Nedavno je izašla knjiga naslovljena kao „Beli šum, antologija priča o televiziji“ koju je priredio Goran Skrobonja (izdavač Paladin, Beograd 2008) a čine je priče izašle ispod pera/kompjuterskih tastatura ravno 20 savremenih domaćih prozaista, različitih generacija i umetničkih interesovanja (od iskusnih do najmlađih pisaca, od Vase Pavkovića, Milivoja Anđelkovića do Vesne Ilić, od postmodernista do fantastičara, od Petra Petrovića, I. Nešića, D. Ognjanovića, P. Zelića, O. Oltvanjija do Spomenke Stefanović Pululu i Ivane Milaković).Ova u svakom pogledu nesvakidašnja knjiga za ovdašnju literarnu scenu, na atraktivan i provokativan način baca svetlo na televiziju kao fenomen koji je već decenijama sastavni deo savremenog življenja. Ta svakodnevna prisutnost televizije učinila je da se ona podrazumeva, uzima ’zdravo-za-gotovo’, i samo u krajnje ekstremnim slučajevima biva predmet fokusirane pažnje. Za 50-tak godina svog komercijalnog postojanja (u Engleskoj je 1937.g. predstavljen sistem prenosa slike na daljinu ali nije naišao na podršku države jer je zahtevao dodatne troškove za rešenje tehničkih problema; tako je radio i ostao neprikosnoveni mas-medij a televizije je tek početkom 1950-tih počela ozbiljno da se razvija i eksploatiše; slična situacija bila je i u SAD) televizija je prešla dug put od senzacije do ’žvake za oči i mozak’. Ovaj medij je bio jedan od ključnih argumenata u sociološkim teorijama o globalnom smanjuju sveta odnosno o šokovima budućnosti. Njena snaga je omalovažavana ili precenjivana, protiv nje su bili dušebrižnici ali i magnati filmske industrije koji su se plašili da će im mali ekran ’progutati’ publiku (što se delimično i desilo mada je televizija postala izvor konstantne zarade na prodaji prava na emitovanje starijih filmova; u međuvremenu je došlo i do ’mešanja’ filmskog i TV kapitala koji se sada zajednički bori protiv pomahnitale video-kompjuterske piraterije). Možda je najjasnije, mada ne i najlepše, snagu televizije video Džordž Orvel u znamenitom romanu „1984“; pojam sveprisutnog i svevidećeg Velikog brata, krajem XX i početkom XXI veka postao je sinonim za najnoviju fazu u razvoju televizijskog fenomena - fazu u kojoj televizija na ekrane više ne iznosi ’slučajnu’ realnost već kreira sopstvenu varijantu sveta asve u ime zabave publike.
U prvim godinama masovnog širenja televizije, dok su savladavane muke i dileme medija, od definisanja informativnog i zabavnih programa do razvijanja prenosa sa lica mesta, primarno je bilo čudo mogućnosti da se iz kućne fotelje šeta svetom i prisustvuje važnim događajima (uz kašnjenje u odnosno na trenutak događanja koje se merilo satima, dok su novine donosile bajate, jučerašnje novosti); s druge strane, kako slika vredi više od 1000 reči, radio je lako potisnut sa prestola naj-zvezde trenutnih medija. Ideal savremene kuće bio je: televizor u svakoj sobi. Povećanje vremena emitovanja i broja programa, uvođenje kolor slike kao standarda, kablovska televizija (uz stalno povećanje kvaliteta same slike tj. povećanje broja linija koje je grade) bili su nove stepenice u razvijanju medija koji je vidljiv svuda na svetu. Starije generacije sa ovih prostora i dalje se živo sećaju masovnih okupljanja u salama mesnih zajednica da bi se pratile emisije, od „Laku noć deco“, TV dnevnika do popularne domaćih humorističkih serija. Maksima ’ako nešto nije objavljeno u novinama - nije se ni desilo’ promenjena je u ’ako nešto nisi video na televiziji - nije se desilo’.
Kada je dostignuta kritična gustina TV prijemnika po broju stanovnika koje je bila garancija sveopšte dostupnosti i gledanosti otvorio se novi problem - zadržavanja pažnje gledalaca, što garantuje veću gledanost od konkurencije i skuplji sekund emitovanja reklama. Razni kontakt programi u studijima, sa više ili manje provokativnim sadržajima (na ivici pristojnosti i dobrog ukusa) i lažiranom spontanošću dešavanja, ili razni izleti u urbanu prirodu (kakav je slavni program „Prevaranti“ u kome TV ekipa istražuje, prati i otkriva švaleracije i to dojavljuje parteru koji se sa ’izdajnikom’ obračunava pred kamerama), pokazali su se kad nedovoljno dugo atraktivni pa je gladna masa u kojoj preovladava voajerizam (isti kao i onaj kod posmatrača gladijatorskih igara) hranjena programima koji u kontrolisanu situaciju (studio ili neko drugo izolovano mesto) ubacuju takmičare-kuniće i prepuštaju ih međusobnim interakcijama (podsticanim ličnim ambicijama kunića, mrsnim nagradama, test zadacima i pretnjama izbacivanjem iz igre). Naravno, sve se to snima i emituje odloženo ili uživo masama koje biraju svoje favorite, navijaji i, kao ’najdemokratskiji glas’ puka, biraju ko je dobar a ko ne. Programi po receptu Velikog brata, pristigli i prihvaćeni i na ovdašnjim prostorima, za sada su najveći domet TV zabave masa. Naravno, kako će publika brzo oguglati na ove šeme, kreatori programa (i time ’ukusa’ gledalištva) neprestano poboljšavaju tekući recept i traže neki novi. Ko ga nađe i lansira može računati na debelu zaradu.
