sa istomišljenicima i volje da se oproba u stvaranju-pisanju do tada (a ni od tada) nije zabeležena na ovim prostorima. Među šarolikom grupom mladih ljudi Skrobonja se istakao kao ljubitelj i poznavalac (i promoter) tzv horora (smatrali ga teoretičari žanrom ili ne). Njegove priče redom su ’vukle’ na tu stranu i bile tematske vežbe iz poznatih i zadatih žanrovskih tema (uz korišćenje svekolike žanrovske ikonografije). Bilo je tu i priča bližih naučnoj odnosno epskoj fantastici ali horor je bio Skrobonjih zaštitni znak prepoznavanja. On je, takođe, bio i pisac koji je bez zaziranja govorio o svojim uzorima, pre svega i pre svih o velikom Stivenu Kingu (kasnije su došli hororista Džejms Herbert i genijalni fantastičar Ian MekDonald). Sa današnje tačke gledanja ovo neskrivanje je ne samo hrabar već i mudar potez dostojan svakog postmoderniste koji drži do sebe.
Intertekstualno poigravanje ali i proigravanje bez problema se mogu zapaziti u Skrobonjinom romanu „Nakot“ (1994) koji je, u jednom nivou, upravo vežba na zadate teme. Možda se čitaocu priča o pristizanju nove vrste koja će smeniti Homo Sapiensa učini ne preterano originalna ni što se tiče zapleta, ni odabira junaka, ni finala ali, upravo zato, Skrobonja samosvesno nudi jasne putokaze inspiracija, vezujući dela nekoliko majstora SF i horor književnosti i filma u niz na čijem kraju je „Nakot“ koji je, dakle, nesporni deo metaknjiževne istorije i, istovremeno, po prirodi stvari, moguće ishodište za neki novi književni poduhvat. Ova jasna ’osvešćenost’ teksta retka je, takoreći nepoznata u svekolikom (ne samo domaćem) horor (ne)žanru. Krečući od opštih mesta/tema SF i horora (a u ovom romanu najopštija je ona o smeni bioloških vrsta u kojoj čovek gubi od superiornijih naslednika), Skrobonja gradi sopstvenu varijantu-verziju evolucijske apokalipse, dovodeći je na mesto koje svaki ovdašnji čitalac prepoznaje što rezultira (obzirom na veću mogućnost identifikacije) i pojačanim efektom (zadovoljstvom) pročitanim.
Naravno, znano je i prihvaćeno da su sve priče već ispričane (jer je i broj arhetipova na kojima se temelje svekolike civilizacije ograničen); to, međutim, ne znači da nema dovoljno mesta za originalne varijacije. Skrobonja to variranje ’radi’ iz priče u priču, nekada više, nekada manje uočljivo. Ruku pod ruku sa ’stilskim vežbanjima’ jesu i ona među žanrovska jer on bez problema ide iz naučne fantastike u horor ili obrnuto (relativizujući žanrovsku određenost i mučeći žanrovske čistunce koji dokazuju da žanrovi (ne)postoje a što, s druge, strane suvereno demonstrira da su sloboda i inventivnost autora vrhunski ’zakoni’ od kojih zavisi da li će žanrovi postojati ili neće odnosno što itekako potvrđuje da je Sterlingova ideja o ’slipstrimu’ opravdana jer žanrovi se kreću, a Skrobonja s njima, i u tom smeru). Moguće je da takvo mešanje bude i sasvima malo i ograničeno (ali bitno) kao u slučaju serijala započetog novelom „Točak“ i za sada, posle romana „Ratnici Korota“, nezavršenog; „Točak“ iz naučne uskoče u epsku fantastiku (baš kao što „Nakot“ iz horora skače u paralenu-alternativnu istoriju) sa neodoljivo provokativnim odmakom od standarda (kada muškarac iz jednog sveta postaje žena u drugom).
Skrobonja je jedan od prvih autora (iz pominjane grupe okupljene oko Društva „Lazar Komarčić“) koji je ’zakoračio’ na naše prostore odnosno koji je ovde situirao svoje priče (gde god ’ovde’ i kad god, danas ili sutra, to bilo). Time je načinjen važan pomak iz onoga šta je literarna horor fantastika srpske književnosti; naime, ne samo što je horor iz ruralnog miljea XIX veka ’doseljen’ u grad s kraja XX veka već je na tu tradiciju nadograđen žanrovski koncept odnosno žanrovska ikonografija (svakojaki kanibali, zombiji i novovremski vampiri stali su, rame uz rame, sa starinskim leptiricama, vukodlacima i vampirima).
