KAKO POBEDITI ZOMBIJE I ZAŠTO

Jedan od (naj)lakših načina za prepoznavanje literarnih žanrova je kroz teme kojima se oni bave. Magijama i vradžbinama bavi se epska fantastika, o budućnosti čoveka na Zemlji i u svemiru piše naučna fantastika, o vampirima i zombijima horor. Naravno, i glavnotokovskoj književnosti se dešavalo da ’baci oko’ na neku od žanrovskih tema ali je to bio svojevrsni prestup jer ’ozbiljni’ autori nisu želeli da ulaze u zabrane žanrova pošto je tako nešto moglo da šteti njihovom ugledu kod publike i kritike. No, ono što je jednom bio incident prestalo je da bude ekskluzivitet ili autorska ekstravagancija; poslednjih decenija XX veka sve češće su se sretala dela koja nisu ostajala u granicama lepe književnosti kao što su i žanrovski pisci izlazili iz žanra i ’trošili’ iskustva glavnog toka. Ove knjige su dovodile u nedoumicu konzumente i kritičare ali njihovi kvaliteti (i njihova brojnost) nisu dozvoljavali da budu prećutane. Brus Sterling, pisac naučne fantastike i jedan od provoboraca kiber-panka, u svom eseju iz davne 1989. godine, imenovao je ovu pojavu kao ’slipstrim’ (za razliku od ’mejnstrima’ tj. glavnotokovske literature); po njemu je slipstrim književnost s kraja XX veka koja ’tera’ čitaoca da se oseća ’čudno’. Mada je ovo krajnje pogodbeno-neodređen termin, Sterling ga analizira ukazujući da je u pitanju spoj iskustava žanrovske i glavnotokovske književnosti koji donosi dela drugačijeg senzibiliteta u kojima su fantastika, ili nad-realno pa i anti-realno, bitan činilac. Sterling izražava nadu da će slitstrim zaživeti i doneti kvalitivno novu književnost. Dve decenije kasnije bez ikakvog dvoumljenja može se reći da je Sterling bio dalekovid i pronicljiv posmatrač dešavanja na literarnoj sceni jer slipstrim ne samo da je opstao (mada se, zbog svoje raznorodnosti, nikada nije ’organizovao’ kao pokret) već se raširio na dobar deo produkcije koja se, komercijalno, i dalje naziva žanrovska ili ozbiljna književnost.
    Među novijim delima svetskog slipstrima koja su prevedena na srpski jezik zapaženo mesto ima knjiga Maksa Bruksa „Svetski rat Z - usmeno predanje o ratu protiv zombija“ (prevod Aleksandre Skrobonja, izdanje kuće ’Paladin’ Beograd koja namerava da objavljuje slipstrim književnost). Knjiga je originalno publikovana 2006. godine i brzo postala popularna među čitaocima horora ali i širom publikom; komercijalni potencijal knjige privukao je i filmsku industriju pa upravo teku pripreme za snimanje visokobudžetnog filma od koga se očekuje da bude hit kada se pojavi sledeće 2010. godine. Šta je toliko atraktivno u ovom delu o globalnom ratu ljudi protiv zombija (koje je teško odrediti, može se posmatrati kao roman eksperimentalne forme ili tematska zbirka priča)? Na prvi pogled, sama tema izaziva podozrenje kao još jedna u beskrajnom nizu priča o živim mrtvacima, koje listom spadaju u najjeftiniju rutinsku prozu. Zombiji, koje je pre 40 godina Džordž Romer filmom „Noć živih mrtvaca“ izvukao iz afro-karipske mitologije i ubacio u žanrovsku mašinu, tako su besomučno i vulgarno trošeni da su postali sinonim za loš horor. Svi umetnički potencijali (unekoliko umanjeni ’čupanjem’ iz lokalno-folklornog miljea) mrtvaca koji beslovesno bauljaju i hrane se mesom živih ljudi a mogu biti ubijeni samo uništavanjem njihovog mozga, protraćeni su ’za šaku dolara’. Mada su naprasno ’nikli’ na svim meridijanima i postali globalni fenomen, zombiji nisu dugo uspeli da budu atraktivan mamac za privlačenje publike; njihov vek trajanja mnogo je kraći od trajanja vampira, takođe pomoću horora otkrivenih celom svetu. Istrošenost zombi motiva naravno pre svega pada na dušu jeftinih filmova ali i petparačkih priča i romana koji su pratili modu. Otuda svako novo delo sa zombijima izaziva podozrenje kod probirljivijih (i oduševljenje kod ljubitelja ’treš’ umetnosti). Maks Bruks je očito bio svestan svih izazova, prednosti i mana koje ga očekuju ako krene ’putem zombija’. Njegovo prvo delo „Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija“ (2004) otkrilo je autora spremnog na poigravanje žanrovskom ikonografijom. „Priručnik...