O GRICKANJU OLTARA I STARIM NAVIKAMA 1993.

Anegdota kaže (ako joj je za verovati) da je pre 10-tak godina, što će reći ranih 1980-tih, na nekoj izložbi čuda mikroelektronike jedan od demonstratra video i kompjuterskog hardvera i softvera, prišao prisutnom Isaku Asimovu i rekao mu kako je, eto, vreme knjige definitivno završeno. Dobri doktor koga su voleli roboti uzvratio je pitanjem da li je moguće napraviti mašinu koja će biti upotrebljiva u svako doba i na svakom mestu. Naravno, uz malo truda, bio je odgovor. A da takva mašina radi neograničeno dugo ili kratko, kad god je korisnuku volja? Da, biće malo problema ali – moći će. I da njena memorija sadrži nekoliko miliona slovnih znakova tj. bitova informacija? Da. I da bilo koji deo te memorije odmah bude dostupan? Trebaće još vremena da se tako nešto usavrši ali nema nikakvih načelnih prepreka za tako nešto. I da korisnik može gde mu je volja da unosi svoje beleške i primedbe? Tako nešto biće izvodljivo. I da takva mašina može da stane u vaš džep, bilo je poslednje pitanje. Svakako, i to ćemo smisliti, uzvrta trijumfalno tehničar. A zašto biste sve to radili kad takvo čudo već postoji? To čudo je knjiga, zaključi Asimov. Zadovoljavajućeg protivodgovora nije bilo.

            (Anegdota ima više verzija, dijalog teče drugačije, čak su i akteri neki drugi ljudi ali je poenta uvek ista – knjiga.)

            Ipak, danas, tamo daleko,  kompanija „Sony“ (ali i „Voyager“ i druge) izdaje svoje elektronske knjige zvane „Data Discman“. „Enciklopedija Britanika“ već stiže utisnuta na diskete. LP ploče i audio trake sa kojih neko čita knjige odavno su deo svakodnevice. Amerikanci ozbiljno razmišljaju da, kao ravnopravne kandidate za nagrade za najbolje SF knjige, uzimaju u obzir i dela koja nikada nisu štampana već su uključena u ponude kompjuterskih mreža, i odatle mogu da nikad i ne izađu na papir, ostajući samo skup mikrostruja, usmerenih elektrona.

            Ponuda novosti ide i dalje. Hipertekst tehnologija vam nudi da tekst čitate, slušate muziku po svom izboru dok to radite, menjate imena junaka ako vam se ista ne dopadaju, da razgledate slike ukomponovane u tekst, pravite zabeleške na marginama a, ako ste ambiciozniji, i da menjate mesta poglavljima ili pasusima pa i dopišete svoje ideje. Sve za Vašu zabavu!

            Naravno, sva ova zadovoljstva dostupna su onima koji trenutno imaju dovoljno para da kupe odgovarajuću mašinu, još malo sitnine za kofer pun disketa, što je dovoljno za čitanje do kraja života, i još malo siće za obezbeđenje redovne isporuke struje/baterija. Stambeni prostor u kome se sve ove (ili barem većina) aktivnosti obavljaju – podrazumeva se.

            U isto vreme na drugoj strani sveta, ne ni tako daleko od nas, ponovo gore knjige, one standardne, od papira i kartona. Sećanjima na Inkviziciju, na fašističke bakljade i njihove naslednice tzv. demokratske bakljadice (kakve su bile one u kojima su, slobodnom svetu, po nalogu državnih dušebrižnika za zaštitu čistote duše, gorela dela Vilhelma Rajha i mnogih drugih) ili na one vatre iz mračne budućnosti Bredberijevog romana „Farenhajt 451“, ovaj put – nema mesta. Jer mesto dešavanja tj. gorenja je Jerevan, ove zime, na -20 i više stepeni Celzijusa. Knjige gore da bi se ogrejalo i preživelo. Najviše se cene sabrana dela klasika Marksizma i Lenjinizma.  To su debeli komadi kvalitetnog papira u tvrdom povezu. Gore dugo i dobro greju.

            Nevernicima je tako konačno i praktično dokazano da ideja prosvetiteljstva greje široke narodne mase.

            Još ranije je cinicima i praktično, na primerima knjige, i to baš na ovim prostorima, demonstrirano postojanje slavnog začaranog kruga. A isti izgleda ovako: knjiga se štampa pa pošalje u magacin i odatle, nekoliko godina kasnije, odlazi na otpad, u staru hartiju koja, prerađena, postaje nova i na koju se otiskuju slova nove knjige koja se pošalje u magacin i... (eh pustog li bogatstva).

            I tako, novosti grickaju oltare a stare navike se obnavljaju. Ništa strašno. Slova se, u svakom slučaju, pretvaraju u struje, one moždane, nepredvidljive. Konačna vizija je, možda, ona na kraju pomenutog „Farenhajta 451“ – svaki čovek je jedna živa knjiga. A reči su se vratile tamo gde su i nastale.

(1993)