Za sada se Skrobonja najčešće ogledao u kraćem pripovedačkim disciplinama, od minijature do novele. Većina ovih proza sabrana je u tri zbirke: „Od šapata do vriska, priče strave i fantastike“, "Šilom u čelo, priče fantastike i strave" i „Tihi gradovi, priče“. Kako podnaslovi zbirki to nedvosmisleno kazuju (a što je očito samo pažljivim i redovnim čitaocima) tematske linije i interesovanja iz knjige u knjigu se šire a obrasci na kojima su priče sazdane sve češće napuštaju šablone koji su žanrovski prepoznatljivi. Ovo naravno ne znači da je autor prekinuo kontinuitet priča o vampirima ili da je svet Saveza Slobodnih Srpskih Srezova zaboravljen, da je urbani Beograd (alternativne) sadašnjosti-budućnosti napušten ili da je Nikodije Marić, mračni junak (ili makar fusnota) niza priča prepušten zlehudim sudbinama. Naprotiv, svi oni, češće ili ređe, ’žive’ kako u starim tako i u novim pričama i haraju svetlima i mrakom velegrada (velegradova) ili varošica ovog ili nekog paralelnog svemira; ono što se menja jeste ton pripovedanja, odstupanje od jednoznačnosti žanrovske rutine, od instantnih šokova u korist složenijih zapleta i drugojačije ’osećajnosti’. Paralelno se menja i Skrobonjina rečenica i prestaje da bude samo jednostavni, jasni niz reči jer dobija fina senčenja koje je bogate i produbljuju.
Zahvaljujući talentu i dosadašnjem iskustvu, u novim prozama Skrobonja i nadalje suvereno vlada tekstovima uspevajući da ubedljivo vodi svoje heroje kroz nizove situacija odnosno međuljudskih odnosa; njegove priče se predstavljaju kao zaokružene celine, uklopljene i jasno određene 'u prostoru, vremenu i prema ličnostima' a u svima se, prepoznaju žanrovski elementi odnosno utemeljenje u naučnoj fantastici ili hororu. No, priče se ne iscrpljuju u mešanju i upotrebi ikonografskog arsenala pomenutih žanrova jer su likovi oživljeni i dočarani po najboljim pravilima koja važe u 'glavnom književnom toku' što, sveukupno, proizvodi pominjani slipstrim rezultat (što nije izneveravanje žanra već njegova nadogradnja). Sva je prilika da će na ovoj slipstrim razmeđi Skrobonja graditi svoje buduće tekstove, šetajući nesmetano između žanrova i ’mejnstrima’, uzimajući od njih ono što mu je potrebno za stvaranje novih, zavodljivih i egzotičnih dela koja će biti novi segmenti jednog, za srpsku literarnu fantastiku s kraja XX i početka XXI veka, već sada je to jasno, bitnog opusa.
Dodatni argument ovom uverenju jeste i situacija sa kojom se suočio pisac ovih redova pošto je iščitao svoje ranije tekstove-prikaze Skrobonjinih knjiga. Iz današnje vizure mnoge od tvrdnji više nisu tako sigurne; s druge strane, promišljanja pročitanog jesu adekvatna ali kontekst potonjih godina otkriva i druge perspektive. Vreme se, kao i uvek, prikazuje ne samo kao poslovični ultimativni sudija već i kao sočivo koje uveličava detalje koji u ’običnom, svakodnevnom gledanju’ nisu (lako) uočljivi.
(Naravno, iz perspektive ’naknadne pameti’ dovoljno je biti pažljivi posmatrač onoga što je prošlo i donositi mudre zaključke. Ali, ako se pogled sa prošlog premesti na ono što dolazi otvara se zjap u kome se stvari mogu kretati bezbrojnim pravcima i ponovo menjati perspektive sagledavanja.)