“ koji je zaista pisan kao vodič (sa odrednicama koje se tiču osnovnih zombi pojmova, oružja i tehnika borbe pritiv njih, preživljavanja, pravljenja skloništa i sličnih praktičnih pitanja), sveukupno, sumira dotadašnja žanrovska iskustva i filtrira ih kroz zdrav humor i ironiju. „Svetski rat Z“ nastavak je ovakve (raz)gradnje zombi ikonografije ali sada još ambicioznije i delotvornije. Osnovna postavka jeste da je ’epidemija’ zombija izbila na čitavom svetu i da su ljudi morali da se bore protiv najezde mrtvaca. U sveopštem napadu na svet živih, zombiji su gotovo uništili civilizaciju i svet je uspeo da pobedi tek posle radikalnih mera pregrupisavanja i reorganizovanja i 10 godina ratovanja. Ali, cena pobede je enormna kako u gubicima života tako i u raspadu dotadašnjeg načina življenja. Svet je bačen na kolena i valja početi ponovo uz rizik da se neuspe. Ovako zahtevnu priču, koja je u suštini priča o krhkosti ljudske tehnološki orijentisane civilizacije, Bruks pripoveda na sasvim osoben način - kroz stotinjak ispovesti veterana tog rata, sa svih meridijana (čak i iz svemira), koje intervjuiše službenik Ujedinjenih nacija. Čitalac osnovne činjenice o ratu saznaje kroz vizuru neposrednih učesnika koji znaju tek deliće ogromnog mozaika. Oponašajući dokumentarističke metode poznate iz knjiga o I i II svetskom ratu, Bruks u startu izbegava žanrovske standarde i uskače u slipstrim vode. Oslobođen imperativa linearnog praćenja događaja usredsređuje se na pojedine epizoda i, pre svega, na ljude koji su ih izneli na svojim ramenima. Naravno, reč onih koji su bili ’na licu mesta’ svojom neposrednošću pojačava uveljivost pripovesti čak i kada su ove o nedvosmisleno fikcionalnim dešavanjima (ljudska uverljivost nije jača strana čistih zombi horora).
    Bruks ne beži od jezivih scena u kojima zombiji jedu ljude, bauljaju u različitim stepenima osakaćenosti ili im glave bivaju razbijane; ovakvi, tipični horor prizori očito služe za tematski identifikaciju ali su vrlo retki. Češći su prizori mase zombija koja proganja žive, ruši sve pred sobom i ubire krvavi danak dokazujući kako su ljudi razmaženi civilizacijom nesposobni za delanje, odnosno otkrivajući koliko su moderna oruđa i oružja nedelotvorna ako njima rukovode birokrati zadojeni sumnjivim idejama o svojoj moći. Opstanak ljudske vrste zavisi od sposobnosti da se misli i praktično radi, uz svesno žrtvovanje manjih večim interesima i ciljevima. Takođe je neumitan povratak primarnim ljudskim aktivnostima, odbacivanje postindustrijskog sveta precenjenih veština manipulisanja masama i, konačno, nužno je otkrivanje zaboravljenog osećaja ljudske solidarnosti i žrtvovanja u ime zajednice. Otuda opisi reorganizovanih država u neprijateljskom okruženju deluju prepoznatljivo (anti)utopijski (čini se da ponajviše liče na ostvarenje uputstava Šan Jana iz „Knjige vladara oblasti Šan“); s druge strane, ideja o širenju zombi zaraze sa oboda Zapadnog sveta ka njegovom srcu priziva obrasce kolonijalne slike sveta, u ovom delu oličene u famoznoj ’žutoj opasnosti’ koja preti (baš kao i 1930-tih). Slika ’zatečenog stanja’ i sveta u promeni bogata je mada mestimično pati i od neskrivenog ’amero-centrizma’ (no autor nije njime toliko zasenjen da zaboravi na zdrav razum koji kaže da nedelatna civilizacija, makar i američka, mora da padne). U svetlu svih muka, konačna pobeda jeste zaslužena ali nikako nije ’čista’ jer su milioni stradali zbog sopstvene i tuđih gluposti a zgarište starog sveta nije baš idealno mesto za novi uzlet čovečanstva.
    U konačnom svođenju utisaka, „Svetski rat Z“ uspešno koristi već dobrano istrošenu žanrovsku ikonografiju da bi se vešto izdigao iznad nje u duhovito i inteligentno delo koje nudi dobru zabavu ali postavlja i mnoga ’nezgodna’ pitanja.