Trenutno TV stanje Velikog brata razmatra i nekolicina domaćih pisaca u pričama zastupljenim u „Belom šumu“, razvijajući bizarne varijacije ovog šablona (u sadašnjosti i bliskoj budućnosti) i postavljajući pitanje šta ako se igra otrgne kontroli? Gde je granica posle koje televizije nije (samo) slika života već je organizator, kontrolor, rečju, ’izazivač’ načina na koji se živi. Tek u nekolikim, intimistički intoniranim pričama, televizija je sačuvala svoju magiju i ljudskije lice ali je ono izuzetak jer, očito, ovaj medijum nije ušao u domove da ih oplemeni već da razotkriva ’prljavi veš’ porodica i pojedinaca koji su, dirigovani urednicima i producentima ’nadahnutim’ principom gledanost-profit, bez pardona pogazili intimu i obzire, gurani do granica ljudske izdržljivosti i dostojanstva. Naravno, pošto je televizija lik sveta u kome se stvara i emituje, ne treba biti previše mudar pa shvatiti da je na globalnom nivou ’nešto trulo u čitavom civilizovanom Čovečanstvu’. „Beli šum“ je retki glas koji ovo stanje prepoznaje i upozorava na njega.
U prvim godinama masovnog širenja televizije, dok su savladavane muke i dileme medija, od definisanja informativnog i zabavnih programa do razvijanja prenosa sa lica mesta, primarno je bilo čudo mogućnosti da se iz kućne fotelje šeta svetom i prisustvuje važnim događajima (uz kašnjenje u odnosno na trenutak događanja koje se merilo satima, dok su novine donosile bajate, jučerašnje novosti); s druge strane, kako slika vredi više od 1000 reči, radio je lako potisnut sa prestola naj-zvezde trenutnih medija. Ideal savremene kuće bio je: televizor u svakoj sobi. Povećanje vremena emitovanja i broja programa, uvođenje kolor slike kao standarda, kablovska televizija (uz stalno povećanje kvaliteta same slike tj. povećanje broja linija koje je grade) bili su nove stepenice u razvijanju medija koji je vidljiv svuda na svetu. Starije generacije sa ovih prostora i dalje se živo sećaju masovnih okupljanja u salama mesnih zajednica da bi se pratile emisije, od „Laku noć deco“, TV dnevnika do popularne domaćih humorističkih serija. Maksima ’ako nešto nije objavljeno u novinama - nije se ni desilo’ promenjena je u ’ako nešto nisi video na televiziji - nije se desilo’.
Kada je dostignuta kritična gustina TV prijemnika po broju stanovnika koje je bila garancija sveopšte dostupnosti i gledanosti otvorio se novi problem - zadržavanja pažnje gledalaca, što garantuje veću gledanost od konkurencije i skuplji sekund emitovanja reklama. Razni kontakt programi u studijima, sa više ili manje provokativnim sadržajima (na ivici pristojnosti i dobrog ukusa) i lažiranom spontanošću dešavanja, ili razni izleti u urbanu prirodu (kakav je slavni program „Prevaranti“ u kome TV ekipa istražuje, prati i otkriva švaleracije i to dojavljuje parteru koji se sa ’izdajnikom’ obračunava pred kamerama), pokazali su se kad nedovoljno dugo atraktivni pa je gladna masa u kojoj preovladava voajerizam (isti kao i onaj kod posmatrača gladijatorskih igara) hranjena programima koji u kontrolisanu situaciju (studio ili neko drugo izolovano mesto) ubacuju takmičare-kuniće i prepuštaju ih međusobnim interakcijama (podsticanim ličnim ambicijama kunića, mrsnim nagradama, test zadacima i pretnjama izbacivanjem iz igre). Naravno, sve se to snima i emituje odloženo ili uživo masama koje biraju svoje favorite, navijaji i, kao ’najdemokratskiji glas’ puka, biraju ko je dobar a ko ne. Programi po receptu Velikog brata, pristigli i prihvaćeni i na ovdašnjim prostorima, za sada su najveći domet TV zabave masa. Naravno, kako će publika brzo oguglati na ove šeme, kreatori programa (i time ’ukusa’ gledalištva) neprestano poboljšavaju tekući recept i traže neki novi. Ko ga nađe i lansira može računati na debelu zaradu.
Trenutno TV stanje Velikog brata razmatra i nekolicina domaćih pisaca u pričama zastupljenim u „Belom šumu“, razvijajući bizarne varijacije ovog šablona (u sadašnjosti i bliskoj budućnosti) i postavljajući pitanje šta ako se igra otrgne kontroli? Gde je granica posle koje televizije nije (samo) slika života već je organizator, kontrolor, rečju, ’izazivač’ načina na koji se živi. Tek u nekolikim, intimistički intoniranim pričama, televizija je sačuvala svoju magiju i ljudskije lice ali je ono izuzetak jer, očito, ovaj medijum nije ušao u domove da ih oplemeni već da razotkriva ’prljavi veš’ porodica i pojedinaca koji su, dirigovani urednicima i producentima ’nadahnutim’ principom gledanost-profit, bez pardona pogazili intimu i obzire, gurani do granica ljudske izdržljivosti i dostojanstva. Naravno, pošto je televizija lik sveta u kome se stvara i emituje, ne treba biti previše mudar pa shvatiti da je na globalnom nivou ’nešto trulo u čitavom civilizovanom Čovečanstvu’. „Beli šum“ je retki glas koji ovo stanje prepoznaje i upozorava na njega.
0 komentara:
Постави коментар