I kao što su priče o tome kako žanr (naučne fantastike) više ne postoji, izumro je ili je na samrti, manje-više bespredmetne jer je literatura (vrlo) živ organizam koji se razvija i raste, menjajući svoj lik i ponašanje (pa novi ’oblik’ u sebi sadrši prethodni), tako su i procene nečijeg opusa sasvim pogodbene i, u najmanju ruku, diskutabilne. Ova nesigurnost (u tekstu) proteže se i pošto na nečiji opus bude stavljena tačka jer svaka nova generacija može u tim knjigama videti nešto sasvim novo (setimo se primera Filipa Dika koga kiber-pankeri proglasiše, ni krivog ni dužnog, za svog preteču; kako je to govorio Borhes ’svaki veliki pisac-pokret ima svog preteču’); nisu retki ni slučajevi da neki pisac bude zaboravljen pa da ga potonje generacije’otkriju’ i ’rehabilituju’.
Šta sve ovo konkretno znači u slučaju Gorana Skrobonje?
Skrobonja je definitivno i nesporno jedan od najagilnijih pripadnika neformalnog (neformalizovanog) talasa pisaca žanrovske literature (naučne i epske fantastike i horora) koji se uzdizao od početka 1980-tih, paralelno sa radom beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“. Tolika koncentracija entuzijazma, zaljubljenosti u žanr, želje da se sopstvena interesovanja podele sa istomišljenicima i volje da se oproba u stvaranju-pisanju do tada (a ni od tada) nije zabeležena na ovim prostorima. Među šarolikom grupom mladih ljudi Skrobonja se istakao kao ljubitelj i poznavalac (i promoter) tzv horora (smatrali ga teoretičari žanrom ili ne). Njegove priče redom su ’vukle’ na tu stranu i bile tematske vežbe iz poznatih i zadatih žanrovskih tema (uz korišćenje svekolike žanrovske ikonografije). Bilo je tu i priča bližih naučnoj odnosno epskoj fantastici ali horor je bio Skrobonjih zaštitni znak prepoznavanja. On je, takođe, bio i pisac koji je bez zaziranja govorio o svojim uzorima, pre svega i pre svih o velikom Stivenu Kingu (kasnije su došli hororista Džejms Herbert i genijalni fantastičar Ian MekDonald). Sa današnje tačke gledanja ovo neskrivanje je ne samo hrabar već i mudar potez dostojan svakog postmoderniste koji drži do sebe.
Intertekstualno poigravanje ali i proigravanje bez problema se mogu zapaziti u Skrobonjinom romanu „Nakot“ (1994) koji je, u jednom nivou, upravo vežba na zadate teme. Možda se čitaocu priča o pristizanju nove vrste koja će smeniti Homo Sapiensa učini ne preterano originalna ni što se tiče zapleta, ni odabira junaka, ni finala ali, upravo zato, Skrobonja samosvesno nudi jasne putokaze inspiracija, vezujući dela nekoliko majstora SF i horor književnosti i filma u niz na čijem kraju je „Nakot“ koji je, dakle, nesporni deo metaknjiževne istorije i, istovremeno, po prirodi stvari, moguće ishodište za neki novi književni poduhvat. Ova jasna ’osvešćenost’ teksta retka je, takoreći nepoznata u svekolikom (ne samo domaćem) horor (ne)žanru. Krečući od opštih mesta/tema SF i horora (a u ovom romanu najopštija je ona o smeni bioloških vrsta u kojoj čovek gubi od superiornijih naslednika), Skrobonja gradi sopstvenu varijantu-verziju evolucijske apokalipse, dovodeći je na mesto koje svaki ovdašnji čitalac prepoznaje što rezultira (obzirom na veću mogućnost identifikacije) i pojačanim efektom (zadovoljstvom) pročitanim.
Naravno, znano je i prihvaćeno da su sve priče već ispričane (jer je i broj arhetipova na kojima se temelje svekolike civilizacije ograničen); to, međutim, ne znači da nema dovoljno mesta za originalne varijacije. Skrobonja to variranje ’radi’ iz priče u priču, nekada više, nekada manje uočljivo. Ruku pod ruku sa ’stilskim vežbanjima’ jesu i ona među žanrovska jer on bez problema ide iz naučne fantastike u horor ili obrnuto (relativizujući žanrovsku određenost i mučeći žanrovske čistunce koji dokazuju da žanrovi (ne)postoje a što, s druge, strane suvereno demonstrira da su sloboda i inventivnost autora vrhunski ’zakoni’ od kojih zavisi da li će žanrovi postojati ili neće odnosno što itekako potvrđuje da je Sterlingova ideja o ’slipstrimu’ opravdana jer žanrovi se kreću, a Skrobonja s njima, i u tom smeru). Moguće je da takvo mešanje bude i sasvima malo i ograničeno (ali bitno) kao u slučaju serijala započetog novelom „Točak“ i za sada, posle romana „Ratnici Korota“, nezavršenog; „Točak“ iz naučne uskoče u epsku fantastiku (baš kao što „Nakot“ iz horora skače u paralenu-alternativnu istoriju) sa neodoljivo provokativnim odmakom od standarda (kada muškarac iz jednog sveta postaje žena u drugom).
