MELANHOLIČNI KLINCI – Povodom smrti Čarlsa M. Šulca

Nadigravanje umetnosti i života nastavlja se. Još jedan veliki stvaralac otišao je ali su njegovi junaci nastavili da žive. Umro je Čarls M. Šulc, tvorac stripa „Klinci“, jednog od najboljih serijala priča u slikama druge polovine XX veka

            Vest o smrti Čarlsa M. Šulca, 13. februara, brzo je obišla svet ali se može reći da je ostala u senci one o prestanku izlaženja njegovog stripa „Pinats“ („Klinci“ je približan prevod), što je bilo najavljeno krajem prošle godine. Poslednji kaiš stripa pojavio se 3.1.2000.g., posle gotovo 50 godina redovnog izlaženja. Na zadnjoj slici Snupi je seo za pisaću mašinu i iskucao zahvalnicu urednicima i fanovima, Čarli Braunu, Snupiju, Lajnusu, Lusi... „Kako mogu da ih zaboravim“ stajalo je iznad potpisa Čarlsa Šulca.

            Tako je stavljena tačka (u stvari, tri tačke) na ogromni stvaralački napor započet dalekog 2.10.1950. godine. Tek su sada mnogi čitaoci shvatili da su odrasli sa tim simpatičnim mališanima i da iza njih stoji 77-mogodišnji starac (rođen 1922.g.), već teško bolestan. Kao i kod mnogih popularnih proizvoda masovne kulture, kontinuirano pojavljivanje stvorilo je iluziju bezvremenosti, „starog, dobrog kvaliteta“, što je najčešće rezultat planskog rada čitavih timova, manufakture sa podeljenim ulogama u procesu štancanja. Šulc je, međutim, bio izuzetak. Sve stripove je uradio sam (crtani filmovi su medij drugačije, kolektivne tehnologije), sazrevajući sa svojim delom a opet nastojeći da ostane u svetu dece.

Deca u kavezima

            Šulc je smatrao da je teško biti dete u kavezima od igralištima i ostalih mesta koja su odrasli namenili najmlađima, u granicama škola i ostalih obaveza. Stoga njegovi klinci žive u paralelnom svetu koji trpi napade onog „ozbiljnog“, kako direktne tako i posredne, u vidu kopiranja odnosa i institucija velikih. Ipak, dečije igre su benignije i tolerantnije pa u njima ima mesta i za kolerike željne vlasti, stidljivce, autsajdere, čudake koji vuku svoje ćebe nesigurnosti ili male-ozbiljne klavire. Pored i iznad svih njih je pas-filozof Snupi, uvek pomalo zbunjen čudnim ponašanjem te „inteligentne vrste“, spreman da se poigra, pomogne ali i potuče, da se druži ali i istera svoje bubice.

            Šarena družina razveseljavala je čitaoce gegovima, apsurdnim situacijama u koje zapada ili ih sama zakuvava; ponekad, istina retko, i dnevni događaji su se upleli u strip: takva je bila pojava crnog dečaka u 60-tim, kada je bio aktuelan problem rasno mešovitih škola. „Klinci“ su nailazili na razumevanje, simpatije, sažaljenje odraslih a Šulc je insistirao na maloj ali konstantnoj dozi melanholije, niti slatko-tužnog pogleda/sećanja na detinjstvo.

Reklama i oproštaj

            Svetska popularnost stripa donela je Šulcu bogatstvo ali je on nastavio svakodnevni samostalni rad. No, nije uspeo da spreči gotovo vulgarnu komercijalizaciju svojih junaka koji su zloupotrebljavani na mnoštvu svakojakih proizvoda, pa je strip bio često citiran primer nepostojanja granica u reklamnom biznisu. Prestanak izlaženja stripa stoga je, čudno ali istinito, veliki Šulcov uspeh jer njegovo delo ostaje samo njegovo, ne prelazi u ruke ekipa koje bi neminovno uništile duh „Klinaca“. Šulc je bio svestan vrednosti onoga što je radio i nije bio voljan da neko od toga pravi beskrvne kopije. Komercijalizacija je svakako trošila potencijal Čarlija Bruana i drugova ali nije uspela da ga uništi jer su u pitanju verodostojni, životni junaci. Zbog te autentičnosti „Internešnal herald tribjun“ je, nedelju dana pre Šulcove smrti, na zahtev hiljada čitalaca, počeo da ponavlja stare kaiševe/epizode „Klinaca“. Time je umetniku poštu odala publiku za koju je stvarao. Duboko poštovanje kolega najlepše je izrazio Maksim, u „El paisu“, karikaturom na kojoj Snupi leži na nadgrobnoj ploči svog tvorca, baš kao što je pola veka to činio na krovu svoje kućice. Šulc i jeste bio njegov dom kao što Snupi ostaje dom za bezbroj dečjih osmeha. Pomalo tužan svakako je i Čarli Braun, taj dobrodušni ali ne i previše spretni deran (za razliku od drugog slavnog mangupa Denisa), jer čitavih 50 godina mu nije dozvoljeno da šutne onu već famoznu loptu. Ali, i neostvarene želje su deo (svačijeg) detinjstva, zar ne?

(„Nedeljni dnevnik“, 2000)