Skrobonja je jedan od prvih autora (iz pominjane grupe okupljene oko Društva „Lazar Komarčić“) koji je ’zakoračio’ na naše prostore odnosno koji je ovde situirao svoje priče (gde god ’ovde’ i kad god, danas ili sutra, to bilo). Time je načinjen važan pomak iz onoga šta je literarna horor fantastika srpske književnosti; naime, ne samo što je horor iz ruralnog miljea XIX veka ’doseljen’ u grad s kraja XX veka već je na tu tradiciju nadograđen žanrovski koncept odnosno žanrovska ikonografija (svakojaki kanibali, zombiji i novovremski vampiri stali su, rame uz rame, sa starinskim leptiricama, vukodlacima i vampirima).
Za sada se Skrobonja najčešće ogledao u kraćem pripovedačkim disciplinama, od minijature do novele. Većina ovih proza sabrana je u tri zbirke: „Od šapata do vriska, priče strave i fantastike“, "Šilom u čelo, priče fantastike i strave" i „Tihi gradovi, priče“. Kako podnaslovi zbirki to nedvosmisleno kazuju (a što je očito samo pažljivim i redovnim čitaocima) tematske linije i interesovanja iz knjige u knjigu se šire a obrasci na kojima su priče sazdane sve češće napuštaju šablone koji su žanrovski prepoznatljivi. Ovo naravno ne znači da je autor prekinuo kontinuitet priča o vampirima ili da je svet Saveza Slobodnih Srpskih Srezova zaboravljen, da je urbani Beograd (alternativne) sadašnjosti-budućnosti napušten ili da je Nikodije Marić, mračni junak (ili makar fusnota) niza priča prepušten zlehudim sudbinama. Naprotiv, svi oni, češće ili ređe, ’žive’ kako u starim tako i u novim pričama i haraju svetlima i mrakom velegrada (velegradova) ili varošica ovog ili nekog paralelnog svemira; ono što se menja jeste ton pripovedanja, odstupanje od jednoznačnosti žanrovske rutine, od instantnih šokova u korist složenijih zapleta i drugojačije ’osećajnosti’. Paralelno se menja i Skrobonjina rečenica i prestaje da bude samo jednostavni, jasni niz reči jer dobija fina senčenja koje je bogate i produbljuju.
Zahvaljujući talentu i dosadašnjem iskustvu, u novim prozama Skrobonja i nadalje suvereno vlada tekstovima uspevajući da ubedljivo vodi svoje heroje kroz nizove situacija odnosno međuljudskih odnosa; njegove priče se predstavljaju kao zaokružene celine, uklopljene i jasno određene 'u prostoru, vremenu i prema ličnostima' a u svima se, prepoznaju žanrovski elementi odnosno utemeljenje u naučnoj fantastici ili hororu. No, priče se ne iscrpljuju u mešanju i upotrebi ikonografskog arsenala pomenutih žanrova jer su likovi oživljeni i dočarani po najboljim pravilima koja važe u 'glavnom književnom toku' što, sveukupno, proizvodi pominjani slipstrim rezultat (što nije izneveravanje žanra već njegova nadogradnja). Sva je prilika da će na ovoj slipstrim razmeđi Skrobonja graditi svoje buduće tekstove, šetajući nesmetano između žanrova i ’mejnstrima’, uzimajući od njih ono što mu je potrebno za stvaranje novih, zavodljivih i egzotičnih dela koja će biti novi segmenti jednog, za srpsku literarnu fantastiku s kraja XX i početka XXI veka, već sada je to jasno, bitnog opusa.
0 komentara:
Постави коментар